Piše Ivan Mrđen: Zašto ne vodim dnevnik…

Ranijih godina, kad god bi se iole približili prvomajski roštilj i vaskršnje pečenje, prisetio bih se priče iz sirotinjskog dvorišta u Doksimovoj 18 na staroj Čukarici, kako se naša mana Janja, udarnica sa omladinskih pruga i komunista po ubeđenju, ljutila što komšinica Zlata, jedina iskrena vernica na toj adresi, pere veliki veš i prostire ga duž avlije na Praznik rada, pa onda viče na dečurliju, a u tih pet stančića raslo nas je petnaestoro...

A onda bi ona za Vaskrs koji se tada nije tako zvao, učinila to isto i prostrla uštirkanu posteljinu na našem konopcu od šljive iznad zajedničke česme do duda kod zajedničkog klozeta, sve poduprto našim motkama za podizanje čitave postavke na viši nivo (svaka je porodica imala i svoj konopac i svoje motke sa račvom na vrhu). Potom bi veći deo dana sedela na šamlici ispred naših vrata i pazila da joj Zlatine ćerke o čist veš ne obrišu ruke umazane “onim njinim farbanim jajima”.

Jednom sam napisao kako se nadam da su se njih dve negde gore smirile i zauvek zaboravile ove svoje “ideološke rasprave”, tim pre što je, kako sada stvari stoje, zvezda petokraka izgubila bitku sa časnim krstom, što se najbolje videlo i po srozavanju prvomajskog praznika na sasvim običan dan.

Možda i zbog toga ćemo se moja Mira i ja narednih godina mnogo više sećati drugog dana maja 2024. kao učesnici i svedoči radosnog događaja u kući naših prijatelja Vere i Milorada Vučkovića. Po tradiciji, kad nas dvoje idemo da kupimo cveće za naše dvorište svratimo do njihove kuće na vrhu kumodraške padine sa pogledom prema Avali, pa uz rakiju i meze raspredamo o deci i unucima, malo se hvalimo, malo se žalimo, pokazujemo slike i video snimke, jer kao poprilični istomišljenici u pogledu sadržaja televizijskih dnevnika, verujemo da su te naše vesti daleko značajnije i važnije.

Ne samo za nas i naše porodice, već da je sreće da se i čitavo društvo bavi temama kao što populaciona politika, odlasci mladih i školovanih u inostranstvo, uslovi za održavanje bračnih zajednica, kako živeti pošteno od sopstvenog rada, ali i svim mogućim senkama modernih vremena koje nikog iole pametnog ne mogu da ostave ravnodušnim... Za svaku od tih tema i Vučkovići i mi imamo čitave elaborate, pa bi verovatno i ovo viđenje proteklo po istom scenariju, da Njegovo veličanstvo Život nije odlučilo drukčije.

Tako nam se u pola druženja priključila njihova najmlađa unuka još malo pa dvogodišnja Čarna, jer je tata Stefan morao da ponovo odveze mamu Milicu u bolnicu “Dr Dragiša Mišović”, gde su joj dva sata ranije rekli da mirno ode kući, jer će se poroditi tek posle Đurđevdana. Zbog toga smo se i mi, voljni da što pre razmestimo “lepog Jovu”, “stajaću Vinku” i još poneke nešto skuplje cvetove po saksijama i žardinjerama, još neko vreme grabili za pažnju i osmehe male čarobnice, a onda krenuli domu svome...

Nismo stigli ni do Medaka, a to je negde na pola puta, stigla je poruka da se vratimo, jer se u međuvremenu rodio Andrija Stanković, dugačak 52 santimetra i težak 3.300.grama, na radost već pomenutih članova porodice Vučković, plus ujak Vukašin i ujna Nevena, bata Ilija i seka Jana, da ne pominjem baš sve u obe familije koji su slavili novi život, ne slučajno, baš drugog dana ovog maja.

Tako smo i mi ostatak dana proveli u slavljeničkom raspoloženju sa našim prijateljima, a ja sam još uspeo da zapamtim Miličinu poruku da ju je porodila “neka kul doktorka Nevena Stanojević i neka baš kul babica Vladana”.

Trećeg maja ovde je i nebo plakalo zbog anđela iz vračarske škole “Vladislav Ribnikar”.

Četvrtog maja sam sa nevericom pročitao nekoliko objava o “žrtvama drugog reda”, mlađariji iz mladenovačkih sela Dubona i Malo Orašje, streljanim u suludom piru lokalnog kabadahije.

Mislim da za sve tri reči, i Srbija, i Protiv, i Nasilje, tamo ima mnogo više elemenata i za nezaborav i za snažno političko delovanje. Tamo je sistem zakazao u celini i celosti, tamo je traljava istraga trajala taman koliko je bilo potrebno da se ukloni arsenal iz kuće ubičinog oca, jednog lika po meri istorije koja baš se servira u naprednjačkoj obradi, a onda tamo dobijemo još jednu pozornicu za glumatanja predsednika svega ovoga...

Petog maja bio je najveći hrišćanski praznik, pa se sve to zaboravilo jer je najvažnije bilo okačiti farbana jaja po fejsbucima, instagramima i ostalim izlozima modernog doba. Od prošle godine čuvam ilustraciju koju tek sada objavljujem, tek da ne bih po ko zna koji put podsetio na antologijski lapsus moje prijateljice Željke Mrđe kad se još na početku karijere uživo javila sa Cvetkove pijace: “A ove godine Uskrs baš lepo pao u nedelju!”.