0
Amnezija Henrija Molesona nikada neće biti zaboravljena.
Godine 1953. mladić po imenu Henri Gustav Moleson, iz Hartforda u Konektikatu, izgubio je pamćenje – ali je zauvek promenio neurologiju.
Amnezija Henrija Molesona bila je rezultat veoma rizične hirurške procedure, operacije osmišljene da izleči iscrpljujuću epilepsiju od koje je bolovao od detinjstva.
U pokušaju da se ukloni deo mozga koji je izazivao Henrijeve napade, izbušene su dve rupe na prednjoj strani lobanje i mozga – prednja polovina hipokampusa sa obe strane, dok je veći deo amigdale bio isisan.
Procedura je pošla naopako i Henri, tada star 27 godina, ostao je bez mogućnosti da zapamti nova iskustva. Proživeo je sledećih 55 godina svog života, sve do svoje smrti 2008. godine, u trajnom sadašnjem trenutku.
Tragedija Henrija Molesona bila je, međutim, možda i najznačajniji napredak u razumevanju funkcije sećanja u prošlom veku, piše The Guardian. Do njegove operacije verovalo se da je pamćenje svojstvo celog mozga. Incident prilikom njegove operacije pokazao je da je veliki deo kapaciteta za pamćenje lokalizovan.
Pročitajte još:
„Čistoća“ Henrijeve amnezije učinila je njegov mozak savršenim predmetom za proučavanje kognitivnih funkcija. Nakon operacije, živeći prvo sa roditeljima, a kasnije sa starateljima, postao je poznat nauci kao pacijent „HM“ kako bi zaštitio svoj identitet.
Kroz ove inicijale ga je upoznala mlada istraživačica na postdiplomskim studijama po imenu Suzan Korkin, sada profesorka bihejvioralne neuronauke i šefica laboratorije Korkin na Tehnološkom institutu u Masačusetsu.
Kada je Korkin naišla na Henrijev slučaj u medicinskim časopisima iz kasnih 1950-ih, otkrila je da su se njihovi životi već preklapali na neobične načine. Odrasla je nekoliko kilometara od njega, u Konektikatu, i kao dete je živela preko puta hirurga koji je operisao Henrijev mozak.
What was a tragedy for Henry Molaison in 1953 led to one of the most significant turning points in 20th century brain science: the understanding that complex functions such as #learning and #memory are tied to discrete regions of the #brain. Read more: https://t.co/dcNj3iDj5O pic.twitter.com/x3NMvov0bc
— BrainFacts.org (@Brain_Facts_org) September 1, 2018
Godine 1962, kao deo svog istraživanja, Korkin je intervjuisala Henrija. Tokom narednih 46 godina proveli su mnogo dana zajedno, iako je Henriju, naravno, to uvek bio prvi put. Korkin je napisala memoare o toj vezi između naučnika i subjekta ispitivanja.
Henri bi zaboravio sva svoja iskustva u roku od 30 sekundi, ali je zadržao dobar deo života koji je poznavao do 27. godine. Njegova ličnost je ostala netaknuta, i dalje je imao natprosečan IQ i jezičke veštine.
Jedan od fascinantnih, uznemirujućih detalja iz Henrijevog života je što nije imao taj osećaj identiteta koji je skup svih priča koje sami sebi pričamo o sebi.
Henri je voleo da prepričava nekoliko jasnih uspomena iz svog detinjstva, iznova i iznova, iako mu je nedostajao kontekst za njih, a lice koje ga je svakog jutra iznenađivalo u ogledalu nije bilo baš povezano sa njima.
Korkin je čula te priče mnogo puta tokom godina; svaki put kada bi na minut izašla iz sobe i vratila se Henriju, on se predstavljao kao da se nikada ranije nisu sreli i ponovo ispričao priče. Zanimljiva i naučno važna stvar u vezi sa ovim pričama bila je to što nikada nisu bile povezane sa određenim vremenom i mestom, kaže Korkin.
„Ti i ja možemo da kažemo šta smo radili na naš poslednji rođendan. Ali Henri nikada nije mogao da se seti šta se još dogodilo. Za njega na taj način nije bilo nikakvih povezanih sećanja, asocijacija“, objašnjava.
