4
Šta biste uradili sa silnim novcima koje ste zaradili baš teško? Zoran Zlatić, srpski Indijana Džons, iskoristio ih je na potragu za čuvenim blagom Lime, vrednim tri milijarde dolara.
Pre nego što sam upoznala Zorana Zlatića, čula sam da je on srpski Indijana Džons, milioner sa Dorćola koji je sav novac uložio u potragu za blagom na nekom dalekom ostrvu. Čula sam i da je u 21. godini otišao u Kanadu, da je tamo razvio ogroman biznis u trikotaži, radio po 18 sati dnevno, imao dosta zaposlenih, a u 27. godini poslao sam sebe u penziju jer više nije morao da radi. Onda je rešio da sve što je stekao iskoristi na jednu posebnu potragu – da pronađe blago Lime na Kokosovom ostrvu kod Kostarike.
Kad smo se sreli, saznala sam da je profesionalni ronilac, da je sakupljač retkih insekata koje posle preparira i prodaje jer je to unosan biznis.
Najveći je donator čuvenog Insektarijuma u Montrealu u Kanadi, a pre svega avanturista koji se 15 godina spremao za životnu pustolovinu.
Zoran je čovek koji se lijanama vere po prašumama, ali i spava u hotelima sa pet zvezdica, koji pregovara sa Indijancima o leptirima isto kao sa italijanskim mafiozima o skupim kolima. To je čovek koji je bio u preko 100 zemalja sveta, a uvek se vrati u Srbiju. Zoran je i čovek koji je blago našao, stajao je na njemu, a nije to znao.
„Da bih našao blago Lime, išao sam toliko daleko da sam plaćao satelit koji kruži oko Zemlje i na 21 dan dođe na poziciju iznad Kokosovog ostrva. Imao sam prijatelja koji je specijalista za infracrvene fotografije i on je garantovao da, ako snimimo tim satelitom, gde bude crvena boja, tamo su velike naslage metala kao što je zlato i da može da ga pronađe na dva, tri metra greške. Jedna slika je koštala 9.000 dolara. Na svaki 21 dan sam plaćao 9.000 dolara.“
Dobio je parcijalne slike, ali nikada kompletno ostrvo.
„To je najlepše mesto na planeti, ali izgleda kao park iz doba Jure. Ono ima svoju klimu, kiša pada svaki dan, uvek ima oblaka i najviše sam dobio 25 odsto površine ostrva. Ono se branilo.“
Sve je počelo u avionu na jednom letu za London gde je krenuo da kupi rols rojs (koji je potom prodao onim Italijanima). Tada je video članak o Kokosovom ostrvu, koje je bilo banka pirata u 18. i 19. veku, i o britanskom kapetanu Tompsonu koji je blago iz Perua poneo ka Meksiku, ali je ono završilo na tom ostrvu kod Kostarike. I Zoran je postao kao omađijan. Kako kaže, to je sve bio kalkulisani rizik, ali… Uvek ima ono – ali. Mogao je da pogine na stotine puta.
Ipak se uvek nekako izvuče iz svake situacije, kao i kada je prvi put pošao da istražuje o ostrvu.
„Dorćolac prevarant, otišao sam u Nacionalni muzej u Londonu u odeljenje retkih knjiga. Nisu me pustili jer mi je trebala dozvola direktora. Daju mi njegovu vizitku da zakažem sastanak, a ja ujutru putujem za Montreal. Prijatelj mi predloži da odmah odem u Nacionalni pomorski muzej, možda tamo nešto nađem. Stižem pred kraj radnog vremena, kažem da bih da vidim nešto o kapetanu Vilijamu Tompsonu sa čijeg broda je blago Lime. Odbiju me jer je to poverljivo, ne mogu da mi daju. Izmislim da me je poslao direktor Nacionalnog muzeja, pokažem onu karticu i odmah me odvedu sa obezbeđenjem do sefa. Tamo sam za tih sedam minuta do zatvaranja uspeo da vidim tajnu informaciju britanske vojske i da potvrdim da je taj brod nosio blago na Kokosovo ostrvo. Imao sam nešto u ruci, odatle sam počeo. Petnaest godina kasnije sam otišao tamo.“
Istraživao je strastveno i u tome mu je mnogo pomogla Đovana Perez Snačez, turistički vodič iz Lime. Međutim, vlasti Kostarike su mu kazale da ne može da dobije dozvolu za traženje blaga – već je ima jedan Amerikanac.
