Papir koji može da ti upropasti letovanje.
Kampovanje u Crnoj Gori može biti jedno jako uzbudljivo iskustvo, posebno kada kampujete na divlje. Toliko uzbudljivo, da postoji mogućnost da vas deportuju.
Na Adi Bojani postoji mnogo mesta za kampovanje, mada iz godine u godinu sve manje. Nikada nisam išla u kampove u kojima se nešto plaća, jer zašto bih? Kada kampujem na plaži, imam najlepši pogled na svetu čim se probudim pa čak i ako jedem nudle, osećam se kao da sam u nekom eksluzivnom hotelskom kompleksu sa sedam zvezdica.
Svake godinu tu idilu ume da prekine ulcinjska policija koja pravi racije na svakih par nedelja. Priča je uvek ista – pojave se oko pet ujutru i krenu redom da pretresaju kampove. Dolaze sa policijskim psima koji (ne) mogu da nanjuše drogu i tako vršljaju nekoliko sati dok ne pokupe sve nedozvoljene supstance.
Pored toga, “istražitelji iz Štoja”, kako ih ja zovem, traže papir, odnosno dokaz da ste platili boravišnu taksu. Znaju oni vrlo dobro da ne mogu da vas oteraju sa plaže, ali će vas smarati zbog takse koja košta oko jedan evro po danu.
Ja čim stignem na more, odem do turističkog biroa, izvadim taksu za narednih dvadesetak dana i to je to, znam da sam mirna. Međutim, problem je što se tih dvadesetak dana skoro uvek pretvori u dva meseca.
Tako sam jedne godine odlučila da ostanem malo duže, toliko sam se ulenjila da me je mrzelo da se iscimam da produžim boravišnu. Mislila sam da racije nekim čudom neće ni biti i da ću nekako uspeti da ih izbegnem. Previše sam se opustila i došli su u trenutku kada sam se najmanje nadala.
Probudio me je muški glas jedno jutro sa rečenicom: “Dobro jutro, izađite iz šatora molim vas”. Odmah sam znala da će to biti jedan dug i naporan dan. Stvar je jako prosta – ko ima plaćenu taksu, nastavlja da uživa, ko nema – ide u policijsku stanicu Ulcinj.
Pročitajte još:
Niko vas ne tera da idete do stanice, nema nikakve primene sile, oni vam samo uzmu pasoš, pa ako želite da ga dobijete nazad, morate otići po njega.
Kada stignete tamo, vidite ljude s kojima se družite svaki dan na plaži, neki se smeju od muke, neki se još uvek nisu otreznili, neki psuju i prevrću očima… Sve liči na neku scenu iz filma – ruinirana zgrada puna osušenih biljki o kojima niko ne vodi računa, policajci sa čačkalicom u ustima ponosno šetaju hodnicima smrdeći na ćevape i cigarete. Ulcinj je divlji zapad.
Ako nemate plaćenu boravišnu taksu, kazna za to je 40 evra. Dakle, dan vam ne mora biti upropašćen, platite kaznu i vratite se nazad.
Meni to nije bilo tako lako jer sam želela da ostanem još par dana na moru, a ostala sam bez para. Rekla sam im da imam hranu za još par dana i da sam sredila prevoz za povratak kući.
Bili su neprijatni u početku, tražili su da pozajmim pare od nekog, ali nisam se dala. Zamajavala sam ih ogovarajući Podgoričane jer znam da se pecaju na to kao ludi. Na kraju smo pričali o mojim ljubavnim romansama, gde su oni meni objašnjavali kako svaki momak laže i da verovatno ima „troje đece kod kuće.“
Pročitajte još:
Njihov pokušaj da cela ta situacija u stanici izgleda jako profesionalno i ozbiljno je propao. Pomislila sam kako su oni oličenje svih stereotipa i predrasuda o policajcima koje imamo.
Uz malo natezanja dozvolili su mi da ostanem još par dana, pod pretnjom da ću biti u problemu ako ne napustim zemlju tog dana kog sam rekla da ću ići.
Izvukla sam se. Nisam platila kaznu, a ostala sam još par dana koliko sam i planirala. Jedina loša stvar je što sam dobila zabranu ulaska u Crnu Goru u narednih šest meseci, ali nije kao da sam planirala u decembru da putujem dole.
Ovu avanturu i „kockanje“ sa plaćanjem taksi ipak ne bih preporučila nikome. Zbog par evra nije vredno da gubite vreme vukljajući se po Ulcinju umesto da budete na plaži. Jedino ako ste mazohista pa uživate da slušate ulcinjske policajce dok vam drže slovo, jer „tako možete u Srbiji da se ponašate, ovđe ne.“
***
Bonus video: Prirodne lepote Crne Gore
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare