0
Moj unuk Petar Petrović, sad već uveliko u sedamnaestoj godini života, napisao je ovih dana zanimljiv sastav na temu “Probaj da ostaneš miran”, u originalu “Tray to stay calm”. Ne znam koliko se poslužio nekom od aplikacija koje nam pomažu da sve manje mislimo, ali konačni rezultat je priča o ocu i sinu koji u nekoj nedođiji imaju nekakav restoran u koji niko ne ulazi, pa su morali da se iznenade i zabrinu kad im je jedne noći neko lupao na vrata.
Posle su se i prestravili, jer je tajanstveni gost bilo nekakvo čudovište kao sublimirano zlo, opako, odvratno i za videti, nasilno, vandalsko, masne kose i kvarnih zuba, pijano i bahato, da ne prepisujem dalje iz Perinog “pismenog”… A onda su se probudili i sa olakšanjem zaključili da su nekim čudom obojica preživeli isti košmarni san…
Mnogi bi tu završili priču, ali ne i treće koleno pisaca u pokušaju u našoj familiji, koji je, da bi u potpunosti odgovorio zadatoj temi, još dodao: “Tada su, tako budni i odmorni, začuli kucanje na vratima. Otac je zagrlio sina i uputio ga da otvori, rekavši: E, sad pokušaj da ostaneš kul!”
* * *
Već nekoliko dana, kako se približavala godišnjica masakra u školi „Vladiskav Ribnikar“ i mladenovackim selima Dubona i Malo Orašje, imam utisak da je mnogim zaista dobrobamernim i za budućnost ove zemlje zabrinutim ljudima, svih uzrasta i profesija, kao poslednje sredstvo odbrane od sublimiranog zla koje je tih dana razvalilo vrata naše prividne sigurnosti, ostalo samo – lepo pisanje.
Da se po ko zna koji put izrazi saosećanje sa porodicama stradalih, da se ukaže na sve institucije sistema koje su krahirale u tim užasnim trenucima, a još više potom u lažnom saučešću, traljavim i neosmišljenim merama i potpunom odsustvu odgovornosti, ali i da se iskažu bes, neverica i razočaranje zbog izgubljenog vremena i energije koju su nosila prva spontana okupljanja i protesti protiv nasilja.
PROČITAJTE JOŠ
Te “reke gneva” završile su u plićacima politike, baruštini pokradenih izbora i mulju nesposobnisti, pa su zbog toga ovih dana podjednako na udaru i neodgovorna vlast i učesnici neprestanog rijalitija “ko je prava opozicija”…
Zato zaista nije vreme za umiranje u lepoti stilskih figura, aluzija i metafora, jer su pre samo godinu dana ovde umirala nevina deca i tek nešto starija mlađarija. To nismo sanjali, to nam se zaista dogodilo i baš niko u ovoj zemlji Srbiji nije dovoljno daleko od mesta tih strašnih zločina da bi mogao da ostane miran i nezainteresovan.
To je ono što je za najnoviji broj “Radara” napisala Milanka Negić, majka ubijene Sofije iz “Ribnikara”: “Kad bi se svako od nas bar zapitao šta se ovo dogodilo, kako je to moglo da se dogodi, negde bismo se pomerili. Jer, nakon majskih tragedija, jasno je da više ne možemo da ostanemo u našim malim krugovima, mehurima, koje smo godinama gradili kako bismo opastali.”
Tim pre što nešto slično i dalje kuca na naša vrata…