Otišla u Nemačku da radi posao za koji se ne traži ni znanje ni iskustvo, pa otkrila mračnu stranu: "Ljudi ovo rade dobrovoljno i još su zahvalni"

Saša Uhlova provela je mesec dana radeći na farmi u Nemačkoj. Njen nesvakidašnji zadatak počeo je kad je tražila posao na poljskom sajtu jer upravo Poljaci su ti koji u velikom broju odlaze da rade u Nemačkoj.

"Odgovorila sam na oglas i iz daljih telefonskih razgovora saznala sam da ću raditi sedam dana nedeljno, da se radi najmanje 10 sati dnevno i da ću biti plaćena 6,20 evra po satu. Moraću agenciji da platim naknadu od 200 evra i jednokratni iznos od 105 evra za krevet. Hranu ću kupovati i kuvati sama. Takođe su mi rekli da ponesem čizme i gumene rukavice", navela je, a onda otkrila kako zaista izgleda raditi posao u Nemačkoj koji mnogima zvuči primamljivo kao opcija - ne traži se nikakvo znanje i iskustvo, a koliko teško može da bude seckanje povrća? Ispostaviće se poprilično.

Zglobovi bole već prvog dana

"Jutro po dolasku, moja cimerka Danka, u svojim 60-im, vodi me u veliku šupu za pakovanje, gde je već oko 30 žena na poslu. Stoje pored pokretnih traka, sortiraju povrće za salatu koje ide u mašine za pakovanje. Dobila sam zadatak da sečem luk. Radim sa različitim ženama i sve su fine. Jedna mi čak kaže da samo oljuštim luk i ona će da seče. Tako dugo stojim na istom mestu, sati do pauze za ručak se razvlače. Čak je i odlazak u toalet neprijatan jer je jasno stavljeno do znanja da to ne treba da radimo često", navodi Saša u tekstu za Guardian.

U nastavku nas upoznaje sa Sabinom i Evelinom, majkom i ćerkom iz Poljske. Sabina ima još troje dece, jedna ćerka je samohrana majka, a jedna ima samo 12 godina.

"Kad pitam kako se Nela nosi s time što joj je majka tako daleko, Sabina kaže da se već navikla i sada smatra Sabininu sestru, s kojom živi, svojom majkom. Sabinin muž napustio je nju i decu pre mnogo godina, pa joj je potreban prihod. Ona šalje novac svojoj sestri, ćerki i unuci", otkriva Saša.

S luka je tog dana prešla na papriku, paradajz, korenasto povrće, bundevu, beli kupus i krastavce, sve se ljušti, secka... Počeli su već da je bole zglobovi i činilo joj se da se gomile kupusa nikada ne smanjuju.

Tog prvog dana smena joj se završava u 18 časova, a onda sa Sabinom odlazi prodavnicu da uzme neke stvari koje su joj potrebne. Usput, ona joj objašnjava kako su ugovori organizovani. Jednostavno: radite određeni broj sati, ali se beleži manji broj. Kao rezultat, ispunjavate zakonske uslove za broj sati i minimalnu satnicu.

"Ugovor koji potpisujem oko trećeg dana verovatno odgovara nemačkom zakonu o radu. Ali dobijam dva izveštaja o radu. Na jedan zapisujem stvarno odrađene sate, a na drugi, službeni list, potpisujem one koji su zabeleženi: najviše 10 sati rada dnevno, šest dana u nedelji. Već sam čula za dvostruko izveštavanje, ali ovde mi to predstavljaju kao nešto uobičajeno. Niko ne objašnjava šta se događa. Prema zvaničnim zapisima, danas bih mogla raditi do 16 sati, a u nedelju uopšte nije bilo posla".

Niko ne zna kad se smena završava

Saša ističe da joj je jedna od najgorih stvari bila to što niko nije mogao da joj kaže kad će smena završiti, a bol koju je osećala zbog rezanja velikih količina povrća, nošenja teških sanduka s povrćem i stalno mokrih ruku, bila je tolika da je planirala da traži od svojih da joj pošalju tablete protiv bolova.

"Kada sam jednu od žena pitala da li ćemo dobiti slobodnu nedelju popodne, odgovorila mi je: 'Molim vas da razumete da nema radnog vremena, nema posla od ponedeljka do petka. Ovde ti samo kažu da ideš na posao, a nikad ne znaš kada će se završiti'.”

Ističe kako je čudno to što se ta egzistencija nakon nekog vremena čini normalnom, ali smatra da je to verovatno i zbog toga što su svi potpuno iscrpljeni jer, osim što je posao fizički jako zahtevan, oni su 14 sati dnevno na nogama.

