1
Ne volim priče iz vojske, naročito ne one po kafanama kad se malo popije pa počne nadmetanje ko je bolje prošao, ko je više puta pobegao kući, ko je imao čuvenu dozvolu “od 00 do 24”, koga su oficiri posebno voleli… U tim pričama, kako smo stariji, nekadašnja peta vojna sila u Evropi sve više liči na neku babu na pijaci kojoj svi kradu robu sa tezge, a ona ih za to još i nagrađuje…
Sad opet, kako je postalo aktuelno služenje vojnog roka, istina u skraćenom izdanju i, budite sasvim sigurni, samo za sirotinju, jer će se tatini i mamini sinovi, navijačka bratija i ulični dileri već snaći, pune društvene mreže prisećanja na “slavne vojničke dane”. Istina, uglavnom na period pre devedesetih godina prošlog veka i raspada bivše nam zajedničke države, koju je trebalo da brani već pomenuta PVSUE, poznatija pod skraćenicom JNA…
“Onda su došle devedesete, tužne i nesretne… Opake. Gospod je barut primirisao, pa ladno zbrisao za oblake… Onda su došle devedesete, tužne i nesretne… Fobične. U udžbenike i u čitanke ušle su bitange… Obične…” Vojska se raspala u najmanje deset različitih izdanja, plus na desetine paravojnih formacija pod svim mogućim zastavama, sve to zajedno uglavnom su izbegavali mamini i tatini sinovi, navijačka bratija i ulični dileri, a služila i ginula sirotinja…
Sećanja na te vojničke dane su sećanja na poginule, na raspad, na trulež, na pljačku, na još neisplaćene ratne dnevnice rezervistima… Od te i takve vojske, od Vardara pa do Triglava, pobeglo je na stotine hiljade mladih ljudi, kojima nije ni na kraj pameti da sada njihovi sinovi, samo zato što imaju pasoš neke od novokomponovanih državica, vraćaju taj “dug domovini”…
O tome ovih dana u zemlji Srbiji mnogi govore, bez obzira što slute da je ova priča još jednom izvučena ispod tepiha da bi se zabašurilo nešto mnogo važnije i po aktuelnu vlast poraznije. Zato se i sva logična pitanja o evidenciji vojnih obveznika, regrutaciji, kvalitetu i smislu obuke, naoružanju i opremi, pretvaraju u bojazan da bi jednog dana na aerodromu i graničnim prelazima mogli da privode mladiće koji dolaze na letnji odmor, a školuju se i rade po belom svetu… Jer će, se “rado ide Srbin u vojnike” svesti na one koji nisu neophodni na važnim državnim poslovima, ukljućujući navijačke grupe i ulične dilere…
* * *
Zato je u pravu moj prijatelj Darko Sarić iz Sopota kad kaže da je vraćanje obaveznog vojnog roka “uvek zgodna tema u nezgodno vreme”. On je to odslužio pre dvadeset godina, dakle u vreme kad su vojnici ginuli samo po kasarnama ako bi videli nešto što nisu smeli da vide ili na manevrima po Pasuljanskim livadama, plus po pogonima namenske industrije…
A obuku je opisao ovako: “Gurao sam kamione iz hangara, jer nije bilo akumulatora niti goriva da ih upale, mazao gume imalinom, učio da zategnem krevet, vodnici nas učili da se postrojavamo u pidžami u kocku na podu, naučio kako se uveče stavljaju čarape preko čizama… Sve u svemu, uspešna obuka na uređajima koji su tada već bili stari oko 40 godina, pun kapacitet da u eri modernih ratova spasim državu sa poluautomatskom puškom redni broj 155115.”
