Piše Ivan Mrđen: Jednog dana ćemo se svemu ovome...

Ivo Andrić je napisao da „ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i srećno preživljena nasreća“, ali strahujem da mnogo građana Srbije nije ni svesno razmera nesreće koju upravo preživljavamo, dok se, s druge strane, oni nešto razumniji plaše da se svemu ovome ne nazire kraj, još manje da će on biti srećan. Već odavno nema bajki, čak se ni vesterni više ne završavaju idiličnim jahanjem glavnog junaka i voljene mu dragane ka purpurnom nebu...

U takvoj situaciji sasvim je logično što većina ljudi gleda svoja posla, pa se u tom miljeu odvijaju i događaji koji, ma kako u nekom trenutku izgledali dramatični, već za dva, tri dana završe sa smajlićima i srdašcima ispod ličnih i porodičnih objava po grupama sa društvenih mreža.

* * *

Takav je, po svemu sudeći, i kalambur Mirine i moje najmlađe ćerke Marine, koji je započeo u ponedeljak popodne na areodromu u Dubaiju. Stigla na vreme za polazak u glavni grad Saudijske Arabije, organizovala se da tamo provede prijatno veče i pripremi se za prvi dan trodnevne konferencije o izazovima koji očekuju arhitekte i dizajnere, urbaniste i građevinare, tokom već započetog investicionog buma u najvećoj zemlji Persijskog zaliva.

Iza nje je na desetine sličnih diskusija, panela i okruglih stolova u Dubaiju, tako da je poziv iz Rijada da vodi i moderira, kako se to sada stručno kaže, diskusiju na pomenutoj konferenciji, prihvaćen i kao neka vrsta priznanja ugleda i uticaja koji i ona lično, i njena agencija „Intelier“ imaju u krugovima tih vrhunskih stvaralaca i među onima koji sve te projekte pretvaraju u realne objekte...

Kad poletiš tako visoko, onda i prizemljenje ume da bude mnogo bolno. Nekako se dogodilo da je naša Marina smetnula sa uma da joj za Saudijsku Arabiju, kao građanki Srbije, treba ulazna viza. Pokušali nešto da učine ljudi iz aerodromskog obezbeđenja, ali se na kraju sve završilo savetom da u utorak porani u saudijsku ambasadu (ili je to ipak konzulat) u Dubaiju i da, ako reši to sa vizom, pokuša da nekako stigne na avion, koji u Rijad sleće nekih sat i po pre početka konferencije.

A onda sreća u nesreći. Marinin iznenadni povratak kući poklopio se sa malom dramom oko zagnojenog nožnog palca, zbog čega je njen mlađi sin Filip morao u bolnicu. „Ko zna zašto je to dobro“, pomislila je njegova majka, uverena da bi bez njenog prisustva sve prošlo sa mnogo više frustracije, pa i sa znatno težim posledicama.

* * *

Priča od juče je gotovo filmska. Ispred ofisa za vize dva reda, jedan za muškarce drugi za žene, ovaj drugi nešto kraći, pa se malo i na beogradsko iskustvo „samo da pitam“, malo što je bila jedina plavuša, Marina nekako ugurala u prvih dvadeset...

A kad je stigla do saudijskog službenika, on se videvši njen pasoš samo nasmejao i rekao „Srbija... Mitrović“. Kao iskusna "soccer mama" Marina je odmah shvatila da pred sobom ima navijača Al Hilala, aktuelnog šampiona Saudijske Arabije i jednog od najboljih azijskih klubova svih vremena, za koji je srpski reprezentativac Aleksandar Mitrović u prošlom prvenstvu postigao 28 golova, uz pet asistencija.

Kad su se već „našli“ kod fudbala, Marina je odmah iskoristila činjencu da joj u pasošu stoje dva prezimena, pa se pohvalila da njen sin Petar Petrović igra u juniorima Al Nasra Dubai.

Ostalo je istorija, viza pečatirana, jurnjava do aerodroma, organizacija da joj drugim kolima dovezu kofer, šminkanje u taoletu, let do Rijada, presvlačenje na tamošnjem aerodromu, sve u svemu eto je tip-top pred učesnicima prvog od tri panela...

* * *

Još malo pa će se navršiti pedeset godina, od kako sam svojevremeno, kao novinar Večernjih novosti, putovao sa fudbalerima Crvene zvezde na utakmicu sa poznatim španskim klubom Sportingom iz Hihona. Bilo je to u sezoni 1978/79 kad su, predvođeni legendarnim Brankom Stankovićem (1921-2002), stigli do finala Kupa Uefa. Hihon je i tada bio mali i ne baš otmeni rudarski gradić, pa je naša ekspedicija bila smeštena u Ovijedu, inače glavnom gradu pokrajine Asturija.
Meni i kolegama iz ostalih redakcija bilo čudno što nas u hotelu, restoranima, pa i na ulici, čim bi čuli da govorimo srpski, pozdravljali sa „Bioska, Bioska“. Tajna je, ukratko, u tome što je u tom gradu i klubu Real Ovijedo karijeru završio čuveni bek Crvene zvezde Milovan Đorić, koji je kad su ga pitali za treće ime, kao iz topa odgovorio: „Bioska“. Tako se naziv njegovog zlatiborskog rodnog sela našao na dresu, koji je nosio između 1973. i 1975. godine.
Neki ljudi, jednostavno, ostave trag! Ne moraju to uvek da budu karijere za pamćenje, dovoljno je samo da se nisu obrukali tamo gde su bili i nešto radili... Da kasnije svima koji dođu posle njih sve bude nekako lakše...

Baš kao što će uskoro, sasvim sam siguran, biti nekim Marininim klijentima kad počnu da rade u Saudijskoj Arabiji!