Psihijatar je posmatrao Srbe koji putuju na more i primetio čudan detalj

Psihijatar dr Vladimir Đurić redovno na mrežama deli svoja zapažanja iz svakodnevice koja nas nateraju da se zamislimo. Takav je i njegov tekst o jednoj naizgled potpuno usputnoj sceni na koju je naleteo putujući na letovanje. Posmatrao je četiri potpuno različita para iz Srbije dok čekaju trajekt, a njegova zapažanja i zaključci mogli bi se uzeti kao svojevrsna dijagnoza savremene Srbije. Uz bonus recept za istinsku sreću.Tekst objavljen na njegovoj Facebook stranici prenosimo vam u celini."Vozio sam celu noć… To prosto obožavam… Srećan i iscrpljen stižem ujutru u luku odakle polazi trajekt na Ostrvo o kome maštam nekoliko poslednjih godina…Na parkingu ispred su četiri automobila iz Srbije i nekolicina sa tablicama iz cele Evrope…Srpski su redom… Jedan raspali punto… Dva stara polovnjaka, neuništive dizel mrcine… I jedan napucani bmw, dvosed…Posmatram zemljake…U Puntu četvoročlana porodica. Auto legao do zemlje, buljuk stvari po sedištima, mandarine, toalet papir, termosi, šerpe, čarape i majice… Svi umusavljeni od kiflica sa džemom koje besomučno jedu ispred kola. Majka briše sinu usta krpom (onom kariranom crvenom što je svi imamo u kući). Otac i ćerka će ipak još neko vreme imati brkove od šećera u prahu... Srećni… I tako normalni.U Meganu par, tridesetak godina. Uljudni, lepo obučeni, SAT revija na suvozačevom sedištu otvorena na putopis dovde…Vozili i stigli na vreme po Alviroviću. Frapei u rukama. Bezlični… Ni ne znaš šta da pomisliš o njima. Profesionalci.U Oktaviji par intelektualaca i ćerkica… On mršav, obrijan, sa naočarima... U košulji kakvu ja nosim na posao. Ona u haljni sa cvećem, s kovrdžavom kosom i naočarima za sunce. Macka ćerkicu kremom za sunčanje sa zaštitnim faktorom 50. Ne jedu i ne piju ništa. Takođe, ne znaju srpski. Hladni i pristojni…Poslednji par u bembari, tablice četvorocifrene - simetrične… On 50-ak godina, sed, visok, sa onim „može mi se“ stavom, torbicom podpazuhovačom (u kojoj od 1992. nikad nije bilo manje od 3000 maraka, sada eura), deluje kao lokalni nakupac ili vasnik hladnjače ili mali privatnik iz nekog manjeg grada… Bogat i ostvaren. Uspešan po svim današnjim merilima. Ona je mlađa, recimo, desetak godina, gojazna, našminkana, sa zlatom oko vrata i na ruci… Jednom zgodna, udata na brzinu, kad je eto slučajno zatrudnela… Možda grešim, ali nekako bi mogli definisati Antipatičnost po njima…Pošto sam stigao dosta ranije, trajekt stoji vezan na pristaništu, ali kućica gde se prodaju karte je i dalje zatvorena. S obzirom da pristiže još automobila polako postaje jasno da će biti poprilična gužva i da će možda neko morati da ostane da čeka sledeći (koji kreće tek popodne).Tenzija polako raste.Dok ja jedem svoju pitu s višnjama, razmišljam o onome što je Andrić govorio kako ćeš čoveka najbolje proceniti ako ga posmatraš kako se ponaša kada se deli nešto besplatno…Karte svakako nisu besplatne, ali 15 minuta pred polazak, počinje da se formira red ispred kućice i tek tada polako dolazi ležerni Grk sa onim ostrvskim šarmom „sad ćemo i sve ćemo i lako ćemo, zašto žuriti kad ste već u raju, opušteno…malaka!“…Primećujem jednu fascinantnu činjenicu: u redu prva četiri mesta zauzeli Srbi. I to tačno po opadajućoj vrednosti njihovih automobila - od najskupljeg ka najjeftinijem. Kao da su poređani po „Životnom Uspehu“…Nalakćen na pult od kućice i sa glavom u istoj, ponosni privatnik iz bembare zbija šale na račun svog neznanja engleskog, tipa „koj će mi… sad ću ga obrlatim za popust“… Inženjer iz oktavije mu poluzgrožen pomaže da se sporazume sa radnikom i da bi mu dao potrebne podatke, da ne piše na papirnoj maramici broj tablica… Potom profesionalci… I, na kraju, ćale, još uvek musav…Ljudi iz ostalih zemalja tek tada polako staju u red, nenaviknuti na otimanje…Razmišljam…Koliko je tužno što smo svi naviknuti da se dovijamo, stojimo po redovima i molimo za svakave normalne stvari…Kako je lako biti dostojanstven u fer uslovima, uz pravdu i sitem, a koliki je to izazov kod nas… I koliko se divim ljudima koji su zadržali Civilizovanost, Manire i Dostojanstvo… Poštenje i Obraz, uprkos svemu… A pogotovo uprkos neispativnosti istih…Makar kratkoročno, usko i blisko gledano.I mislim se…Šta je danas potrebno za uspeh kod nas?Talenat… Rad… Obrazovanje… Karakter… Jezici… Pristojnost… Ili je dovoljno samo da se PRVI nalaktimo na pult, da budemo lukavi i proračunati, seljački inteligentni, da pitamo, da nas ne bude sramota da se izborimo za sebe, da nas ne interesuju drugi i kako će oni… Da ne pametujemo, već završavamo.I razmišljam kako je privatnik tako možda prvi i stao u red kad se kralo, kad se švrcovalo, kad se potplaćivalo, dezertiralo i učlanjivalo. Lukav i prepreden, neopterećen čašću, principima, vaspitanjem i moralom, već samo brutalno motivisan kompleksima, pohlepom i zavišću…I još tada uspeo da uđe na Trajekt Imućnosti, koji danas tako lako plovi i vozi bilo gde, gde god On poželi, i svaka mu se luka raduje i oberučke ga prihvata…Ko je tu u pravu, pitam se?Da li je u sistemu okrenutom naglavačke inteligentno biti normalan, neokrenut, ukoliko se slažemo da je inteligencija sposobnost prilagođavanja i da su Neprilagođeni evolutivno osuđeni na propast od vajkada…Ili je potrebno odreći se onoga „kako smo mislili da treba“ i kako smo vaspitani da bi skočila vrednost naših automobila…Ne znam…Ja volim svoj auto. Nikad me nije izdao. Znam ga u dušu… Zna i on mene. Znam da nije proklet i da će me iako ja nekad pogrešim, zamislim se i zaletim, on sam vratiti na put, iščupati sa litice, izbeći bankinu, da ću imati sreće, da će verovatnoća da baš tad neko ne naiđe iz suprotnog pravca biti na mojoj strani… I da ću se ja brzo vratiti na pravi put.Zagledan, stojim sa Musavim…Vraća me u realnost tako što me nudi kiflicama. Ćaskamo i upoređujemo kulinarske sposobnosti naših majki…Naravno, ulazimo svi na trajekt… Grci su nas ležerno spakovali sve i rastajemo se po izlasku…Nažalost ne vraćamo se istim…Ali već mogu da vidim…Privatnika belog, podjednako antipatičnog i nervoznog, na telefonu, kako se 6. dana mora vratiti do prodavnice jer se promenio poreski inspektor, a ovaj novi „ne razume“ njegov način vođenja knjiga… Moraće to „lično“ da sredi.Kako su intelektualci nasmejani, druželjubivi i opušteni, igraju se sa ćerkicom, olakšani za Godinu Dana akumuliranih frustracija, poniženja, besmisla, izazova i uzaludnosti… Podsećeni na suštinu i prave vrednosti, na Njih troje… I to zajedničko skakanje po talasima u plićaku…Profesionalci i dalje isti… Sa opranim autom, ni presrećni, ni pretužni, bilo im je ok, uravonoteženi, baš onakvi kakvi su i došli…A porodica sa zapakovanim girosima, grčkim salatama, kanticama maslinovog ulja, alvom i maslinama, dve bicikle iz Džamba, testira nosivost punta… Srećni… Kao što bi bili i na Adi Ciganliji."