Piše Ivan Mrđen: Obnova spomenika porodici Vasić (1. deo)

U narednom mejlu je objasnio da je Milenina majka Renata umrla u aprilu 2013. godine i dodao: “Moju Milenu vrlo boli priča oko tate, praktično vrlo malo zna, jer su i njegova majka Ljubica i Renata uvek bile vrlo nekomunikativne oko Mikija. U stvari, ona je baba Ljubicu videla samo jednom u životu, koliko ja znam. A i Renata je bila veoma pogođena nakon njegove pogibije, tako da se o tome nekako nije ni pričalo. Milena ima samo jednu ili dve slike tate i kratak film sa venčanja njenih roditelja.”

Tada sam boravio u Dubaiju, kod Mirine i moje najmlađe ćerke Marine, odakle sam obećao da ću po povratku u Beograd pokušati da prikupim što više fotografija i priča o Mikiju Vasiću (1948-1976).

***

U toj nameri odmah sam se javio mojoj prijateljici Sonji Perišić (devojačko Opsenica), koja se sa svojim prerano preminulim suprugom Zoranom (1947-2008) drugovala sa Mikijem još od gimnazijskih dana.

Iako je u leto 2020. stan u nekadašnjoj Ohridskoj ulici (sada Brane Crnčevića) u kome je živela sa sinom Perišom potpuno uništen u požaru, Sonja mi je obećala da će među srećom sačuvanim fotografijama potražiti one na kojima je i Miki, uz napomenu “a za priču o njemu spremi se da odvojiš čitavo popodne”.

Od Zorana Perišića zvanog Periči oprostio sam se kratkim zapisom u „Blicu”, u ponedeljak 25. februara 2008. godine:

„Pre tridesetak godina, kad je džogiranje tek ulazilo u modu, Zuko Džumhur je zapisao kako je hodža iz Herceg Novog pitao zašto neki čovek trči, pa kad su mu odgovorili ‘radi zadravlja’ i da bi ‘duže živeo’, starac je uzvratio: ‘Pa, zar on, bolan, ne zna da je Alah svakome izbrojao korake’. Pre nekoliko godina sreli su mog prijatelja Zorana Perišića kako trči Ruzveltovom, a on, šaleći se kao i uvek, reče kako žuri na neku sahranu i da je opelo već počelo, ali da će stići, jer ima ‘bolje prolazno vreme od popa’. Prošle srede mu je pozlilo dok je trčao ulicama Beograda, da bi za manje od sat otrčao u nezaborav. U njegovom životu i okruženju bilo je uvek veselo i puno duha, tako da mi niko neće zameriti što se od našeg Peričija opraštam sa ove dve priče.”

Nažalost, već prvog dana po povratku sa tromesečnog putovanja po belom svetu javili su mi da je preminula moja draga prijateljica Sonja Opsenica Perišić (1949-2023). Njen sin Periša Perišić je, uz prelepu fotografiju, samo kratko napisao: “Lavica nad lavicama, naša mama”, a ja sam na portalu Nova u ponedeljak 27. novembra 2023. objavio sledeći zapis:

“Ponekad smo nepravedni prema pojedinačnim sudbinama ljudi koji nisu pod neprestanim svetlima javnosti. Tako bi o Sonjinom životu (pre deceniju i po ostala udovica, kad je njen suprug Zoran preminuo tokom redovnog džogiranja ulicama Beograda, podigla dvoje dece i omogućila im fakultetska zvanja, nastavila da vodi uspešan biznis, da bi pre tri godine sve što je stekla vatrena stihija uništila za manje od sat…) mogla da se napiše prava drama.

U kojoj bi se obavezno našla i rečenica čuvenog beogradskog ugostitelja Branka Stankovića, kad je video da smo se nas dvoje srdačno pozdravili u restoranu ‘Klub Sokoj’, koji je on svojevremeno otvorio i sa porodicom uspešno vodio: - Gospođa Sonja je poslednja prava beogradska dama!”

***

Iako je Sonja dugo bolovala od “mali milion bolesti” i sa sobom, za svaki slučaj, nosila kompletnu medicinsku dokumentaciju, vest o njenoj smrti me je toliko pogodila da sam otišao na Novo groblje čitav dan kasnije, a izvinjavanje ćerki Uni (sada Radulović) i sinu Periši bilo je poput “skupljanja perja u jastuk”, kako se u novinarstvu doživljavaju ispravke i sva naknadna pametovanja.

Zbog svega toga sam na neko vreme skrajnuo priču o Mikiju Vasiću, činilo mi se da bez Sonje čitav poduhvat ima mnogo manje smisla…

U međuvremenu sam jednog nedeljnog prepodneva otišao do Novog groblja i na parceli 76 obišao grobnicu porodice Vasić. Zaista me je rastužio prizor koji sam zatekao, zapušten i pomalo iskrivljen spomenik, davno uvelo cveće, slova izbledela do neprepoznatljivosti, kako obično biva kad nema ko da obilazi i brine o nečijoj večnoj kući.

Zato sam pozvao mog prijatelja Branka Pavlovića, koji je svojevremeno na Novom bežanijskom groblju obnovio slova na spomeniku mom ocu Antonu (1925-1990), mama Janji (1923-2006) i prerano preminulom bratu Vladimiru (1955-2009), sa kojim sam se dogovorio da isti posao obavi i za porodicu Vasić.

***

Tako je već tokom februara 2024. godine opet postalo vidljivo da su tu sahranjeni Zagorka Vasić (1883-1952), njen sin Jovan (1909-1984) i snaha Ljubica (1924-2001), te unuci, obojica diplomirani inženjeri Mihajlo Miki (1948-1976) i Miodrag Lale (1950-1988).

Hronologija njihovih smrti svedoči o najvećoj mogućoj tragediji, kad roditelji na večni počinak ispraćaju svoje potomke. Prvo su Jovan i Ljubica izgubili Mikija, a onda ona sama i Laleta, kad je tugu delila sa njegovom suprugom Majom, što je takođe zabeleženo na belom mermernom spomeniku.

U drugom nastavku: Slatka ptica bezbrižne mladosti