Aktivizam ili nestanak. Na nama je: Piše Đorđe Miketić

Pod hitno moramo prestati sa narativom da je politika nešto prljavo i odvratno, a da je biti apolitičan nešto uzvišeno.Jer ako politiku prepustimo gramzivim huljama,  zato što je pristojnim ljudima to bljak, onda nemamo pravo da se žalimo na to kako nam izgledaju institucije, država, gradovi, firme, škole, bolnice, mediji. Ako se kvalitetni pojedinci klone da preuzmu odgovornost, imaćemo cenzora na mestu predsednika skupštine, keramičara koji je popločavao kupatila a sad bi u kupatilima i da nas snima, plagijatora koji piše budžet i brine o kasi, roštiljdžiju koji od blata pravi struju, patrijarha koji deli paketiće sa DJ Žeksom, prevrtača kaldrme za ministra građevine, javni medijski servis - sa kog je proterano i kritičko mišljenje i javnost, plaćene huligane - koji zavode red na ulici i protestima, državnog tužioca – koji se pravi da ne postoji, premijerku koja ilegalno živi u Jovankinoj vili sa porodicom pošto se jedino njena istopolna zajednica sme porodicom i nazvati i gradonačelnika koji na divlje gradi, a na divlje i upravlja gradom.Ovi opasni klovnovi su paradigma našeg nečinjenja, a ne maheri koji su nas nekom veštinom pobedili.Apolitičnost nije ništa uzvišeno. Naprotiv, to je varka!Apolitičnost je kad neko tuče ženu na ulici il stanu pored a ti ne uradiš ništa, kada bolesno dete nema državnu potporu pa ga ti lečiš SMS porukama, kada ti država daje manje od minimalca, smanjuje penzije ili deli tajkunske vaučere, a ti samo slegneš ramenima kao kakav rob, kada izvršitelji mahinacijama iseljavaju siromašnu porodicu iz tvoje ulice a ti srećan što nisi ti, kada tajkunov sin pregazi dete na pešačkom a ti nastaviš da gledaš njegov kanal i glasaš ko će da ostane u rijaliti svinjcu,  kada novinare šikaniraju, batinaju i pale im kuće a ti misliš, šta li im je trebalo da ih izazivaju...  Ta apolitičnost je upravo to što nam je obezbedilo da danas najgori vladaju a najbolji idu iz zemlje ili se ovde gase pod teretom besmisla.Baš ovo nečinjenje i to gađenje pristojnih ljudi prema političkom delovanju je najveća zamka na koju smo naseli!Jer ako su ti skupe namirnice, benzin, komunalije, ako bi da čuješ pametnu emisiju na nacionalnoj frekvenciji, ako želiš da odeš u sud po pravdu ili da kupuješ kvalitetnu robu po realnoj ceni ili na kraju ako te nervira fudbalska mafija... onda si već političan. I prvo što moramo da uradimo je da demistifikujemo političnost i upristojimo politiku!Zato kada da neko pozove na “apolitične proteste” za recimo čist vazduh, to je ili budalaština ili podvala režima, a ja se odmah se hvatam za glavu ali i novčanik.Pitali su me, zašto ulazim u “politiku”... i to moji dragi prijatelji, ljudi oko mene, kao šta će ti to, lepo živiš, putuješ... Ali, šta to znači?! Da politikom i javnim aktivizmom treba da se bavi samo neko ko želi da se uhlebi? E pa to nas je i dovelo dovde!Sada, više nego ikada nam trebaju svi ljudi od integriteta kojima je politička borba na nivou države, grada, kvarta, ulice, preduzeća - poligon lične pobune i dodatnog angažmana za koji ne traže plakete niti nadoknade, već samo satisfakciju da se nešto može promeniti. Ljudi koji se bune protiv štetočina jer imaju želju da se rad i dostojanstvo vrednuje.Vreme je za pravi, novi patriotizam.Da svi imaju barem podjednake šanse za uspeh, da se izuzetnost nagrađuje a ne proteruje, da se znanje sluša a ne unižava, da izgradimo solidarno i uređeno društvo po meri dostojanstvenog i radnog čoveka.Kroz stranku ZAJEDNO, mnogi “novi” ljudi su skupili herc i ušli u političku arenu i hvala im na tome. Pre svega prof. Biljani Stojković koja je hrabro izašla Vučiću na crtu, Dejanu Atanackoviću dobitniku NIN-ove nagrade, Danijeli Nestorović – vrsnoj advokatici i aktivistkinji, Ćuti, videćete ih još kroz proces predizbora za gradonačelnika Beograda... To je nešto što me izuzetno raduje i uliva nadu.Međutim, sasvim je ok ako za ovakav smeli ali i sumanuti iskorak ljudi nemaju stomak nit živac. Treba gledati podvodača Palmu il trola Rističevića, ostati priseban i još na nivou zadatka.Politika se namerno odrodila od građana, jer je plan da nam ti ridikuli ogade javni i politički život, dok nas njihovi šefovi iza pljačkaju i zagluplju. To hitno mora da se promeni. A obzirom da i sam dolazim iz aktivizma, to je moj lični prioritet.Moramo konačno uspostaviti dvosmernu saradnju između građana i političara. Da se glas i mišljenje ljudi čuje u institucijama svakodnevno, dok sa druge strane, donosioci odluka da nauče da rade transparentno i da pri svakoj odluci/planu konsultuju građane i struku. Da nauče da su servis građana. To je presudno jer će jedino tako zaista doći do promene sistema a ne samo vlasti.Današnji aktivisti su ono najvrednije što ovo društvo ima. Volonterski, entuzijastično i uprkos svim izgledima i preprekama oni nisu odustali od ovog društva, od ovog grada, od zakona i pravde. To je najveći potencijal koji trenutno imamo. Pa čak i ako se ne slažete ideološki, puno će kasnije biti prilike sa debatu i drugačije puteve. Sad je trenutak kada se svaki uspravni čovek računa, svaki je neophodan. Mnoge borbe smo već dobili i tek ćemo. Izbrisali smo Rio Tinto rudnik iz Prostornog plana Srbije, odbranili Bara Revu, Košutnjak, Kalemegdan, Park Vojvode Vuka, Park Ušće, Staru Planinu, oborili smo katastrofalni zakon o policiji – dva puta, revizionistički spomenik fašistima u Novom Sadu... Pobede su izvesne, samo ako se građani uključe, ako pokažu da im je stalo. Uspravni građani pobeđuju, a pognuti nestaju. Tako je uvek bilo, tako će i sad biti.Popis je pokazao da nestajemo, ima nas za trećinu manje nego 90tih. Znači za 30 godina smo izgubili trećinu ljudi, trećinu potencijala, trećinu kapaciteta za zdravo i uspešno društvo. Na rubu smo nestajanja!Zato su nam danas potrebni svi uspravni ljudi koji žele da vide drugačiju Srbiju uključe i daju svoj doprinos onako kako mogu. Neko kao uzbunjivač u firmi, neko kao aktivista u kvartu koji piše primedbe, neko kao čuvar kutije na izborima, neko kao profesionalac iznoseći tačne podatke, neko kao probuđeni ekolog jer su mu otrovali bunar, neko kao tužilac koji sluša zakon a ne naredbu i neko spreman da uđe u institucije, u srce tame, jer tamo se donose odluke i jedino tamo se može promeniti ovaj razorni sistem kakistokratije. A ovo poslednje je najteže, jer treba nam mnogo kvalitenih i principijelnih ljudi da se upuste u taj terarijum zvani srpska politika. Svako mora naći svoje polje delovanja i da zajedno napravimo široki front solidarnosti i pobune.Stoga, moramo delovati u dva pravca:1. prvo, da i dalje tom čistom aktivističkom energijom nastavimo da branimo sve ono što je napadnuto - protestima, primedbama, telima... čime god je neophodno.2. drugo, moramo osloboditi naše zarobljene institucije da se u njima konačno čuje i reč građana i pita reč struke. A to možemo učiniti jedino na izborima, ali ovaj put moramo pametnije. Znači, ne samo glasajući tj. birati između ponuđenih i marketinški ulickanih a zastarelih proizvoda, već se mnogo aktivnije uključiti u sam proces oslobađanja države i društva.Taj posao neće niko uraditi umesto nas, i za nas. Jer svaka vlast, refleksno, teži da građane, u ovoj ili onoj meri, obespravi i kontroliše. Tako da - moramo sami, mi aktivni građani.Zato, srećna nam nova godina pobune i pobede.Ili egzila i gašenja.Na nama je.