* * *
Iskustva mog omiljenog “ikseraša” koji tvituje pod firmom “QQlele za Duleta” su iz nešto starijih vremena, pa se stoga kao stari čika obraća dečurliji, ne bi li ih pripremio za služenje vojnog roka. Da se ne iznenade, ako tamo dožive nešto slično:
PROČITAJTE JOŠ:
“Dakle, ‘postaćete ljudi’ tako što ćete prvih dana besomučno nameštati krevete dok se poluretardirani lik koji je igrom slučaja desetar kezi i pokazuje pola vilice koju karijes još nije nagrizao; morati da trpite da vam se još grđi oblik života od gore pomenutog destara koji se školovao da bude vojnik, kezi u facu kad na vaše “Razumem gospodine vodniče” odgovori sa: “Razumeš ti moj kurac vojniče”, posle čega sledi njegov ali i smeh njegovih kolega oficira…
Naučićete da se kad neko drekne “Atomski zdesna” bacite na levu stranu. Logično, ako je “atomski sleva” bacate se u desno. Zašto? Zato što je levo od vas pala atomska bomba i vi ćete je zajebati bacanjem u kontra stranu. Onda ćete šezdeset sekundi ležati, obično u nekom blatu, jer se “atomski” viče isključivo u blizini takve topografije, posle čega sledi najjači deo, jer ustajete i nastavljate borbu iako je pre malo više od minuta sa vaše leve strane pala jebena atomska bomba.
Naučićete da je skroz super da se tuširate jednom ili dva puta nedeljno. Naravno trajanje tuširanja i da li ćete isto obavito toplom ili hladnom vodom zavisi od dobre volje gore pomenutog poluretardiranog destara. Uz sve to, moraćete da slušate glupe šale o ispadanju sapuna i slično…
Kad ste već tamo moraće i da vas nahrane. Međutim, ni to ne može da prođe bez poniženja. Pre ulaska u kantinu će vas postrojiti u kolonu ispred iste. U kantinu se ulazi bez kape. Polako, nije to tako jednostavno. Da biste ušli bez kape sledeća procedura se mora ispoštovati. Više puta pomenuti poluretardirani desetar stane na prag kantine i vikne “Kapu!”, u tom momentu svi kao jedan desnom rukom posegnete i uhvatite se za dvoglavog orla na kapi. Sledeće što viče je “Skini” i vi tada skidate kapu.
Taman kad pomislite da ste završili sledi nešto na šta svako vojno lice, bilo desetar ili general, pusti dve kapi semene tečnosti u gaće kad čuje. To je reč “Ostav!”. To znači da je neko od vas nešto zajebao i da sve mora ispočetka. Uz “Ostav” obavezno ide i prezime vojnika, kako bi se znalo zbog koga tačno morate da ponovite valjanje po blatu, skidanje kape, puzanje, skakanje i slično.
Čitava poenta je da neko ko mnogo greši i zbog koga se najčešće čuje “Ostav” dobije batine (bude ćebovan) od ostalih vojnika. E, ako se to desi one dve kapi sperme postaje litarske izlučevine među nogama retardiranog desetara i ostalih podoficira, oficira i ostalih debila.
Zaista se nadam da vam nisam pokvario zezanje, ali ako vas sve gore napisano, a to je samo deo besmisla koji vas čeka tamo, ne načini ljudima ne znam šta će. Uglavnom, život je previše kratak da biste jedan jedini dan posvetili vojničkoj doktrini. Meni su uzeli 365 dana. Vama planiraju da oduzmu 75. Previše. Jer ne znam čime nas je ovaj gnoj od države zadužio da bismo tako morali da ‘vratimo dug domovini’. Uostalom, u slučaju rata imamo 700.000 članova SNS, pa neka nas brane. Njima je država dala sve što je nama domovina oduzela!”
* * *
Zato, umesto komentara, prepisujem kratku objavu moje prijateljice Lane Đukić: “Moj sin neće ići u vojsku, ni 75 dana i tačka. Za koga? Za šta? Ma ne dam da moje dete bude u službi autokratske vlasti, koja ne zna više šta da smisli da bi ubila svaki smisao života u ovoj zemlji!”
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare