Piše Ivan Mrđen: Od fudbala se ne može pobeći

A moj drugar iz stvarnog života, nešto sa malog fudbala, nešto iz kafana, Dejan Ajduković mi je zamerio što sam tu seriju prekinuo sa 2000. godinom, bez obzira što reprezentacije iz država čiji je glavni grad Beograd (SR Jugoslavija, Srbija i Crna Gora, pa napokon samostalna Srbija) nisu učestvovale na završnim kontinentalnim turnirima u ovom veku.

Od onog u Portugaliji (2004, senzacionalna pobeda Grčke), Austriji i Švajcarskoj (2008, pobedila Španija koja je potom u Južnoj Africi postala i svetski šampion), Poljskoj i Ukrajini (2012, Španci potvrdili titulu kao jedini kojima je to pošlo za rukom u proteklih šest decenija), Francuskoj (2016, na pehar se upisala i Portugalija), te kojekude po Evropi, sa finalom u Engleskoj (2020, pardon godinu dana kasnije zbog „najsmešnijeg virusa na svetu“, na penale Italijani bili bolji od Engleza)...

* * *

Zato je u pravu gospođa Matić kad je napisala: „Tokom svih ovih godina naša fudbalska reprezentacija nije postigla ništa, nikakav uspeh, a uvek je u štampi i medijima prilično zastupljena, čak nametnuta. Muška populacija ludi za tim sportom, iako smo u mnogim drugom sportovima imali mnogo više uspeha i medalja: košarka, vaterpolo, tenis, odbojka, atletika, rvanje, kajak… Ali, fudbal je na tronu zato što se u fudbalu vrti mnogo love i što najviše zarađuju oni koji ne igraju, dok se oni koji nose kopačke tretiraju kao trkački konji.“

I moj drugar Hajduk je primetio da smo svih tih sušnih godina, čak i kad je broj učesnika finalnog turnira podignut na 24 reprezentacije, ovde u zemlji Srbiji mogli samo da se kladimo, što je vremenom postalo važnije od sporta u celini, a posebno od „najvažnije sporedne stvari na svetu“.

* * *

Mojoj FB prijateljici sam odgovorio da ja već dugo, možda zbog toga što sam razočarani „partizanovac“, izbegavam da pišem o fudbalu, posebno ovom što se u zemlji Srbiji neopravdano tako naziva.

Fudbal volim kao globalni fenomen, sada i zbog toga što oba moja unuka igraju sasvim dobro, na žalost u Dubaiju. Mislim da je posebno minula sezona donela nekoliko prelepih priča, od titule Bajera Leverkuzen do odlaska Jirgena Klopa iz Liverpula ili do sjajnih završetaka klupske karijere Marka Rojsa iz Borusije Dortmund ili one reprezentativne Tonija Krosa... A tu su i priče o naslednicima, poput Arde Gulera (Turska) ili Lamine Jamala (Španija)...

Pisati o fudbalu kroz prizmu takvih priča je, zapravo, pisanje o životu, snovima, talentu, radu... što nam sve skupa sve više nedostaje... Iz tog ugla gledano, sasvim je razumljivo što je za ovdašnje podguzne medije mnogo važnije bilo kako predsednik svega ovoga lepi sličice u album svog mlađeg sina ili što njegovo „starije dete“, koje je, by the way, već jedan 26-godišnji klipan, pripadnici naših specijalnih jedinica sprečavaju da se ne potuče sa neprijateljski nastrojenim navijačima tamo negde u Nemačkoj...

* * *

I zbog toga su u zemlji Srbiji tokom prenosa sa bundesligaških stadiona daleko najvažnije oglasne poruke one za kladionice, o čemu ću nešto više napisati narednih dana. U ovom trenutku mogu samo javno da priznam da sam se opkladio da će najmanje golova na turniru postići reprezentacija Gruzije, ali da mi taj „fiks“ ozbiljno ugrožavaju prve dve reprezentacije iz naše „teške“ kvalifikacione grupe, jer smo i mi i Mađari pre trećeg kola samo po jednom pogodili tih 7,32 puta 2,44 vazdušnog prostora.

Što bi rekao moj drugar Bata Paković, „prava je sreća što igramo ofanzivno“!