1
“Nedostaje mi brat svakoga dana. Ta praznina će zauvek biti prisutna, ali ono što je radio i sve što smo udruženo postigli, treba da ostane da postoji i posle nas. To je oduvek bila naša želja i naša misija. Možda zvuči neskromno, ali to što smo sinonim za struku kojom se bavimo, osim izuzetnog ponosa, donosi i veliku odgovornost”, priča za Nova.rs prim. dr Milan Colić, specijalista opšte hirurgije, koji je više od tri decenije sa bratom, profesorom Miodragom Colićem, radio i vodio prvu privatnu bolnicu za rekonstruktivnu i estetsku hirurgiju, a sada njihov posao nastavlja da vodi sam.
Od posledica teške bolesti, sa kojom se godinama borio, krajem septembra preminuo je jedan od najpoznatijih hirurga sa ovih prostora, prof. dr Miodrag Colić, a to je, kako za njegovu porodicu, tako i za hiljade pacijenata kojima je pomogao, bio bolan udarac.
“Ovim poslom počeli smo profesionalno da se bavimo 1989. godine. Nedavno je obeleženo 32 godine od prve operacije koju smo zajedno izveli u našoj tada maloj bolnici. U to vreme nije bilo jednostavno čak ni registrovati privatnu ordinaciju, pa se može reći da smo bili izuzetno hrabri. Utrli smo put koji je za nas tada bio potpuno neizvestan. U ta krizna vremena, naša motivacija je bila da zaradimo novac kojim bismo platili usavršavanje na kongresima širom sveta. Želeli smo da budemo u toku sa svetskim hirurzima, da učimo od najboljih, a plata lekara u državnim bolnicama bila je nedovoljna i za osnovne potrebe. Tada sam još radio kao hirurg u Kliničkom centru Srbije, a Miodrag u Bolnici za opekotine i rekonstruktivnu hirurgiju. Nismo ni pomišljali da će estetska hirurgija postati ovo što je danas. Još devedesetih smo organizovali brojne simpozijume, predavanja, gostovanja najvećih stručnjaka u Beogradu, tako da je naš grad bio centar sveta za ovu oblast hrurgije“ seća se prim. dr Colić u razgovoru za Nova.rs.
Pomagali ljudima bez naplate
Mnogim pacijentima pomogla su braća Colić, a da usluge nisu naplatili.
„Bilo je to čista srca, iz želje da neko dobije pomoć koja mu je neophodna, a koju ne mogu svi sebi da priušte finansijski. Nedavno smo imali jedan od najekstremnijih slučajeva. Obratila nam se za pomoć žena, koja je povređena odavno, kad joj se suprug vratio sa ratišta. Ušavši u kuću skinuo je opasač na kojem je bila bomba, koja je nesrećnim slučajem eksplodirala. Njega je ubila, a nju je ostavila bez oka i sa teškim povredama ekstremiteta. Žena je u tom trenutku bila trudna. Rodila je sina kome je dala ime Srećko. Kada nas je zamolila za pomoć, pozvali smo najveće stručnjake u oblasti rekonstruktivne hirurgije i pomogli smo joj bez ikakve naplate. Položili smo Hipokratovu zakletvu i sa zadovoljstvom radimo volonterski, što nas posebno ispunjava. Često nam se obraćaju ljudi kojima je neophodna pomoć i kada je u pitanju zdravlje, a ne samo lepota“ kaže prim. dr Milan Colić.
Uobičajeno je da se pacijenti vežu za svoje lekare.
“Mi ih razumemo, podržavamo ih, a većini uspemo da rešimo problem. Hirurško lečenje podrazumeva i razgovore koji prethode operaciji i kasnije kontrole, tokom kojih blisko sarađujemo. Zato su mnogi tako emotivno reagovali kada su čuli za Miodragov odlazak. Pacijenti još uvek dolaze svakodnevno i izjavljuju saučešće. Sećaju ga se i pominju anegdote vezane za nas i za intervencije koje smo radili, neke momente koji su im značili, koji su im promenili živote, kažu, na bolje. Hirurgija je u samom vrhu najstresnijih profesija. Nas životni, pa i radni vek je svakako ograničen. Želja mi je da bolnica Colić, koju smo vodili moj brat i ja nastavi da radi i posle nas, i da buduće generacije imaju barem istu dozu entuzijazma koji je nas vodio svih ovih godina” priča dr Colić.
Miodrag je ostavio veliku prazninu.
