Piše Ivan Mrđen: Poslednji dan školske godine

Današnji klinci bi me verovatno nazvali „štreberom“, ali ja sam zaista voleo moju staru školu „Đorđe Krstić“ u Radničkoj ulici na Čukarici, bez obzira što smo u njoj imali samo jedan kabinet (i to za tehničko, što je jel’te jedino važno za radničku dečurliju), a za fiskulturu smo morali onako u crnim šorcevima i belim atletskim majicama da trčimo uz Školsku i Vidakovićevu sve do „sokolane“ u Lješkoj, koja se tada zvanično zvala DTV Partizan.

Imali smo, međutim, sjajne nastavnike od kojih sam naučio mnogo više nego što je bilo školsko gradivo, tako da, bar za mene, nije bilo nikakvo iznenađenje što sam te školske 1963/64 godine pobedio na saveznom takmičenju za „Šampiona znanja Jugoslavije“, koje je organizovao dečji list „Pionir – Kekec“, u konkurenciji više od 15.000 mojih vršnjaka.

I danas čuvam srebrnu plaketu koju sam dobio tom prilikom i u mojoj radnoj sobi stoji uramljen tekst o tom mom uspehu, u kome piše kako se „nadam da ću na arhitektonskom odseku Građevinske škole biti isto tako uspešan“. Tom prilikom sam dobio i novčanu nagradu od tadašnjih 30.000 dinara, a te prve pare koje sam zaradio u životu bile su jednake mesečnoj plati mog oca Antona, šefa magacina u „Kartonki Avala“, tada lociranoj u Ruskoj ulici preko puta Sajma.

Uzgred i moja škola je dobila 100.000 dinara i veliku statuetu „Srebrna knjiga“, koja je kasnije godinama bila u njenom amblemu, čak i kad je pod tim imenom nastavila rad u supermodernom zdanju na Zmajevcu, zadnja pošta Žarkovo.

Deo moje nagrade je, po dogovoru sa mojim ocem, uplaćen za letovanje u čuvenom odmaralištu Doma pionira Beograda na ostrvcetu Jakljan kod Dubrovnika. Tamo sam se veoma dopao legendarnom upravniku Gaji (Radomir S. Gajić, na žalost kao i za mnoge ljude „pre Gugla“ nisam uspeo da pronađem podatke o godinama njegovog rođenja i smrti), pa mi je produžio boravak za još jednu smenu, kad su tu boravili članovi dečjeg hora Radio Beograda i dramske grupe čuvenog Bratislava Bate Miladinovića (1914-1997), među kojima i moje drugarice iz škole „Đorđe Krstić“ Zorica Spasojević i Zorica Denčić.

Zbog tog skoro dvomesečnog boravka na moru nisam bio u Beogradu kad je trebalo predati dokumente za srednju školu, pa je to učinio moj otac. Porodična legenda kaže da je bio poduži red za „A“ odsek (arhitektonski) a manji za „G“ (građevinski), što je sasvim dovoljan razlog da on svom najstarijem sinu promeni sudbinu.

Druga je priča zašto ja, kad je već počela školska 1964/65 godina, iako sam mogao, nisam promenio smer, tako da sam umesto arhitektonskih konstrukcija učio statiku, puteve i beton, a potom, kad sam dobio stipendiju građevinskog preduzeća „Neimar“, pune dve godine studirao građevinarstvo. Sve dok u proleće 1970. godine nisam krišom savladao gimnazijsko gradivo iz istorije i sociologije, da bih tako potkovan položio prijemni ispit za novinarski smer na Fakultetu političkih nauka.

* * *

Time sam bar malo ispravio „istorijsku nepravdu“, detaljno opisanu u priči „Sladoled“, koja se nalazi u mojoj knjizi „Don Felipe“, sklepanoj za prvi rođendan Mirinog i mog unuka Filipa Petrovića („Mostart“, Beograd/Zemun, 2010). Reč je o tome da sam ja, kad je saopšteno da sam postao „Šampion znanja“, iskreno izjavio (mislim da je to bilo za Radio Beograd) kako želim da nastavim školovanje u gimnaziji i da kasnije studiram književnost.

To se baš nije dopalo mom ocu, pa me je pre povratka u naš sirotinjski stan u Doksimovoj odveo u poslatičarnicu preko puta „Velike Čukarice“ (danas je tu restoran „Gušti mora“, a poslastičarnica je odavno srušena). Tu mi je, uz porciju od tri kugle sladoleda, saopštio da su naša mama Janja i on odlučili da meni i mojoj braći „daju parče ’leba u ruke“, što je na radničkoj Čukarici značilo trogodišnje izučavanje nekog zanata, ali pošto meni „dobro ide škola“ mogu da izaberem neku koja traje četiri godine.

Tako sam se opredelio za arhitektonsku, koja je tada bila samo smer u GTŠ, da bi se od septembra 1965. godine izdvojila u posebnu školu, gde je i danas u Ulici Vojislava Ilića, odnosno u zgradi nekadašnje osnovne škole koja je nosila ime poznatog srpskog pesnika (1860-1894).

* * *

Ostalo je istorija. Uz pomoć naše majke Ane Zonai, koja se iz Nemačke pokušala da vrati bar deo duga svojim sinovima, uspešno sam završio prve dve godine studija, odslušao treću, zaposlio se u Večernjim novostima, a onda mic po mic, ispit po ispit, redakcija po redakcija, fakultetsku diplomu stekao posle punih sedamnaest godina, istina sa prosekom 9,14.

Iz knjige mog prijatelja Mugdina Šehalića „Udaraj u gong i prodaj svoje slatkiše“ (Beograd, 2007), svojevrsne antologije mudrih misli i izreka za poslovne ljude, uz ovu priču sam nekoliko puta citirao engleskog književnika Gilberta Kita Čestertona (1874-1936): „Ne verujem u sudbinu koja se obara na ljude pa ma šta oni preduzimali, ali verujem u sudbinu koja pogađa ljude ako oni ništa ne preduzimaju.“

Ne znam koliko se sve ovo može računati u ličnu preduzimljivost, znam samo da od tada baš ne volim sladoled u poslatičarnicama!