Zašto mi nije smešno: Piše Ana Lalić

Ljudi koji bauljaju u sopstvenom smeću u nepoznatom gradu, primorani da se, usled nedostatka toaleta, kriju po žbunju, sa sendvičima u umazanim rukama, stiskaju neke kese i zgužvane zastave pod pazusima… Čovek koji se tako ophodi prema svom narodu, i pritom još očekuje od njih da ga glorifikuju, varvarin je i zločinac.

Ono sinoć u Mitrovici nije bio nikakav “veličanstveni sretenjski skup”, već parada siromaštva – ekonomskog, intelektualnog, obrazovnog i društvenog.

I da, jako je teško ne osetiti bes prema njima, jer pristaju da se njihovom bedom poigrava upravo onaj koji ih bednim i čini, a time indirektno i naše živote čini mizernim. Ali, s druge strane, teško mi je pomisliti da bilo ko zaista sa radošću i svesnom namerom pristaje da ga trpaju kao marvu u autobuse, da ga tuku zbog 500 dinara više u dnevnici, da ga kao kusog razvoze po Srbiji na naredne „veličanstvene“ skupove…

Želim reći da smo danas na korak od normalnog društva, u kojem će ti ljudi i dalje biti naši sugrađani. I naš će zadatak tada biti da im obezbedimo socijalnu jednakost i elementarno poštovanje čoveka prema čoveku. A verujem da, kada čoveku povratite dostojanstvo, koje mu je godinama sistematski oduzimano ucenama, zatupljivanjem, manipulacijom, dezinformisanjem, zastrašivanjem… ovaj ogroman društveni jaz će se polako izravnati, a današnje dve Srbije, nikada različitije, spojiće se u društvo pristojnih i jednakih.

Stoga, svaki put kada ismevamo ili podelimo na mrežama neki od opisanih prizora iz Mitrovice, radimo im upravo ono što im radi i Aleksandar Vučić – „pišamo“ po sirotinji. Što je mnogo gore, nepristojnije i nečovečnije od zapuštenih mitrovačkih haustora. Grad se od prljavštine uvek može očistiti. Umivanje jedne cele unesrećene, uprljane i zagađene države proces je dugog trajanja, kojem svi moramo doprineti.