"Radim kao čistačica mesta zločina. Pozove me policija, plaćaju odlično, ali postoji jedno pravilo koje ne sme da se prekrši"

Žena koja već nekoliko meseci radi kao čistačica mesta zločina ispričala je koje je jedino pravilo koje se ne sme prekršiti dok se suočava sa najgorim trenucima u životima drugih ljudi. Kako je objasnila, često je pozivaju da očisti mesta tragedija tek nakon što policija završi forenzičku istragu. Svoja iskustva podelila je u objavi na Redditu, pružajući retko viđen uvid u realnost ovog posla.

„Radim kao čistačica na mestu zločina već nekoliko meseci i videla sam zaista raznovrsne slučajeve, od uklanjanja nečijih skuvanih ostataka iz đakuzija, do potpunog uništavanja domova jer je telo predugo ostavljeno da se raspada“, napisala je ona. Pored ovog posla, volontira i u pogrebnoj službi, gde pomaže tokom obdukcija.

Na pitanje kako posao utiče na njeno mentalno zdravlje, odgovorila je bez ulepšavanja. „Svi, i kada kažem svi mislim bukvalno svi, u ovom poslu razviju posttraumatski stresni poremećaj. Meni je PTSD dijagnostikovan i ranije zbog drugih životnih događaja, a ovaj posao je samo dodao nove slojeve. Ponekad sanjam sopstvenu smrt i u snu mogu da vidim sve užasne detalje.  Zbog svega sam morala da potražim pomoć psihijatra“.

Zatim je otkrila i najvažnije pravilo koje se nikada ne sme prekršiti na poslu, a to je fotografisanje ili snimanje. Kako kaže, takav postupak bi doveo do momentalnog otkaza i mogućih krivičnih prijava.

„Za mene je to pitanje poštovanja. Kada umrem, bila bih besna kada bih nekako znala da ljudi fotografišu moje telo ili ostatke. Bila bih isto tako besna kada bi neko to uradio mojim voljenima“, objasnila je.

Dodala je i da tragedija ne treba da definiše nečije poslednje trenutke. „Treba dozvoliti porodici žrtve da tu osobu pamti po onome dobrom iz njenog života i da tuguje u miru. Zato su mi snimci nasilja i krvi odvratni, jer su krajnje nepoštovanje prema žrtvama i njihovoj smrti.“

Istakla je i praktičnu stranu tog pravila. „Bila bih momentalno otpuštena i krivično gonjena kada bih to uradila. Osim toga, ne želim da neko jednom pregleda moj telefon i pomisli da sam serijski ubica.“

Čistačica je otkrila i da je njen posao povremeno pomogao policijskim istragama. U jednom slučaju pronašla je dokaz koji je promakao istražiteljima tokom prvobitnog uviđaja.

„Istražitelji nisu primetili drogu skrivenu u ormariću. Proverila sam čašu iz koje je osoba pila pre nego što se srušila i primetila neobičan talog. Prijavila sam to, a toksikološki nalaz je kasnije potvrdio da je osoba umrla od predoziranja.“

Na kraju je ispričala kako je ušla u ovu profesiju i kako izgleda sam posao. „Plaćena sam preko agencije koja sarađuje sa lokalnom policijom. Plaćanje ide po intervenciji, u proseku 400 evra u zavisnosti od količine posla.“

Dodala je i da postoji obuka koja traje nekoliko meseci, tokom koje se uči o biološkim opasnostima i pravilnom čišćenju mesta zločina. „I na kraju, doslovno sve što ima veze sa decom je najteže“, zaključila je.