0
Tereza i Boris, sa svojom decom, sreću su pronašli na Tari koja ih je prigrlila i pružila im sve ono za čime su tragali. Pronašli su mir, radost i smisao života. Prišli su prirodi i osetili sebe, život i njegov smisao. Tereza je Amerikanka, Boris Srbin poreklom iz Slavonije. Upoznali su se u Švajcarskoj, živeli u Belgiji pa u Beogradu a od 2015. su na Tari gde su kasnije sagradili svoj dom i osnovali domaćinstvo. Priču o njihovom životu mnogi ne razumeju, ali oni koji ih upoznaju, ne samo da će je shvatiti već će se duboko i zamisliti. Porodica Šimurina na Tari živi bajku.
Došli smo na Taru, Boris nas je sačekao na Mitrovcu, jer do njih nismo mogli malim kolima, zima je, sneg dubok a oni u sred šume, na proplanku. Tereza nam je otvorila vrata svog doma, dočekala nas onako kako su, čini se, i Srbi zaboravili da se dočekuje, kao da smo joj rod rođeni. Sjaj u očima, širok osmeh, zagrljaj punog srca i rečenica „Uđite, dobro nam došli“, priznajem, zbunilo nas je, ali smo odmah shvatili – ovo je baš srećna žena. Toplinu doma i radosti osetili smo čim smo u njihovu kuću zakoračili.
Greje smederevac ali energija dolazi od ukućana. Na spratu se čuju deca, sišli su niz drvene basamke da nas pozdrave, nasmejani, vaspitani i presrećni, Ranko, Džekson i devojčica Tesla.
Tereza, loži vatru, pristavlja kafu, ponude na sto prinosi, vedra i vredna a već u poodmakloj trudnoći, u aprilu očekuju prinovu, još jednog dečaka. Razgovaramo kao da se znamo oduvek a jedva čekamo da sedne i da nam ona i Boris ispričaju svoju priču.
Tereza je bila profesionalna odbojkašica, devet godina je igrala i za reprezentaciju, a poslednju sezonu u spotskoj karijeri igrala je u Cirihu. Tamo se, kao sportski menadžer, našao i Boris, bilo je to u decembru 2009. godine. Tereza kroz smeh govori kako ona nije bila zainteresovana za poznanstvo sa Borisom ali je jedna rečenica odala.
„Kada sam ušla u hotel, on je bio u grupi od nekoliko mladića iz Rumunije. Imao je svetlu kosu i svetlu kožu. Videla sam da je drugačiji od ostalih ali ništa drugo. Kasnije, kada je trebalo da potpišem radnu dozvolu, lično sam se srela sa njim. On nije bio moj agent, bila sam malo sumnjičava a on mi je rekao: Ne brini, nećemo da te pošaljemo kući, iako si igrala loše, ostavićemo te. To je meni bilo interesantno i tako je počelo“, smeje se Tereza.
Boris je iz Belgije dolazio u Švajcarsku, a posle samo dve nedelje poznanstva, rekao joj je da će se venčati, da će imati više dece a da će prvo doći dečak i da će se zvati Ranko, po njegovom dedi. Bilo je tako, samo što Tereza u tom trenutku u to nije verovala. Svoj život je videla samo u Americi gde je i otišla posle završene sportske sezne. Pre povratka u Ameriku, prvo je otišla kod Borisa u Belgiju, što je bio presedan. Kući bi inače uvek krenula odmah po odigranoj poslednjoj utakmici u sezoni. Po dolasku u Mičigen kreću zdravstveni problemi, telo šalje znak, kasnije to shvata.
