Kako je prerana smrt Mikija Vasića oblikovala živote njegove porodice

“Poslednju utakmicu odgledali smo šest dana pre nego što je poginuo. Sećam se, igrali su OFK Beograd i Zvezda, ali je zbog radova na Karaburmi ‘ofka’ bio domaćin na ‘Marakani’. Nije bilo golova, ni nekih velikih uzbuđenja, nije bilo ni puno gledalaca, pa smo se ispod krova na istočnoj tribini nas dvojica baš lepo ispričali”, seća se Goran Kolić Koča, Mikijev najbolji drug još iz osnovne škole.

Po njegovim rečima, tada je samo potvrdio utisak da u braku Renate i Mikija nije sve u najboljem redu, jer su sa porodičnog ručka kod Vasića njih dvojica gotovo “pobegli na potpuno nevažnu utakmicu”.

“To ga je mučilo, razmišljao je čak i o povratku u Beograd, tim pre što je posao u Rumi bio sve manje izazovan…”

(Fabrika “Rumaplast”, u kojoj je Mihajlo Vasić bio prvi direktor, postoji i danas u Rumi. Sam objekat deluje prilično zapušteno i u njemu sam u februaru ove godine zatekao tek troje zaposlenih. Nekoliko puta je odlazila u stečaj i bar tri puta promenila vlasnika, tako da tamo više nema nikakvih tragova o tom početnom periodu, kad je čitav projekat bio deo četvrte faze širenja pančevačke “Petrohemije”.)

Goran Kolić mi je jednom prilikom rekao da postoji još jedan jak razlog zašto je Miki hteo da se vrati u Beograd. Tri nedelje pre pogibije, kao što sam već napomenuo, on je uzvratio kumstvo Bori Kmeziću i na toj svadbi je najviše vremena i pažnje posvetio njihovoj drugarici iz gimnazijskih dana Tamari, koja se tih dana upravo razvela od jednog popularnog pevača…

“O njoj smo dosta razgovarali tokom te utakmice na ‘Marakani’, kad nisam ni slutio da je to naš poslednji susret”, pričao mi je Goran. I ponovio da je Miki em bio neiskusan vozač, em mislima rastrzan između realnih obaveza i intimnih želja.

Mikijevi drugovi koji su ga mnogo bolje poznavali od mene uglavnom se slažu da njegov brak sa godinu dana mlađom Renatom devojačko Šlemic nije bio od onih stabilnih i dugovečnih, kakvim se, uz svega nekoliko izuzetaka, pokazala većina bračnih zajednica naše generacije. Bilo je to takvo vreme, malo lutaš, malo švrljaš, a onda se u nekom trenutku pojavi “ona prava” i to bude za čitav život…

Renata i Miki su se venčali u drugoj polovini 1975. godine, svadba je bila u restoranu “Vltava”, a Mikijev kum bio je Bora Kmezić.

Ćerku Milenu dobili su već narednog aprila. Ne bih da prepričavam zajedljive komentare nekih naših drugarica, koje baš nisu volele mladu gospođu Vasić, ali se sećam da sam dan posle Mikijeve pogibije, kad smo moja Mira i ja otišli da izjavimo saučešće, od njegove majke Ljubice čuo kako njenom sinu “sve to nije trebalo”.

U tom trenutku nisam znao da li je više mislila na posao u Rumi i selidbu u Novi Sad ili na ženidbu, ali je njeno kasnije ponašanje prema snaji i unuci bilo sve samo ne familijarno. Njenom uticaju su podlegli i suprug Jovan i mlađi sin Miodrag zvani Lale, od koga u narednih dvanaest godina, sve do njegove prerane smrti, nisam čuo ništa makar o bratanici.

Posle Mikijeve smrti njegova supruga Renata se sa ćerkom Milenom vratila u Ljubljanu, gde su živeli njeni roditelji. Sa svekrvom Ljubicom nikako nije uspevala da pronađe zajednički jezik, iako je ona govorila, naročito kad je umro i Lale, kako “sad ima samo unuku Milenu, kojoj će sve da ostavi”.

Ne bih da se upuštam u splet okolnosti koji je doveo do toga da se to nije ostvarilo i da je trosoban stan u Krunskoj, kako se sad zove nekadašnja Ulica proleterskih brigada, pripao nekom advokatu na osnovu nekakvog “ugovora o doživotnom izdržavanju”. I kome na dušu ide zapušten spomenik sa početka ove sage.

Sve je to kod Milene Vasić, danas gospođe Peterc, zbog koje sam i počeo ovo vraćanje u period pre pola veka, samo pojačalo utisak odbačenosti od strane porodice njenog oca.

Iz tog ugla gledano, deluje sasvim logično što nije sa više oduševljenja prihvatila saznanje da ima “sestru po dedi”, doktorku pedijatrije iz Tuzle Vesnu Dropić Suljević.

U petom nastavku: Miki i Lale nikad nisu saznali da imaju sestru, koja je nosila ime njihove babe Zagorke