„Neobično nam je što ga nema u ekipi. Meni dodatno nedostaje brat i uvek ću osećati prazninu, jer su naši životi dvostruko isprepletani. Oduvek smo bili podrška jedan drugome. On kao plastični hirurg, ja kao opšti hirurg. Prvih godina asistirali smo jedan drugome. Počeli smo zajedno, od nule, što je izuzetno neizvesno i teško, ali to nas je ojačalo i stvorilo jedinstvene uspomene, kroz koje se život nastavlja. Znaju naši pacijenti, kojih je u kartoteci preko 30 hiljada, da im nikada nismo sugerisali da se odluče za operaciju koja ne bi poboljšala ni kvalitet njihovog života, ni njihovo zadovoljstvo” naglašava naš sagovornik.
Mladi lekari nastaviće tradiciju bavljenja estetskom i rekonstruktivnom hirurgijom, a braća Colić su ih obučavala.
“Oni će nastaviti sa ovim poslom iskreno i autentično, onako zanesenjački, kako je to i Miodrag oduvek radio. Njegova želja za napretkom je bila zarazna. Gledam kako taj pristup poslu tim naših iskusnih hirurga svakodnevno prenosi na naših sedmoro specijalizanata. To je treća generaciju hirurga koji sada stasaju, a među kojima su i Miodragov sin i moja ćerka. Ponosan sam na našu decu koja su krenula stopama koje smo im utabali” kaže prim. dr Colić.
Razočaran je međutim, što se često o estetskoj hirurgiji priča senzacionalistički.
“Od ideje da pomognemo pacijentima da reše estetske nedostatke, ili da koriguju nešto što smatraju da ih čini nezadovoljnim, često uočavamo posrnuća i zloupotrebe veštine koja bi trebalo da neprimetno, a značajno popravi ljudima kvalitet života. U poslednje vreme smo svedoci neverovatnih slučajeva zloupotrebe u ovoj grani hirurgije, čak kriminalnog ponašanja i ozbiljnog ugrožavanja zdravlja ljudi, a sve sa idejom brze zarade. Nama, koji smo ovom poslu posvetili svoje živote, to je nerazumljivo. Ogromno je neznanje ljudi koji se upuštaju u takve poduhvate. Razlike u pristupu i motivima bavljenja estetskom hirurgijom pre nekoliko decenija i u današnje vreme su, nažalost, često ogromne, kaže prim. dr Colić.
Dugačak su put prešla braća Colić, a krčili su ga uglavnom sami.
“To što smo braća nam je mnogo olakšalo, jer smo se veoma dobro razumeli, a jedan drugome smo, osim podrške, bili i najiskreniji kritičari. To je često izuzetno važno, da vas neko koriguje kada ne uočavate da grešite. Nekad je bilo neophodno detaljno objasniti zainteresovanima da li i na koji način možemo da operišemo neki deo tela, dok danas oni to sami pročitaju, uglavnom na internetu i dođu spremni na operaciju. To je mač sa dve oštrice. Ljudi se olako odlučuju za intervencije i primetno je da postoji veliki pritisak pacijenata da se izabrana operacija što brže uradi, da rana brzo zaraste, da ne bude vidljivih tragova… Nekadašnja neobaveštenost je zamenjena lošom obaveštenošću. Filteri, kompjuterski korigovane fotografije slučajeva ”pre“ i ”posle“ pružaju netačnu sliku o mogućnostima, kao i o postoperativnom toku, pa su zavedeni pacijenti često u zabludi i imaju nerealna očekivanja”, kaže prim. dr Colić.
Još jedna od velikih zabluda je da su, kaže on, ”hirurzi za poznate i popularne“ koji se često hvale intervencijama koje su imali.
Pročitajte još:
“Nama stvara dodatne probleme to što, hvaleći se, dupliraju iznose koje su navodno platili za korekcije. To im valjda prija sujeti, da se razmeću novcem, a o tome kako često uspevaju da se neprimereno predimenzioniraju ne bih da komentarišem, jer je to lični izbor. Naše opredeljenje je oduvek bilo da intervencije budu u skladu sa prirodnim proporcijama.”
Posle tri decenije rada, priznajem da teško prihvatam pad kriterijuma u našem poslu, ističe doktor Colić.
“Sramota me je i ne uvažavam pojavu samozvanih eksperata sa stažom koji se usavršava obradama fotografija i sviđanjima na društvenim mrežama. Posledice pristupa ”manjak znanja- višak samopouzdanja“ u hirurgiji mogu biti pogubne! Dešavaju se čak i teške telesne povrede i takvim slučajevima treba da se bavi tužilaštvo, a kad se već dese, bilo bi dobro da se potencijalnim pacijentima eventualno skrene pažnja da pažljivo biraju kome će da povere svoje zdravlje, ali i izgled” zaključuje prim. dr Colić.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
