San svakog Srbina: Otišla je na odmor u Tajland i ostala

Kako odeš na odmor u Tajland i odlučiš da ostaneš?Odluka sama po sebi je bila laka, svako ko dođe u Tajland pomislio bi isto. Zemlja i ljudi prosto zrače pozitivnom energijom, verujem da bi svako poželeo da živi ovde, ali retki su oni koji to i ostvare. Takva odluka iziskuje mnogo odricanja, a to je ono što nije bilo lako. Iskrasti se iz toplog ušuškanog doma i jedne idile i otići u nepoznato. Odreći se porodice i prijatelja i svega što je značilo sigurnost bilo je jako teško. Sada, nakon toliko vremena, iskreno ni sama ne znam odakle mi ta hrabrost. S druge strane nije to zemlja gde je uobičajno da Srbi imigriraju, trebalo je mnogo smelosti da se uputim s jednim koferom na put koji nije utaban.

Kako je izgledao početak tvog života u Tajlandu?Čime si bavila? Gde si živela? O čemu si razmišljala?Prvi posao mi je bio u školi na samom jugu Tajlanda, mesto se zove Sadao. U celoj provinciji bilo je četiri stranca, uključujući i mene, pritom sam ja bila jedina belog tena i plave kose. Zaustavljali su me na ulici da se slikaju sa mnom. Deca su mi stalno pipkala kosu u neverici, kažu videli su plavu kosu samo na filmovima. Predavala sam engleski. Postoji kurs koji završite da dobijete "alatke" kako predavati engleski jezik strancu, s obzirom na to da nisam pričala tajlandski. Sad malo natucam. U svakom slučaju, to mi je bio jedan od najtežih, ali slatkih perioda. Spavala sam na podu sa insektima koje do tad u životu nisam videla. Veš perete na ruke, jer sve što je u Srbiji standard u tom ruralnom mestu je misaona imenica. Sve mi je bilo čudno, ali sam bila neverovatno srećna. Kad prođete tu fazu i te kako naučite da cenite stvari u životu. Tamo negde postoje ljudi koji nemaju klimu, veš mašinu, sudomašinu i slično, niti znaju šta je to. Najviše sam razmišljala o tome kako je to mesto toliko siromašno, a kako su ljudi srećni.

Kako si ti izgurala taj period?Svaki dan su me kolege nastavnici izvodili negde i pokazivali mi prelepe prirodne, a pritom netaknute predele, jer to nije turističko mesto. Niko od njih nije pričao engleski, a aplikacije nisu bile toliko razvijene, tako da smo sve crtali. Prvi dan su mi nacrtali neku vodu, ja sam pomislila da treba da idemo da se sklonimo negde jer će poplava, nisam razumela - a u stvari su me tog dana vodili na predivan izlet na vodopade. Tako da je svaki crtež bio misterija, to je bila naša komunikacija i svaki dan posle časova su mi priređivali nešto lepo. Kad su malo naučili engleski, objasnili su mi da osećaju da sam usamljena i da sam daleko od svojih najbližih, pa žele da mi učine rad i život prijatnim, da se osećam kao kod kuće. Žene se jako puno drže zajedno i brinule su o meni, bila sam zaštićena i u svakom momentu sam imala pomoć. Ipak, verovatno bih u nekom momentu posustala, ali moja majka je tu odigrala veliku ulogu, vrlo je bitno da imate pored sebe nekoga ko vas podržava. Njen glas da će sve biti u redu i razgovori preko skajpa u to vreme su me gurali napred.

U kojim su sve situacijama dolazila u iskušenje da skupiš stvari i vratiš se u Beograd kod svojih? Pored onih kad ti svi tvoji nedostaju pa zagnjuriš glavu u jastuk i ričeš kao magarac? (smeh) Pa, najviše kad sam nailazila na teškoće uključujući i one sa papirima, jako je teško bilo shvatiti vizni sistem. Osim ako ste milioner, onda tu nema problema. Desilo mi se jednom da sam se zaglavila na granici sa Malezijom. U to vreme sam kao stranac svaka tri meseca morala da prelazim granicu, takav je bio zakon. Na granici nisu znali gde je Srbija tj. pravili su se da ne znaju, a srpski pasoš na maležanskoj granici zapinje zbog neke političke situacije. I tako se desilo da sam dva dana i dve noći bila bez interneta i dokumenata na klupici u nekoj montažnoj kancelariji na granici, dok nisu rešili moj slučaj. A rešili smo tako što sam morala da platim. Što bi naši rekli - para vrti gde burgija neće. Ja sam sa sobom imala svu potrebnu dokumentaciju iz škole, jer mi je kompanija garantovala da je sve u redu, ali prosto uvek fali jedan papir, to jest - mora da se plati. E, tad sam naučila sistem u Tajlandu (smeh).I kako si se zapravo izvukla iz kuće bez kreveta i posla u školi?Sem lokalnih ljudi nisam imala konkretnu pomoć, mada, i njih sam brzo prešišala tako da sam već posle devet meseci prešla u Krabi. To je bila ljubav na prvi pogled i tamo sam danas direktorka poznate marine. Imam ličnog asistenta, vozača i vojsku kućnih pomoćnica, ličnu maserku i sve ono što je kod nas samo san. Kako sam se izvukla? Jakom voljom i edukacijom. Smatram da sve možete postići u životu, ako je to nešto što istinski želite, tako da što više učite i radite na sebi, uspećete. Svuda imate dosta prepreka, a u stranoj zemlji koja nije uređena i ne razumete jezik, jasno da nailazite na sve i svašta. Rad se podrazumeva, ako ste lenji zaboravite na uspeh koliko god da ste pametni. Bez rada ne možete napred.

embed]https://www.facebook.com/staysabaitravel/photos/a.1620461774839765/2238409576378312

/embed]Šta ti sve sad radiš tamo?Partner sam u više privatnih kompanija, tamo je biznis vrlo korektan, i ljudi prosto misle dobro i za vas i za njih. Šta se dogovorimo tako je i svako radi svoj deo posla. Između privatnih ulaganja i investicija radim kao Business Develpoment Manager u poznatoj marini "Krabi Boat Lagoon" sa 180 parking mesta za brodove, 120 stanova za prodaju i rezortom od 17 bungalova. Tamo sam već pet godina i to mi je omiljena ekipa, uživam što sam deo tog brzorazvojnog projekta. Tu sam ispekla zanat i dosta toga naučila, što ću uskoro "doneti" i u našu zemlju. U Srbiji imam turističku agenciju Sabai, dosta ljudi s eks-ju prostora je dolazilo preko naše agencije u Tajland.

Koliko su Tajlanđani i u kojim stvarima slični nama, a gde se mnogo razlikujemo?Ima jedna zanimljiva situacija koja se ponavlja, a koja može da bude primer. Oni jako puno ogovaraju, pa čak i u mom prisustvu. Onda ja tako mudro ćutim i pravim se da ne razumem, a kad završe ja im lepo odgovorim na tajlandskom. Naravno, oni i tu neprijatnost iznesu sa osmehom. Razlikujemo se u načinu na koji živimo ovaj jedan život. Oni su vrlo smiren narod, zdravlje im je stvarno na prvom mestu. Stres rekla bih ne postoji, volela bih da taj deo naučimo od njih. Svakako bih ipak zadržala dosta toga što je srpsko: lojalnost, upornost, snalažljivost, visprenost i intelektualnost. Slično je što obe nacije mnogo drže do tradicije i vere, iako su oni u budizmu, mi u pravoslavlju. Mada, milion puta me je izveo iz takta njihov komentar kad odigraju neku glupost u životnoj situaciji i objasne to izrazom: "thai culture". I ti tu ne možeš ništa, samo se nasmeješ i produžiš dalje. Obožavam budizam i stavove budizma, ali svakako se nikad ne bih odrekla svoje vere i kulture. Državni sistem, ma koliko delovao da nije uređen ipak jeste. Vi kao stranac ne možete tek tako da otvorite firmu i ne možete da posedujete nekretninu odnosno zemlju. Stan možete, ali opet ima dosta caka u pravnoj regulativi gde vam za sve trebaju lokalci. Vrlo su zaštićeni i vrlo pametno rade za svoj narod.