„Nije prošlo mnogo i pozvao me je taj Amerikanac Džon Hodž. Kaže, ja imam licencu, ti imaš pare, hajde da nađemo to blago. Ali on je bio bandit koji je blago hteo samo za sebe i ja sam ga napustio u trećoj ekspediciji.“
Priča mi Zoran da je blago vrednosti jedne do tri milijarde dolara i da je to najveće zakopano blago bilo gde na svetu. Prema ugovoru koji su potpisali, država Kostarika bi uzela 50 odsto jer je na njenoj teritoriji, Džon Hodž 50 odsto, a Zoran i njegovi saradnici pola od Hodžovog dela.
„Imao sam dva saradnika, Henrika Ukasovskog i čuvenog Crnogorca Ljubu Perunovića. Kad smo stigli tamo, upravnik ostrva je zatražio da predamo sve oružje ako imamo. Za pola sata Amerikanci su sto napunili puškama, pištoljima, noževima, bila je i bazuka. a nas trojica kao ovce došli sa detektorima za metal i ašovima.“
Blago su našli prvog dana, prvog sata. Ali…
„Bili smo glupi, nismo znali da je to blago. Našli smo kalupe za đulad, a pirati su od olova izlivali đulad. Ali posle par godina saznam da je taj bezvredni metal stavljan na metar dubine da zavara, a da je pravo blago zakopavano na tri metra dubine, ispod. Bili smo na dva metra od blaga, a nismo znali i otišli da igramo fudbal na plaži.“
Zoran zna gde je tačno ta lokacija, gde je kamen pored kog su se slikali, međutim, to sada čuvaju vojnici sa mitraljezima. Ti vojnici pritom ne znaju da su na 10 metara od blaga Lime.
Pročitajte još:
I kao da sve to nije dovoljno zanimljivo, Zoran je u međuvremenu postao jedan od najtraženiijh turističkih vodiča na svetu. One koji bi da otkriju pravu egzotiku, između ostalog, vodio je na ronjenje sa ajkulama, davao tim moćnim zverkama hranu iz usta, ljubio ih u nos.
Posetio je pleme Janomami, izolovan narod Amazonije. Tamo na venčanjima mladina majka maljem udara budećeg zeta u glavu da bi proverila je li sposoban da lovi i izdržava porodicu. Sve je bilo zanimljivo dok Zoran nije shvatio da su njega odredili za mladoženju. Jedva je izvukao živu glavu.
Proživeo je ono što bi neko za devet života, a glavna strast je ostala blago Lime.
„Iz te potrage sam dobio nešto što ne može da se kupi novcem. Ima stvari koje su vrednije od novca. Bez novca ne možete da radite ono što volite. Ja jesam u penziji od 27. godine i ne moram da radim. Ali blago Lime sam tražio 15 godina. Hteo sam da makar deo vratim Peruu kom je ukradeno. I još uvek ga tražim. Dokle god da sam živ, dokle god ima šanse, ja ću ga tražiti.“
Na Kokosovom ostrvu je do sada bilo preko 500 ekspedicija. Blago je tražio i američki predsednik Frenklin Ruzvelt. Niko nikad nije objavio da ga je našao. Zoran je tamo bio poslednji put 1994. godine. Od tada tamo niko nije kročio, oni su poslednji imali zvaničnu dozvolu za kopanje blaga.
„Gotovo je sa tim ostrvom. Pristup je zabranjen, više nisu dozvoljena istraživanja, vojska čuva. Možete da date milion dolara, nećete dobiti dozvolu. Ali ja nisam odustao. Ja sam Dorćolac. I znam da blago niko nije našao jer, kad nađete tako nešto, to je kao požar, ne može da se sakrije.“
Na rastanku reče da ide u njegov Ljubiš na Zlatiboru, na pastrmku potočaru i lisnati sir. Posle toga nazad za Beograd, pa za Montreal, pa Meksiko… Sve dok ga jednog dana ne vidim ponovo. Na Diskaveriju.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