U razgovoru sa Henrijem i testiranju njegovog pamćenja tokom svih tih godina, Korkin je otkrila samo dva izuzetka od tog pravila.
Jedan je bila priča o vožnji avionom koju je Henri doživeo kao tinejdžer, kao poklon za maturu u srednjoj školi. Druga je bila priča kada je ocu ukrao cigaretu i od pušenja mu je pozlilo, pa je upao u nevolje sa roditeljima. Obe ove priče Henri je mogao da opiše sa prilično tačnim emocionalnim detaljima koji se razlikuju od bilo čega drugog o čemu je pričao. Sećao se mirisa, boja, zvukova, osećeanja.
Meditation is one way to live in the moment. In 1953, Henry Molaison found another.
— NAT 💛 (@nat_sharpe_) January 21, 2021
Two holes were cut in his forehead and his hippocampus sucked out.
He lost his longterm memory and could only hold a thought for 30 seconds. From age 27 to 82, there was only the present. pic.twitter.com/aiBQ8gPEoX
„Bilo je jasno da je kodirao sve te informacije i uskladištio ih u mnogim delovima svog mozga. Sva sećanja nisu uskladištena na jednom određenom mestu. Jaka memorija je kreativan proces koji obuhvata prizore i zvukove, teksture i emocije, tako da će zaista važno pamćenje biti povezano sa svim ovim delovima mozga. A kada ga se tamo prisetimo je kreativan proces spajanja svega. Slično sa incidentom pušenja, i to je izgleda bilo veoma emotivno. Dakle: veoma negativno iskustvo i veoma pozitivno“, objašnjava naučnica.
Henri nije bio sposoban da nauči nove informacije, iako je njegovo znanje o prošlim događajima, kao što je krah na Volstritu, Perl Harbor i tako dalje, bilo jasno. Zapamtio bi samo nekoliko sitnih detalja TV programa koje je stalno gledao. Mogao je, međutim, da nauči i zadrži nove motoričke veštine, što je dovelo do važnog razumevanja razlike između svesnog i nesvesnog pamćenja.
Nesvesno pamćenje je učenje kako da igrate tenis ili vozite bicikl, ili čak da svirate klavir – stvari koje mozak kodira i prenosi mišićima kroz uspomene koje smatramo intuitivnim.
🎂 Happy Birthday to Henry Molaison (H.M.) who revolutionized the science of memory. Thank you for your contributions! 🧠⭐️ #neuroscience #memory #brain pic.twitter.com/YmoyY0fJh7
— UCI CNLM (@ucicnlm) February 26, 2019
Henri nije mogao da oseti krivicu ili žaljenje, emocije sa vremenskom komponentom. Ali, znao da je imao operaciju mozga. Nakon što su njegovi roditelji preminuli, Suzan je iznova morala da mu kaže, kao da je prvi put, da su mrtvi. Amnezija je u tom smislu bila i zatvor i oslobođenje.
„Nikad nije bio tužan ili depresivan, iako mislim da niko od nas ne bi želeo da menja mesto sa Henrijem. Imao je tragičan život i izvukao je najbolje iz njega. Pokazao je svetu da možete biti sputani ogromnim hendikepom i ipak dati ogroman doprinos životu. Njegova otpornost mi je bila inspirativna“, kaže Korkin.
If you find yourself in Hartford CT I created this walking tour to honor Henry Molaison’s life here @TrinityNeuro @trinitycollege @IOLPsychRes @HHCBHN @HartfordHist @TrincollCHER https://t.co/6uOE7XULky pic.twitter.com/KADt7YRzA8
— Sarah Raskin (@raskinsar) April 2, 2022
Kada je Suzan Korkin poslednji put videla videla Henrija, bio je potpuno dementan. Ona je stala pored njega i rekla ko je, a imala je osećaj da se on okrenuo prema njoj sa osmehom.
Njeno poslednje sećanje na Henrija je najčudnije od svih.
„To je bilo kada smo njegov mozak stavili u avion za San Dijego. Imao je sopstveno sedište. Gledala sam kako avion poleće na putovanje preko SAD i imala sam nabujale emocije, sećajući se Henrija i njegove vožnje avionom. Bilo je to savršeno zbogom“, zaključila je Korkin.
***
BONUS VIDEO Zašto su nam svrake popile mozak