"Zatim sledi bar sat ili dva čišćenja i kuvanja, a zatim još čišćenja pre spavanja. Mi delimo kupatilo, pa je ujutru i uveče puno. Radna odeća mi već smrdi, verovatno od luka, ali postoji samo jedna mašina za pranje veša pa ću morati da sačekam do noći, kada je mašina slobodna. Ali radije bih spavala", navodi Saša, dajući još jednu sliku ljudi s kojima radi. "Ima nekoliko mladih ljudi i nekoliko žena od 40 godina poput mene, ali većina je u 50-im. Neki izgledaju starije, ali možda su samo uništeni - teško je reći".

Dolazak inspekcije

Inspektorat rada postoji i u Njemačkoj, a Saša je opisala i kako se na farmi ponašaju kad dođu u nenajavljenu posetu.

"Nedelja je ujutro, Danka utrčava i kaže da će nas posetiti inspekcija rada. Objašnjava rutinu: kada nas inspektori pitaju koliko sati dnevno radimo, treba da kažemo devet ili deset, i najvažnije, da imamo dve pauze. Danka je kupila novi stolnjak za našu kuhinju kako bi izgledala lepo za inspekciju. Moramo da joj platimo po 3 evra za to", navodi.

"U dvorani za pripremu hrane u ponedeljak ujutro vlasnik farme obraća nam se na nemačkom. Ne smemo da napuštamo dvoranu i moramo da radimo kao da nema stresa. Tako da radimo polako, što je čudno. Inspektori, dvojica muškaraca, dolaze oko 10 sati. Gledam ih, ali oni nas ne vide; prolaze pored nas kao da nas nema. Završavamo do 11.50: radile smo šest sati bez hrane, vode ili cigareta. Većina nas nije otišla u WC sve to vreme, jer ni to nismo smele."

Kako je primetila, tamo gotovo svi piju – iz usamljenosti i zato što nema ničega drugog da se radi.

"Dugo sam tvrdila da se uslovi rada nikada ne poboljšavaju sve dok ima dovoljno ljudi na svetu da odu u drugu zemlju i rade dok ne padnu. Ali stvarnost je da ste okruženi ljudima koji dobrovoljno provode 14 sati dnevno na poslu i zahvalni su za te sate. 'Bar ćemo zaraditi više', kažu. A onda uveče vidim ta iscepana lica, prazne poglede i umor koji kao da ih obuzima. Ove nedelje ne završavamo nijedan dan pre 20... Moji saradnici nadaju se da će ostvariti svoje snove o kupovini stana, obezbediti se u starosti, pomoći deci. Ali neki ljudi ostaju zauvek jer im posao uništava živote kod kuće. U danima kada ne rade piju."

Paklena nedelja

"Posao mi je bio iscrpljujući poslednje tri nedelje, ali sada su zahtevi postali pakleni. Uprava kaže da je u supermarketima akcija na salate, zato moramo tako naporno da radimo na polju kako bismo ubrali što više pre mraka. Priča se da će nas, kad se uveče vratimo s polja, poslati na rad na pakovanju. Evelina, koja radi pored mene, kaže da bi trebalo da odbijemo, ali, naglašava, sve moramo odbiti. 'Vrlo je važno da budemo ujedinjene', kaže. Klimam glavom da razumem i obećavam da neću pokvariti stvar. Zatim se vraćamo na posao u žurbi da obavimo što više pre mraka. Dvanaest sati nakon početka smene, jedan od šefova pali svetla na traktoru i mi nastavljamo da radimo pod reflektorima, iako smo svi toliko umorni da se saplićemo. Bolnim, natečenim rukama nastavljamo da beremo salate, stavljamo ih u gajbe i bacamo ih u kamion. Nastavljamo tako više od sat vremena, i iako neki glasovi govore da jednostavno više ne možemo, svi nastavljamo raditi. Propuštamo šansu da se pobunimo. Prkos se utopio u iscrpljenosti", zaključuje Saša.

Farmu je napustila nakon mesec dana i dobila 1.500 evra u gotovini. Koleginice su je, kaže, srdačno zagrlile i rekle joj da se svakako vrati.

"Poslednjeg popodneva gledam u prodavnici povrće, salate i brokoli sa naše farme. Prodavnica izgleda kao organski raj; lepo je i rustikalno i lepo miriše. Povrće nosi etiketu odakle dolazi. Često na etiketi piše Nemačka, ali pošto je prodavnica na licu mesta, čini se da se proizvodi zapravo uzgajaju na farmi. Ipak, sve, osim salata i brokolija, donosi se na veliko i često samo odvojeno od trulih komada povrća i dobro oprano. Nemci u velikim skupim automobilima dolaze u kupovinu ovde, i ako slučajno vide nekog od nas, obično skrenu pogled. Jednom sam primetila da je mušterija bacila pogled na neugledne spavaonice, ali obično se ne krećemo po dvorištu kada je radnja otvorena. Mi smo na poslu. Ne znam ni da li bi kupce zanimalo kakvi su naši uslovi rada."