Posetio sam 100 zemalja, ali u ovu se nikad ne bih vratio jer je najgora. Zgradetine i grad je bez duše

Gabrijel je posetio tačno 100 zemalja.“ A postoji jedno „mesto bez duše“ sa njegovih putovanja u koje nikada više ne želi da se vrati.

Sa 613.000 pratilaca na Jutjubu, Gabrijelovi video-snimci privlače dosta pažnje i komentara, jer putnici i fanovi žele da čuju njegova iskustva i stavove. U svom najnovijem videu pod nazivom „Bio sam u 100 zemalja, koje mesto je najgore?“, ovaj Jutjuber otkriva da je najmanje impresivno mesto koje je posetio Persijski zaliv.

„Video sam dobar deo sveta i mnoge od tih zemalja obilazio sam više puta i dosta putovao po njima. Ali reći ću vam odmah, moj najmanje omiljeni deo sveta je Persijski zaliv“ .Iako Iran zaliv naziva Persijskim, zemlje sa južne i zapadne strane nazivaju ga Arapskim.

Zašto je onda oblast Persijskog zaliva Gabrijelov najmanje omiljeni deo sveta?

„Nisam bio u Iranu, a Iran izgleda apsolutno neverovatno, tako da ga ne uključujem u ovo. Ali ne verujem da duž Persijskog zaliva ima naročito mnogo lepih stvari za videti.“

Gabrijel je obišao dosta mesta u i oko Persijskog zaliva. Bio je u Saudijskoj Arabiji, konkretno u Rijadu i Džedi, gde je jedan dan iznajmio automobil da bi istražio malo van gradskih granica. Posetio je i Kuvajt, Bahrein, Katar i Ujedinjene Arapske Emirate, uključujući Dubai i Abu Dabi, ali nijedno od tih mesta nije ga naročito impresioniralo.

„U pustinji van gradova ima malo više toga da se vidi, ali ne previše. Uglavnom je to ravna pustinja. Ja uglavnom mislim na glavne gradove uz Persijski zaliv, a onda i na gradove Saudijske Arabije koji nisu uz sam zaliv, ali ga graniče. Jednostavno smatram da ti gradovi nemaju ništa posebno zanimljivo za jednog putnika. Deluju mi veoma dosadno i beživotno. Ulice su gotovo prazne osim ljudi u automobilima. Nema užurbanih, živih pijaca i uličnog iskustva. Svi ti gradovi građeni su u veoma sličnom stilu, ogromni soliteri. To deluje impresivno kada gledate panoramu, ali kada se nađete na ulici, sve su to široke avenije koje je gotovo nemoguće preći. Mnogo je saobraćaja, ogromne udaljenosti i zapravo ništa što bih želeo da radim. Možete ući u tržne centre, otići u neki restoran. Alkohol je uglavnom zabranjen, što je još jedan nedostatak.“

Nazivajući ih „mestima bez duše“, Gabrijel dalje primećuje:

„Smatram ih nekako beživotnim i nimalo jedinstvenim. Mogli biste me spustiti u bilo koji od tih gradova i ne reći mi gde sam, i osim ako nemam pogled na, recimo, Burdž Kalifu u Dubaiju ili neki poseban orijentir, u tipičnom naselju ne bih mogao da razlikujem jedan grad od drugog. Svi su izgrađeni gotovo isto i jednostavno su super dosadni. Sada, nisu to nužno loša mesta za život ili za podizanje porodice. Sigurna su, čista i bez mnogo komplikacija. Nema uličnih prevaranata, nema previše briga.“

Osim Katara i Dubaija, koje svrstava na prvo i drugo mesto, Gabrijel smatra da generalno nema nikakvu želju da se ikada vrati u taj deo sveta, iako priznaje da je kultura „sasvim u redu“.

„Većina ljudi sa kojima ćete imati kontakt nisu zapravo lokalni Saudijci, Emirati, Katari, Kuvajćani ili Bahreinci, jer su lokalne populacije u svim tim zemljama u manjini. Većinu ljudi koje sretnete čine radnici iz Južne Azije, Indije, Pakistana, mnogo Bangladešana, koji rade u restoranima, tržnim centrima, hotelima i drugim uslužnim poslovima.“

„Lokalci, koliko ja znam, dobijaju prihode od nafte i ne moraju zaista da rade, bar ne u tipičnim uslužnim poslovima. Možda to nije svuda isto, ali generalno, ako i rade, češće je to u biznisu ili profesionalnim ulogama, pa je malo verovatno da ćete imati kontakt s njima kao posetilac. To je još jedna stvar zbog koje je iskustvo nekako razvodnjeno, zapravo nemate mnogo lokalnog kulturnog doživljaja. Dakle, ništa lično protiv ljudi,“ zaključuje Gabrijel.

U stvari, ovaj digitalni kreator je jednom bio zaustavljen u Kuvajtu i ispitivan zbog snimanja, iskustvo koje je nazvao „traumatičnim“.

„Mislim da je to bilo u gradu Kuvajtu gde su me ispitivali zbog snimanja. Snimao sam blizu jedne palate, ili tako nešto, i trudio sam se da ne snimam jedno određeno mesto za koje sam mislio da bi moglo biti problematično.

Ali onda sam počeo da snimam nešto drugo, i obezbeđenje mi je dalo znak da priđem. U tom trenutku nikako ne želite da bežite ili da ih izbegnete, jer to samo pogoršava situaciju. Zato sam prišao i verujem da je govorio engleski. Pitao me je za šta snimam, postavio par pitanja i pustio me. Ali, i pored relativno bezazlenog ishoda, to je i dalje bilo veoma traumatično iskustvo, biti ispitivan od strane autoriteta a da ne znate kako će se sve završiti.“

Razmišljajući o svim mogućim scenarijima kako je situacija mogla da se završi, Gabrijel kaže:

„Mogli su lako da kažu: ‘Hoću da pričaš sa mojim nadređenim’, i onda vas odvedu u neku kancelariju gde postanu sumnjičavi i nastave da postavljaju pitanja. To je uvek prilično stresno iskustvo i u suštini vas tera da samo želite da odete. Upravo tako sam se osećao posle toga, samo sam se nadao da ću izaći odatle bez dodatnih problema. To je bio još jedan nedostatak.“