Šta je za nekog iz Srbije najteže da prihvati i navikne se u Tajlandu?Mislim da bi Srbima tamo najteže palo da se odreknu one naše: "Srbija se saginjati neće". (smeh) Tamo su životna pravila malo drugačija. Sam pozdrav tajlandski podrazumeva blag naklon prema osobi na koju nailazite. Zamišljam Srbina kako se na prvu svađu tamo šutira i nervira se, što je nešto što u toj zemlji ne smete da priuštite sebi. Čak i da gori kuća - reaguješ osmehim i blagim naklonom. Nikad i nikako povišen ton u bilo kakavom razgovoru sa bilo kim. Moj prijateljski savet.

embed]https://www.facebook.com/staysabaitravel/photos/a.1620461774839765/2526613497557917

/embed]Kako ti danas živiš? Koja su pravila koja si tamo morala da prihvatiš, a različita su od ovdašnjih?Kada ste odlučili da živite u nekoj drugoj zemlji, morate da naučite njihovu kulturu i prilagodite se. Kulturološki šok je ogroman u početku. Ja ga posle toliko godina ne osećam, ali svakom ko je tek došao neće biti lako. Poznajem mnoge koji su odustajali jer nisu mogli da prihvate drugačiji način zivota. Morate biti fleksibilni. Drugo, to su Azijati, opasni su i vrhunski trgovci od davnina, morate da učite svaki dan i da učite iz grešaka i nekih svakodnevnih situacija. Na primer - Tajlanđaninu je najbitnije da ne gubi imidž face - sve će vam reći sem 'nemam' ili 'ne znam'. To u poslu meni lično predstavlja problem i može vam zakomplikovati život. Na primer, poručite nešto, a on vam kaže: 'Sutra' - dugo mi je trebalo da skontam da je 'sutra' ono naše 'malo sutra'. Tako sam od jako dobrog poslovnog partnera čekala kvotaciju tri meseca dok nisam spoznala da ne zna da napravi, ali bilo ga je sramota da to kaže. Izgubili smo na hiljade klijenata što u njegovom slučaju nije bitno jer on ne sme da gubi facu, to je najbitnije. Što je na našim prostorima, recimo, normalna stvar da kažemo da nije sramota ne znati, pitaj.

embed]https://www.facebook.com/staysabaitravel/photos/a.1620461774839765/2196449630574307

/embed]Šta ti najviše nedostaje s Tajlanda kad si u Srbiji? I obrnuto.Hrana, čudo jedno. Kad sam tamo umirem za dobrim vinom i za dobrom šunkom. Sad ovde nedostaje mi njihova ljuta hrana, pad thai naravno i morska hrana, koja je tako jeftina, a tako dobra - ribe, školjke, rakovi… Sledeće pitanje, već kriziram. (smeh)Trenutno si u Srbiji... Koji su planovi?Uživam u Srbiji i koristim svaki momenat da nadoknadim propušteno sa porodicom ako je to ikako moguće. Smatram da sam se mnogo dala za posao i prosto nekako mi to sad ide od ruke i samo po sebi, to jest ubiram plodove prethodnog mukotrpnog rada i mislim da je sad vreme da se posvetim nekome ko je poseban i da se ostvarim i na drugim poljima. Dugoročni plan je da investiram u rizort koji će naravno biti u tajlandskom stilu u Srbiji. Već radimo na tome i pravimo biznis plan. Imam super ekipu i verne ljude u Srbiji koji su uz mene već godinama, vreme je da i njih unapredim i da zajedno donesemo malo tajladnskog duha. Verujem da ću se jednog dana ipak skrasiti u svojoj zemlji.*Bonus video:https://www.youtube.com/watch?v=H2Zi190QJkI***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram