Generacija ’68 i život Mikija Vasića: Priča o prijateljstvu, ambiciji i preranoj smrti

“Najblaže rečeno, Miki je bio neiskusan vozač”, rekao mi je nedavno njegov najbolji drug Goran Kolić Koča, koji je još kao srednjoškolac sa bratom Petrom učestvovao u relijima. Zbog toga je, kako je kasnije utvrđeno, te novembarske večeri na tankom ledu na Iriškom vencu pritisnuo kočnicu i izleteo sa puta, da bi posle nekoliko prevrtanja niz padinu automobil udario u neku kuću, što je, u ono vreme kad nije bilo sigurnosnih pojaseva i obaveznih naslona za glavu, imalo smrtonosne posledice.

Njih dvojica, Miki i Koča, družili su se još od osnovne škole u Ulici kralja Milutina, koja se tada zvala “Slobodan Princip Seljo”, u koju su oba brata Vasića upisana krajem pedesetih godina prošlog veka kad su se sa roditeljima doselili iz Sarajeva i dobili stan u novoizgrađenoj “vojnoj zgradi” u Ulici proleterskih brigada. Ta škola delila je dvorište sa OŠ “Aleksa Šantić”, u koju se ulazilo iz Ulice Svetozara Markovića, da bi od 1. septembra 1975. obe nastavile rad kao jedna obrazovna institucija - Ogledna osnovna škola “Vladislav Ribnikar”, sa više od 1.900 učenika.

U to vreme u te škole su uglavnom išla deca sa tog dela Vračara, da bi tek kasnije, valjda i zbog onog “ogledna” u svom imenu, nova škola postajala sve interesantnija roditeljima iz drugih delova grada. Tome je kumovalo i postepeno starenje okolnog stanovništva, odnosno sve manji broj dece, pa se vremenom “Ribnikar” doživljavao i kao “elitna škola”. Sve to postaće nevažno posle 3. maja 2023. godine i masovnog ubistva koje je u toj školi počinio jedan njen učenik, ubivši devet drugarica i drugova i radnika obezbeđenja.

“Miki je bio ‘četrdesetosmo’ godište, ali je išao u razred sa nama koji smo rođeni 1947. tako da je osnovnu školu završio 1962. godine, posle čega smo nastavili školovanje u Četrnaestoj beogradskoj gimnaziji, na prirodno-matematičkom smeru kako se tada govorilo”, priča Goran, uz napomenu da su njih dvojica bili “nerazdvojni”.

To na svoj način potvrđuje i maturantska slika, snimljena na kraju školske 1965/66 godine, na kojoj Miki Vasić stoji pored njihove “razredne” Gordane Sibinović (predavala im nacrtnu geometriju), a Koča je u redu iza, rukom oslonjen na rame svog najboljeg druga.

Ima u tom gestu i nečeg zaštitničkog, jer su i porodica i drugari stalno brinuli o Mikiju, koji je kao mali imao tešku operaciju srca. Zbog toga je bio oslobođen “fizičkog”, kasnije i služenja vojnog roka u Jugoslovenskoj narodnoj armiji… Ja još pamtim prekorne poglede njegove majke Ljubice kad smo se jednom vratili u njihov stan posle partije fudbala na “male goliće” u Ulici Đure Salaja, kako se tada nazivao gornji deo Ulice kralja Milutina.

(Danas nosi ime po pesnikinji Desanki Maksimović, ali kad sam počeo ovo “istraživanje” nisam ni slutio da je jedna druga Desanka Maksimović imala veoma važnu ulogu u životu Jovana Vasića.)

