Piše Ivan Mrđen: Poneki iver daleko odleti

S druge strane, međutim, u ta vunena vremena je jedan od pitomaca te sjajne novinarske škole primljen za pripravnika već posle dva i po meseca, dok je njegova mezimica i posle punih pet godina honorarisanja u demokratiji, uz jednu utešnu nagradu „Honorarac godine 2007“ – ostala bez stalnog zaposlenja. Kasnije se pokazalo da je u njenom slučaju baš to predstavljalo snažan podstrek da počne da se bavi drugim poslovima i, što je naročito važno, u potpuno drukčijem okruženju, pa se pitanje „šta bi bilo da je bilo“ više i ne postavlja, osim uz povremene uzdahe ove stare klade što je taj iver odleteo toliko daleko...

* * *

Novinarstvo kao profesija, u celini gledano, oduvek je bilo podložno svojevrsnom nepotizmu, pa sam tokom ovih više od pola veka muvanja po raznim redakcijama upoznao na desetine koleginica i kolega kojima je to „bićeš jednog dana novinar“ bilo deo odrastanja i kućnog vaspitanja. Ne bih da nabrajam, jer sam siguran da ću nekoga zaboraviti, a sakupljanje perja u jastuk mi nikad nije bilo omiljena disciplina...

S druge strane, ipak moram da pomenem da je to prenošenje zanimanja sa koleno na koleno veoma zastupljeno među našim kolegama fotoreporterima. Od legendarnog Srbe Vranića i sina mu Dušana, Matije i Aleksandra Kokovića, Milana i Marka Đurice, Zorana i Danijela Grujića, Slobodana i Novaka Đurovića, Đanija i Dimitrija Gola do prerano preminulih Sulejmanovića, Srđana (1967-2020) i Koće (1973-2022) čiji je otac radio u „Politici ekspres“ ili Emila Vaša koji je zanat učio od oca, fotoreportetra Tanjuga...

Biće, sasvim sigurno, da sam neki tandem otac i sin zaboravio, tim pre što za mnoge nekadašnje poslenike u medijima iz kategorije „ljudi pre Gugla“ teško da postoje drugi podaci osim u našim pojedinačnim, sve varljivijim i sve nesigurnijim sećanjima. Izvesno je, međutim, da se fotoreporterska branša nalazi u samom vrhu lestvice zanimanja koja se mogu nazvati porodičnim, odmah iza lekara i advokata...

* * *

Ti su se poslovi oduvek nalazili na drugom kraju onog „uči sine da ne moraš da se mučiš poput mene“, što su svojim potomcima ponavljali svi koji su za život zarađivali na mnogo teži način. Zato je i za mene predstavljalo prilično iznenađenje nešto što sam uočio u poslednja dva meseca, tačnije od kako smo počeli radove na našoj staroj kući...

Gotovo da nije bilo majstora koji svoj deo posla nije odradio sa sinom ili nekim bližim rođakom. Vodovodžija, limar, majstor za krovove, moler, fasader, čovek koji namešta vrata, keramičar... Tome ne kumuje samo sve očiglednija nestašica kvalitetnih radnika, posebno onih koji vladaju nekim od zanata, nego i promena u načinu razmišljanja kako pripadnika srednje generacije, tako i mlađarije koja je odrasla uz očeve koji pošteno, savesno i teško zarađuju za život.

Taj i takav rad je sve više na ceni i mladi to vide, pa im je mnogo prihvatljivije da brinu o očuvanju porodičnog posla nego da maštaju o nekoj ’ladovini u državnoj službi. Ne bih voleo da grešim, ali kao da se, tu kraj nas, ostvaruje poznata izreka čuvenog britanskog pilota Redžinalda B. Mensela (1896-1945): „Pesimista je osoba koja u šansi vidi problem, optimista je osoba koja u problemu vidi šansu!“