„Jaki bolovi su počeli u stomaku, odlazim u bolnicu, kažu da treba čekati na snimanje nekoliko meseci, pila sam lekove za bolove. Nisam mogla da jedem, u stomaku sam osećela grč, danima sam bila u krevetu, moja majka je došla kod mene, nisam bila kadra ništa da radim. Boris mi je rekao da dođem, da u Srbiji to snimanje može odmah da se uradi. Znala sam, ako odem neću se vratiti, a u Americi je moj život, tamo sam kupila kuću koju treba otplatiti, još bih igrala za reprezentaciju. Zbog zdravlja mi je i majka rekla da idem a i ona je osećala da će to biti konačno. Ja sam tradicionalno vaspitana, nisam mogla krenuti ka Borisu, nismo venčani, ne mogu tako. Molila sam Boga da me on zaprosi a onda je jednom, dok smo pričali preko skajpa, rekao: Šta misliš, da se ti kada dođeš, udaš za mene? Ja mu kažem: Ti mene preko skajpa pitaš da se udam? Ja se kao ljutim a osećem sreću, jer sam tu želju u sebi imala“, priča Tereza.
Susret je izlečio bol, a Tereza kaže da ga oseti samo kada su razdvojeni, što se retko dešava, sada prepoznaje taj znak.
Od 2010. do 2012. godine žive u Belgiji, gde se rodio prvenac Ranko a onda dolaze u Beograd odakle se 2015. sa dva sina, jer je u međuvremenu rođen i Džekson, sele na Taru. Pet godina su živeli u iznajmljenoj vikendici, sve dok nisu upoznali planinu i odabrali kutak u koji su se ugnezdili. Kako baš Tara, razumeli smo tek posle Borisove životne priče.
Rođen je u Slavoniji u blizini Brčkog. Deda po ocu mu je bio Htavat a svi ostali u lozi Srbi, pa bez obzira na prezime, Boris je Srbin, što celim bićem oseća. Sa dvanaest godina, sa bratom koji je imao 15, došao je kod tetke u Beograd, rat ih je razdvojio od roditelja sa kojima nisu mogli po nekoliko godina ni da se čuju.
„Nisam došao u Srbiju zato što mi je u Hrvatskoj bilo lepo, kao ni većini drugih. Moji roditelji su bili na listi za odstrel, ne zato što su Hrvati, nego što su čisti Srbi. Deda po ocu, koji je bio Hrvat, umro je 1991. Bio je svestan smrti i rekao nam je: Nemojte da me sahranite u katoličko groblje, sahranite me među ljude, među Srbe. Ja sam Srbin i nikako drugačije, a ako neko hoće da meri onda je to bar ¾. I ta ¼, moj deda, da je živ rekao bi da je Srbin. Imam dosta drugara među Hrvatima ali nikada nisu bili prema meni takvi kakvi su ljudi ovde“.
Pročitajte još:
„Moja Baba po ocu je Petrović, deda po majci Marijanović a baba Momčilović. Babinog oca su ustaše odvele u logor na Kordunu odakle se nikada nije vratio. Dedinu majku Mariju su na Petrovoj Gori ustaše zaklale 1941. Tako da ja ne mogu biti Hrvat. Moj deda po ocu je znao da su Hrvati Srbi koji su promenili nacionalnost i veroispovest. Njegovi su u Slavoniju došli iz Dalmacije, iz sela Kruševo. Kada sam ovde prvi put došao 2012.godine, jedna prijateljica je insistirala da mi uradi horoskop. Rekla mi je tada: Tebe vuče da se vratiš tamo odakle ti je deda, mi smo se tome smejali. Nekoliko godina posle toga saznajem da su mi preci po majci, Marijanovići, iz ovih krajeva došli u Kordun. Tek tada sam razumeo svoje dubine“, ispričao nam je Boris.
Po dolasku na Taru, godinu i po dana su živeli na relaciji Tara-Beograd a onda su se konačno preselili.
Svesno su odabrali da prvo iznajme vikendicu u kojoj su živeli, kako bi imali vremena i pronašli mesto za svoj dom. Bilo im je važno da osete taj prostor, da ga upoznaju kroz sva godišnja doba, kada greje sunce, pada kiša, sneg, kada duva vetar. To je potrajalo nekoliko godina, a u međuvremenu se rodila i devojčica Tesla kojoj će skoro pet godina. Samo četiri dana po rođenju, već je bila u šetnji Tarom pa zbog toga, kako roditelji kažu, najbolje oseća prirodu, saživela se sa planinom.
„Kada je puzila ja sam je pustila na zemlju, sama je istraživala. Stavila bi u usta travu, biljke,cveće…Kada oseti ukus ona ispljune. Nisam bdila nad njom, pustila sam da istražuje, zato ima jak imunitet, nikada nije bila bolesna. Ona je sada bolji poznavalac biljaka od svih nas. Dve godine nije dozvoljavala nikakvu obuću na stopalima. Kada sam ja, prilikom jedne šetnje, prvi put izula čizme, koje sam nosila zbog zmija i mogućnosti da se povredim, sve sam razumela. Nije bilo straha, kontakt sa zemljom me je potpuno oslobodio, kao da sam se probudila, telo mi je postalo laganije, mogla sam sve, to je suština načina života koji živimo“, kaže zadovoljna Tereza.
Mesto gde im je sada dom, videli su pre desetak godina, kada su prvi put došli na Taru. Kasnije su upoznali celu planinu, ali utisak ovog tog proplanka je uvek bio ispred. Još ranije su pokušavali da u tom delu Tare kupe zemlju ali se nisu dogovorili sa vlasnicima, tražili su im dosta novca misleći da ga oni imaju. Nisu razumeli njihove razloge, posmatrali su ih kao plen i priliku da se dobro zaradi. Oni ipak nisu investitori koji bi gradili zgrade i hotele, oni su želeli domaćinstvo. Na kraju su ipak kupili 24 ara, platili su koliko su morali, jer su znali šta žele. Ukoliko se desi da se komšiluk omasovi, istog trenutka će sve prodati i potražiti mir na nekom drugom mestu, rekli su nam oboje.
„Želeli smo svoj mir, prostor za nas i životinje, kada su tu komšije onda to tako ne može, ni njima ni nama ne bi bilo prijatno. Imamo šest pasa, oni laju, a to ljudi ne žele da slušaju, nama pružaju sigurnost. Želimo slobodu za nas i decu, za životinje koje se kreću slobodno, da ne moramo biti uz njih. Deca nam idu gde žele, igraju se u šumi, psi su sa njima, ako je neka opasnost, jer ovde ima divljih životinja, psi će zalajati. Leti kada turisti šetaju, vežemo pse, inače ne. Nismo želeli nikom da smetamo i budemo opterećeni okruženjem“, skromna je Tereza.
Juna 2020. krenuli su u gradnju, a u jesen se uselili. Sagradili su kuću brvnaru, manju brvnaru koja služi kao sauna i kupatilo i dve štale. Imaju kokoške, stado od 19 koza, dva konja i ždrebe.
„U kući je bio samo smederevac i kreveti za decu. Malo po malo, krenuli smo da gradimo domaćinstvo. Završili smo pomoćne objekte, kupili životinje. Svekrva mi je pomogla da zasadimo prvu baštu. Imamo planova, želja ali polako, ne može sve odjednom. Želim da imamo i krave, da pravim maslac, ali biće. Mi smo srećni, imamo sve što nam treba, ne opterećujemo se planovima, sve će doći kada bude pravo vreme“, kaže nasmejana Tereza.
Kuća brvnara u osnovi nema ni 30 kvadrata ali je za ovu višečlanu porodicu dovoljno. Jedna prostorija u prizemlju, gde svi borave i gde roditelji spavaju, na sprtu dečja soba. Između basamaka srvenih zidova prirodna izolacija od mahovine, ušuškano i toplo. Na krevetima i podu ćilimi, sav nameštaj od drveta ručno izrađena. Na sredini kuće otvor, ispod poda ozidan prostor koji služi za čuvanje hrane, ostava koja ima funkciju frižidera. Nemaju struju, ni vodu u kući, nemaju ni jednu mašinu niti električni uređaj, ne treba im. Šest solarnih panela proizvode struju koja im je potrebna za telefone i računare. Smederevac greje celu kuću. Vodu donose sa izvora udaljenog sedam kilometara, ništa im nije teško.
