6
Dragi čitaoci, pred vama je 1001. broj novina "Nova", jednog od retkih autentičnih, slobodnih i suštinski narodnih medijskih proizvoda u Srbiji. Ovaj lep jubilej, predsednik Vučić proslavio je u ponedeljak uveče, u svom stilu pre roka, noć pred objavljivanje 1000. broja, na ceremoniji otvaranja hotels "St Regis" u Beogradu na vodi.
„I dolazeći večeras ovde, osećao sam se posebno. Osećao sam se toliko ponosno, da se čovek retko tako oseća“, rekao je Vučić, veli Tanjug.
Dobro, nije predsednik slavio jubilej „Nove“ – slavio je novu fazu oplodnje svog kapitala u nelegalnoj tvorevini na savskom priobalju, nikloj kao posledica njegove konsolidacije apsolutne moći. U noći u kojoj je njegova bivša premijerka, danas predsednica Skupštine, zakazivala novu sednicu o litijumu, nakon što su u prvom pokušaju izigrali celu Srbiju, koja čeka odluku o zabrani kopanja ove rude u Jadru. U noći u kojoj su opet neki ljudi protestovali ispred najvišeg zakonodavnog tela države Srbije, očekujući da neko čuje i vidi njihov bes. U noći nakon dana u kojem je izglasan rebalans budžeta u kom nije bilo mesta za povećanja plata za prosvetare, koji će danas zbog toga ponovo prekinuti nastavu.
U noći inače neobično hladnoj, nakon paklenih letnjih vrućina.
Ta noć za novine „Nova“ – a bogami i za dobar broj njenih čitalaca – traje evo već četvrtu kalendarsku godinu.
Razmišljam ponekad o tome koji je stepen nesvesti potreban da ignorišeš volju (dela) poslanika i (ubedljive većine) građana, da je ponižavaš, da kompletnu vlast koncentrišeš na bazi te nesvesti. I gde je i kako izgleda kraj te nesvesti. Videćemo.
U međuvremenu, nesvest se širi Srbijom. Sad, evo, očitava brojila po Novom Sadu, pa ljudima stižu enormni računi za struju. Teško mogu da se otmem utisku da to nije slučajno, nego umišljajno, pljačkaški. I mimo toga, ta nesvest gura Rio Tinto ka eksploataciji ranije pomenutog litijuma, predaje institucije na Kosovu, krade izbore u Beogradu, sprda se sa građanima okupljenim na protestima.
Hoću da kažem, ta nesvest ima neutaživu glad da guta sve što vidi. Ona je oličenje onog „Pa šta?“ pristupa životu i vladanju koji gledamo od 2012. godine. Problem je u tome što mi koji to znamo – to znamo odavno, a oni koji to ne znaju – o tome i ne razmišljaju. Ti su se ljudi mukom zabavili da prežive današnji dan, da zarade koji dinar, da obuku i nahrane svoju decu pre svega.
Kad će tim ljudima prekipeti? Stid me je da kažem da mislim da neće nikad. Jer, novac, koji je njima neophodan, nesvest je progutala odavno, i sad ga povraća u ratama, na kašičicu, koliko treba, bratski – njoj sve, njima milostinja. Na taj način, nesvest može da zombifikuje kompletan narod.
U međuvremenu, niču neki novi „Sent Ridžisi“. Predsednik je, inače, na ovoj proslavi „Nove“ koja to nije bila, komentarisao upravo jedan intervju iz izdanja ovog lista. Reč je razgovoru sa Goranom Bogdanovićem, nekadašnjim ministrom za KiM. Vučić je najpre rekao da ne može „pred bratom i prijateljem“ Muhamedom Alabarom (investitorom i finansijskim korisnikom Beograda na vodi) da govori loše „o nikome drugom iz Srbije, tako da ću da preskočim“. Avaj, nije preskočio, pa je u nastavku obraćanja govorio o zadnjicama i Rumuniji, o strahu i svojoj hrabrosti, o plimi nepriznavanja Kosova koju je on pokrenuo.
Nesvest je progutala predsednika, i brata Muhameda i kompletan Beograd na vodi i lepu i hladnu septembarsku noć.
Tamna je noć.