Bilo je to u jesen 1967. godine, kad je tom ulicom u centru Beograda, nedaleko od Tašmajdanskog parka, tek poneki automobil prolazio na svakih desetak minuta i kad sam, malo na fudbalu a mnogo više u “Londonu” gde smo svi izlazili, upoznao i drugare Laletovog starijeg brata, od komšija Milovana i Dušana Jaukovića (njihova rođena sestra je poznata glumica Sonja Jauković) do njegovih drugara iz gimnazije već pomenutih Peričija, Čokca i Koče, Ranka Božovića, Grade Oknarevića, “Pižona” Golubovića…

Iz tih gimnazijskih dana Koča i danas priča o čuvenoj profesorki sociologije Olgi Koen, koja ih je, kako kaže, izluđivala neočekivanim propitivanjima…

“Stajala bi na sred učionice, prozivala uglavnom one iza njenih leđa, pa smo svi molili Boga da nas nekako zaboravi. Pošto nije mogla da pamti više od pet stotina naših odgovora, ona je u svakom odeljenju imala svog ‘zapisničara’, koji je beležio pluseve i minuse. Kod nas je to bio Miki, možda i zbog toga što je Koenka bila dobra prijateljica sa njegovim roditeljima. Bilo kako bilo, Miki je meni povremeno dodavao poneki plus, tako da sam joj uglavnom ostajao ‘ispod radara’, kako bi to neki sada rekli”.

Po njegovim rečima, “Bog ju je kaznio za svo zlo koje je nanela generacijama učenika Četrnaeste”, jer se šlogirala, pošto je pila votku iz čaša za vodu. Bilo je to na Renatinoj i Mikijevoj svadbi.

Mihajlo Vasić i Goran Kolić su septembra 1966. počeli studije na Mašinskom fakultetu, da bi se u trećoj godini opredelili za smer Automatsko upravljanje. Već na početku studija zbližili su se sa Borom Kmezićem, kome je Miki bio kum na venčanju, samo tri nedelje pre pogibije.

“To sa kumovanjima sebi nikad nisam oprostio”, pričao mi je nedavno Koča u kafiću preko puta njihove Četrnaeste gimnazije, dodavši da mu je i danas veoma žao što mu Miki nije bio kum. “Renata je tada bila u šestom mesecu trudnoće, tih dana su se preselili u Novi Sad i meni se učinilo da bi njemu bilo neugodno da me odbije, pa sam između naših drugara odabrao Džeuka (Miška Jaukovića)”.

Bora Kmezić mi je poslao nekoliko slika sa njegovog venčanja na kojima je Miki, uz koje je napisao: “Čovek sa dva groba, jedan od njih je u mom srcu zauvek. Otišao je prerano, nismo ga se ni nagledali. Nikad neću zaboraviti njegovu dobrotu i dobronamernost. E Miki, Miki…”

Miki i Bora su u četvrtoj godini promenili smer i prebacili se na Procesnu tehniku. Tome su, prema mišljenju Gorana Kolića, doprineli neki problemi koji su njih dvojica imali sa profesorom Matkovskim, koji je držao katedru za Rashladne uređaje. Ime profesora, kao što obično biva sa “ljudima pre Gugla” nisam uspeo da saznam, a ni mom sagovorniku baš nije ostao u lepoj uspomeni…

“Tu počinje jedan čudan niz životnih okolnosti, koji je Mikija odveo do pančevačke ‘Petrohemije’, čiju je stipendiju imao do kraja studija, odakle je kao mlad i perspektivan kadar, kako se tada govorilo, otišao u novu fabriku u Rumi, da bi kao njen direktor poginuo. Da je ostao na smeru za klimatizaciju, hlađenje i grejanje, koji sam ja završio, imao bi sasvim drukčiji životni i profesionalni put.”

Ove Goranove reči potvrđuje činjenica da je Miki u Novom Sadu dobio kadrovski stan od rukovodstva SAP Vojvodina, iako nije bio član Saveza komunista. Mlad, ambiciozan, inženjer, vredan, druželjibiv… sa tim osobinama se i ona “vunena vremena” moglo napredovati, posebno kad je struka u pitanju.

U četvrtom nastavku: Miki je razmišljao o povratku u Beograd