Tereza uživa u svim svojim poslovima, za sve ima vremena i svemu što radi, a pre svega deci, u potpunosti je posvećena. Pre dolaska na Taru, život je provela u velikim gradovima i imala sve što civilizacija nudi, što ženi „olakšava“ život. Bez svega toga, danas ima volju, snagu i radost. Dan započinje u svitanje.
„Ustajem rano, hranim životinje, muzem koze a onda spremam doručak. Deca ustaju, doručkujemo, organizujemo vreme za školu, igru, pripremu ručka. Kada sam živela u gradu, mašina pere sudove, druga veš, u rerni se priprema ručaak, ja u to vreme odem sa decom u park i pratim njihov svaki pokret, radim četiri stvari odjednom ali nigde nisam dovoljno prisutna, bez strepnje, opreza, straha. Ovde toga nema, mogu samo raditi jedan posao ali sam potpuno posvećna. Kada kuvate na smederevcu, onda ne možete raditi ništa drugo, kada učim sa decom ili ih grlim, ja ni o čemu drugom ne mislim, kada hranim stoku, ja sam sa životinjama, svi to osećamo. Navikla sam da perem sudove sa malo vode bez sudopere, veš leti perem na izvoru i u svemu tome uživam, ništa mi nije teško, ja sam srećna“, kaže i apsolutno joj verujemo jer sreća krasi njeno lice.
Boris je deo Terezinih obaveza, zbog trudnoće, pre svega jutarnje namirivanje stoke i mužu, preuzeo na sebe. Obezbeđuje vodu, drva i sve što je potrebno, uvek imaju puno posla. Koliko novca je potrebno za život iz bajke Boris i dalje radi svoj posao ali putem interneta. Njegova zarada im je jedini finansijski prihod.
„Zarađujem nešto više nego što su zarade u Srbiji, ali nama je to dovoljno. Mi nemamo puno troškova, nemamo račune sem telefona i interneta, struju sami proizvodimo. Jedemo sve što proizvedemo ovde, manje kupujemo i ređe odlazimo u prodavnice, kupujemo i hranu za životinje ali imamo sve što treba, ni u čemu ne oskudevamo. Kada ne bi bilo tog prihoda, opet bi živeli lepo. Tereza, od mleka 14 koza, napravi dva kilograma sira. Kada bi imali veće stado, što planiramo, i kada bi svaki dan proizveli 10 kg sira, koji se može prodati po 12 evra, to je sasvim dovoljno novca, uvek postoji način da se zaradi na imanju. Sada ništa ne prodajemo, sve proizvodimo za nas, velika smo porodica“, zadovoljan je Boris.
„Volela bih da ljudi koji žele ovakav život, nemaju strah od toga. Sve može kada postoji želja, pogotovo u Srbiji gde mladi ljudi uglavnom imaju imanja u selima, mi ni to nismo imali ali smo želeli. Ljudi misle da je za ovakav život potreban veliki novac, da ga mi imamo, što nije tačno. Ulažemo u ono što nam je potrebno, zadovoljni smo onim što smo do sada postigli. Prioriteti se promene, ja sam imala puno nakita, „Roleks“ sat i drugih vrednih predmeta ali sam to prodala, nije mi trebalo, štala nam je bila potrebnija. Naravno ne mislim na poklone i ono što ima vrednost druge vrste kao što su ove minđuše koje sam dobila od svekrve a ona od svoje, to jesu vrednosti“, mišljenja je Tereza.
Voze „ladu nivu“. Boris kaže da je to automobil koji zadovoljava njihove potrebe ali ljude buni i džip koji su dobili na poklon od njegovog brata koji je procenio da im je potreban. Kaže da on nikada ne bi kupio tako skup automobil ali je u pitanju poklon, i to od rođenog brata, to se poštuje i ne prodaje. Svakako da im znači kada putuju ali im nije bio neophodan. Priznajemo, i mi smo se zamislili, kada je Boris džipom došao po nas, kasnije smo tek sve razumeli.
