Jedini susret Milene Vasić sa majkom njenog oca: "Kad sam je zvala, rekla bi mi da ona nema unuke i prekinula. Jednog dana sam došla do nje u Beograd i pogledala je u oči"

“Moju Milenu vrlo boli priča oko tate, praktično vrlo malo zna, jer su i njegova majka Ljubica i njena majka Renata uvek bile vrlo nekomunikativne oko Mikija. Ona ima samo jednu ili dve očeve slike i kratak film sa venčanja njenih roditelja”, napisao mi je Uroš početkom novembra 2023. godine.

Kad sam posle više od godinu dana traganja za uspomenama i fotografijama Mikijevih drugara iz mladosti nekako sklopio priču koja je objavljena u prethodnih pet nastavaka ovog feljtona poslao sam je Mileni, svestan da sve to neće biti dovoljno da joj nadomesti ono što su joj sudbina i život oduzeli, da zaista upozna svog oca. O tome, na svoj način, svedoče i dva njena pisma, iz kojih za ovu priliku prepusujem:

“Vaš trud oko priče o mom ocu nije uzalud. Vi ste je napravili sa srcem, očigledno je da vam je nešto značilo, ali ništa novo mi niste napisali.

Moja želja u mlađim godinama bila je da saznam ko sam i odakle sam, sve šta sam dobila samo su priče, koje danas ništa ne znače. Ja cu u aprilu 2026. napuniti 50 godina, ali iskreno ja i dalje ne znam da li je moj otac više voleo čaj ili kavu, da se tako malo metaforički izrazim.

Svi vi, njegovi drugovi i prijatelji, imate neke snažne emocije, ja ih iskreno nemam, za mene ste svi kao likovi iz neke knjige”, napisala mi je Milena Peterc, devojačko Vasić.

* * *

U nastavku je usledila njena priča o odbacivanju, koja je veoma slična sudbini Zagorke Vasić, ćerke Jovana Vasića iz prvog braka, o čemu sam pisao u prethodnom nastavku. I Milena je zapamtila samo jedan susret sa njegovom suprugom Ljubicom:

“Majka mog oca, kad sam je kao mlada zvala, znala mi je reći kako ona nema unuke i prekinula bi razgovor. Bez obzira na sve, ja sam jednog dana došla do nje u Beograd i pogledala je u oči - bio je potreban samo taj trenutak praznine, ta hladnoća kad smo se videle prvi put u životu, prvi put da ja pamtim… U trenutku sam shvatila da meni tamo stvarno nije mesto, da mi ona ništa ne može pružiti ni dati, tu uopšte ne mislim na materijalne stvari ili novac… Prosto, bilo je kao kao da su se srele riba i slon!

Tada sam zaključila da je sudbina na mojoj strani, jer me je odvela na mnogo bolje, lepše, toplije mesto i zato sam joj rekla ‘hvala’ i zatvorila ta vrata zauvek! Dobila sam kaznu za tu odluku, jer mi je na samrti Ljubica napisala užasno pismo, kojim mi je samo potvrdila da sam bila u pravu. Nije me povredilo ni pismo, ni to što se potrudila da ne dobijem nikakvo nasledstvo, pa ni običnu olovku za uspomenu, jer ona nije znala da meni nasledstvo nije potrebno, ljudi koji su me odgajali dali su mi sve, pa i nasledstvo mnogo veće od njenog…”

* * *

U nastavku je gospođa Peterc rekla da je čudno što sam ja sređivao zapušteni spomenik porodice Vasić na beogradskom Novom groblju, jer je u Ljubičinoj oporuci stajalo da je obaveza advokata kome je pripao njihov stan u Krunskoj 34 da, pored obaveze da brine o njenoj sestri u Ljubljani, održava tu porodičnu večnu kuću.

“Eto, na kraju, prava srpska posla, ja koja nemam stan, koja nemam ni jednu olovku kao uspomenu na oca, platiću da se obnove slova na groblju, dok je advokat kome je sve pripalo dopustio da sve bude zapušteno i prepušteno zaboravu. Platiću i to, jer novac nije problem, ali moj svet u kome živim je mnogo finiji i lepši, pa zato zatvaram vrata za Beogradom, za Vasićima i svim njihovim prijateljima, nismo na istoj frekvenci!”

* * *

Milena me je obavestila da je njena majka Renata preminula 2015. godine, ali da je do kraja života izbegavala razgovor o porodici Vasić. U tom smislu pomalo je i razumljivo što je ona odbila da se sretne sa doktorkom Vesnom Dropić Suljević iz Tuzle, sa kojom ima istog dedu, Milena po ocu, Vesna po majci.

Vesna je Milenu pronašla uz pomoć Radojke Vasić, supruge Jovanovog brata Prvoslava, o čemu je bilo reči u prethodnom nastavku, ali se sve završavalo na prepisci, koja je imala svoje lepe trenutke, ali i neke čisto formalne momente…

Posebno je zanimljivo jedno pismo u kome Milena piše Vesni o svom susretu sa Ljubicom Vasić:

“Kad sam je videla, posle svega šta sam čula, nisam mogla da verujem koliko su je se ljudi bojali, koliko je života unistila, koliko bola nanela… Mala, nikakva, bez energije, bez duše... Ona je stajala predamnom, otišle smo na ručak i ništa. Meni su nestale reči, sva pitanja, sva želja, bila sam tamo i gledala sam je, pomatrala u tišini, zatvorenih usta i velikih očiju, tražila nešto, bar nešto.... Ona je govorila ali ja je nisam čula, ne sećam se šta mi je rekla, sve je bilo prazno, jedno veliko NIŠTA. Meni je bila veliko razočarenje, jer nije bila ni zmaj, kakvog sam očekivala, nego jako jadna…”

* * *

Doktorki Vesni Dropić Suljević sam zahvalan na ogromnoj pomoći koju mu je pružila, ne samo da bi se osvetlio onaj deo priče koji se odnosi na njenu baku Desanku i majku Zagorku, već i neka saznanja o porodici Vasić, do kojih je ona došla tokom traganja za svojim dedom i ujacima.

Posebno su važne ekskluzivne fotografije iz albuma njene bake Desanke Vasić, devojačko Maksimović.

Milena Peterc, devojačko Vasić mi je na kraju napisala: “Napišite vi vašu priču i objavite, možda je to pravi način da se povežemo gospođa Vesna i ja. Ona pokazuje mnogo više emocija nego ja, ali kad ste se već našli u sredini te priče, mislim da je došlo vreme da se napiše istina!”

U poslednjem nastavku: Priča o porodici Vasić kao odraz jednog vremena, sudbine i komentari…