Piše Ivan Mrđen: Srbija posle svega ovoga

I onda neka nova laž, neko novo obećanje, neka nova koska da je glođu tviteraši i zaludna sirotinja… Ovog puta, od petka na subotu, bilo nešto o listama čekanja za ozbiljnije preglede, snimanja i operacije, prošli put o pojeftinjenju koječega, pre toga o povećanju plata i penzija… I uvek mi to saopšti kao da se izvinjava, vidi i on da od toga nema ništa, ali mu, kao i mnogima u zemlji Srbiji, potrebno da u nešto veruje, da se nečemu nada…

Takav poriv je sasvim ljudski i očekivan. Svojevremeno je moj prijatelj Igor Mihaljević napisao da u tučama za jeftinu hranu po hipermarketima ne učestvuje gola sirotinja, već osobe koje predugo nisu osetile nikakav boljitak, u situaciji kad svi oko njih otimaju šakom i kapom. Ili im pada sa neba:

“Taj što drži ćevape kao Sveti gral nije toliko siromašan koliko želi da se i on, makar jednom u sezoni, oseti kao da je nešto ućario. Da čovek ima makar tu malu pobedu. Da ga manje boli komšijina veza u sudu, rođakov šurak u policiji, zetov brat u partiji, mali slobodni Mitrović ubica, porše u rukama osobe koje ne ume ni da piše, divlji soliter koji mu je zaklonio Sunce, i generalno kompletan ušteleni bašibozuk što nam jaše na grbači i nemilice otima.”

Umorili smo se od neslobode, od medijskih okova koje nosimo, televizijskih bukagija, od vladavine jednog, po svemu pogrešnog čoveka, posustali od njegovih satrapa i ulizica, od pretnji, primitivizma, bahatosti, lopova i ubica, odsustva ideje da zločin mora imati i kaznu, od njihove kumovske, rođačke, stranačke nedodirljivosti…

Oteli su nam sve. Reke, rude, zemlju, šume, dostojanstvo, obukli nas u pelene, dok oni ogrezli u moći i novcu, nespremni za bilo kakvo moralno iskušenje, sa roleksima koji su im srasli sa rukama, sa šakama punih silikona, u svojim mercedesima, majbasima, meklarenima, žive život iz vlastitih bajki.

Zato je u pravu moj prijatelj Vladan Ćosić kad kaže da će nam posle ove naprednjačke pošasti, predvođene predsednikom svega ovoga, "ako je se ikada rešimo, ostati razorena i neprepoznatljiva država”:

“Kao da su je izjeli skakavci. Kao šimšir posle najezde kineskih gusenica. Država sa uništenim i obezvređenim institucijama, sa uniženim vrednostima, ostaće država bahatosti, primitivizma i oholosti… U Srbiji danas ne postoji Ustavni sud, ne postoji Zaštitnik građana, ne postoji SANU, ne postoji Udruženje književnika, ne postoji ‘okrugli sto’, debata, tribina...”

Srbija je, po njegovom mišljenju, zemlja površnih, ravnodušnih, pospanih, uvređenih i zgaženih ljudi. Viši nivo te “igrice” su osvetnici, mrgudi, zlovoljni, zlonamerni, ratoborni, umorni i netolerantni ljudi... Njih je moja prijateljica Vesna Laudanović nazvala “ratnici unapred izgubljenih ratova”:

“Živimo u svetu koji odavno nije svet, već jedan veliki, neprekidni rijaliti. Jedna velika farsa i fejk. I što je najgore, konačna posledica njihove vlasti je ta da mi baveći se njihovim lažima, mržnjom i zlom koje nam nanose danonoćno, sve to useljavamo u svoje misli i, hteli ili ne, oni postaju sadržina našeg (jedinog!) vremena.”

To se zove organski poraz iznutra! Kapitulacija nevoljnim pridruživanjem.

Napredni radikali koji su u međuvremenu postali radikalizovani naprednjaci dugotrajno su degenerisali unutrašnje srpsko biće, menjajući ga na gore. I oni njihovi i oni protiv njihovih su uspešno zaraženi mržnjom. Jedni de facto, drugi baveći se njima. Faktičke pošasti će jednom proći ili neće, ali ne i ova promena ukupnog mentaliteta koja je od ljudi trajno napravila senke od ljudi.

Lepo je rekao Mika Antić: “Tamo gde blista površnost, mudri se na vreme povlače u svoje senke!”