Radost života u prirodi najbolje se vidi na licima mališana. Odrastaju u prostranstvu, bez barijera, slobodni a samuvereni, bez straha, snalažljivi i kreativni. Nemaju puno igračaka ali imaju jedni druge, svoj svet prepun radosti. Dok smo razgovarali sa Terezom i Borisom, poželeli su da izađu napolje, Boris im je pomogao da se obuku, odlaze.
Prošlo je dosta vremena, ne čijemo ih, pa se iz navike pitamo: „Šta li je sa decom, gde su?“ Boris i Tereza mirni, ne vire kroz prozor, ne traže ih pogledom, spokojno sa nama razgovaraju.
„Deca idu gde žele, poznaju kraj, sami osmišljavaju igre, prave igračke od onoga što im je dostupno, slobodni su, ne idemo za njima. Uče se jahanju i učestvuju u svim poslovima na imanju. U ovoj sredini razvijaju svoju kreativnost i sposobnost da se snađu u svakoj situaciji. Upućeni su jedni na druge i znaju da brinu o sebi. Osećaju prirodu i ponašaju se u skladiu sa njom. Mi u kući nemamo sijalicu, imamo lampu za zimski period. Njihov ritam je u skladu sa suncem, ali i naš. Budimo se u svitanje, smiraj dana umiruje i nas, u osam su već u krevetu. Kada putujemo pa prespavamo u nekom hotelu, svi stavljamo dlanove na oči, dok se ne priviknemo, ne prija nam jaka svetlost, nije prirodno“, priča majka.
Deca pohađaju školu na daljinu, roditelji su svesni značaja obrazovanja i učestvuju u tome. Ono što im je vazno jeste da steknu opšte znanje, dobro nauče jezike i da spoznaju svoja interesovanja kako bi za sebe odabrali ono što žele da uče i rade. Sada im je važno da od prirode uzmu sve što mogu, jer im je to osnova na koju će sve kasnije lakše nadograditi.
Pročitajte još:
„Često nas kritikuju ljudi kako su nam deca van civilizacije, što nije tačno. Mi smo itekako socjalna bića, tokom leta su uvek u društvu dece, zimi je to nešto ređe ali im nikada nije dosadno, njihov svaki dan ima sadržaj. Vreme troše na učenje i igru u prirodi, to im je sada potrebno, za sve drugo će biti vremena. Mi za našu decu želimo sve najbolje i nećemo ih sputavati ni u čemu, ali ne mislimo ni da uh u prvim godinama života treba optereti obavezama. Odlazimo povremeno do Beograda i drugih gradova, provodimo po nekoliko dana. Našoj deci je itekako poznat i takav život, susreli su se sa svim sa čime se i deca u gradovima susreću ali žive u prirodi i uvek jedva čekaju da se vrate kući“, kaže otac.
Tereza i Boris su nam pokazali svoje životinje kojima je bilo vreme za obrok. Vredelo je videti i taj susret u kome se životinje raduju domaćinima koji im prilaze sa ljubavlju i uvažavanjem. Svi su u miru, bez trunke napetosti, nestrpljenja a iz svih isijava zadovoljstvo, deluje nestvarno.
Krenuli smo da potražimo decu, da se sa njima pozdravimo. Roditelji ih dozivaju a njihovi glasići odjekuju sa jednog na drugi kraj proplanaka. Rumenih obraza i nosića, klizaju se niz strmu stazu koji su sami napravili, bez sanki. Braća pomažu sestri da se oslobodi trna za koji joj je zapela kapa, vešti i snalažljivi a roditelji spokojni. Zahvalili su nam se na poseti i mahali promrzlim ručicama. Srećna i zadovoljna porodica poželela nam je srećan put a mi poželesmo da ih ponovo vidimo.
***
Bonus video: 8 ari sreće: Koliko novca treba za kuću u planini?
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
