0
Dani na poslu su manje-više isti. Dođeš, sedneš, pišeš, pišeš, pišeš… protegneš noge i tako do kraja smene. Prozore imamo, ponekad ih otvorimo i gledamo na ulicu u jedan znameniti državni objekat. Ali onda dođe dan malo drugačiji od drugih - dan kad se peru prozori.
Prozori su nam uglavnom čisti, mi nismo visoko – zapravo tako se činilo do pre nekoliko dana, kada su pažnju svih u redakciji ukrali alpinisti – koji na sajlama vise i uklanjaju slojeve prašine i prljavštine sa našeg vidika.
I eto, odmah su se kolege razmilele po prostoru, idu ka prozoru, gledaju i mašu hrabrim momcima koji vise. Raduju se kao da su videli Spajdermena lično.
Kolega fotograf prepoznao je bivšeg kolegu, a naša urednica potrčala do prozora i nasmejani ljubitelji ekstremnih sportova i adrenalina rekli su da bi najbolje bilo da porazgovaramo kad se spuste na tlo.
Brzo smo izleteli ispred zgrade i sačekali momke da se spuste niz sajle.
Tik ispred nas aterirao je Žarko Jevremović, očito prvi među jednakima. On predvodi ekipu kojoj na leđima piše „Visina“. Smeje se dok ga koleginica sa videa i ja napadamo pitanjima. Kaže da je navikao – ljudi i dalje reaguju na njih kao da su vanzemaljci.
„Opet smo atrakcija, iako ljudi peru prozore ovako već 30 godina“, kaže nam Žarko i skida zaštitnu kacigu i rukavice. On je trener i direktor Penjačkog kluba „Granit“ i, osim visinskim radovima, bavi se sportskim penjanjem aktivno duže od 20 godina. „Na visinama sam već 20 godina. Krenuo sam sa penjanjem, pa sam prešao na alpinističke radove. Radimo dugo razne stvari kao što je pranje prozora, radimo fasade, krovove, sve što stignemo. Za sve čemu ne može da se priđe dizalicom ili skelom – mi smo tu.“
Kaže da nemaju ustaljeni tim već da se obično pravi ekipa u zavisnosti za koji posao ih ljudi angažuju.
Dok se divimo njihovoj hrabrosti, priča nam da su zapravo svi oni ljudi koji vole da se penju – osvajaju veštačke i priodne stene, osvajaju vrhove planina. A kada ne idu na adrenalinske ture – vise sa zgrada.
Na pitanje da li se plaše te da li se dogodilo da je nekoga odjednom paralisao strah u vazduhu, kaže: „Naravno. Svi imamo strahove, pogotovo kad napravimo pauzu u penjanju tokom zime, ili kad ne radimo nekoliko meseci, pa kad se okačimo na uže na nekoj visokoj zgradi, nije nam naravno svejedno. Visina je to, nismo ludi. Ali onda se pustimo, verujemo opremi, kao kad se vozite autom, polako i strah nestane.“
A nismo ni mi ovde fascinirani izuzetak, znamo da su momci na sajlama gotovo specijalni efekat u filmovima. Razlika je samo, čini se, u broju visokih zgrada.
I stvarno, ima li dovoljno viskoh zgrada u ovom gradu.
„Ima, ima dovoljno zgrada, a ima i dovoljno alpinista za pranje prozora“, kaže Žarko.
Kad smo već pomenuli film, ovaj momak ne može da se seti da su imali neke neobične događaje – jedino što im svi mašu, nude im kafu i slatkiše – zanimljivi su ljudima i dan-danas baš kao pre 30 godina.
„Zanimljivo je ljudima, pitaju kako smete da visite, a nama je to normalno baš kao i vama vaš posao“, smeje se alpinista, pa dodaje da se nikad nije deslio ništa nepredviđeno, sve im je krajnje bezbedno, imaju sertifikate za to, znaju da koriste opremu profesionalno, tako da se uglavnom ne dešava nikakav problem.
Danas ima više mogućnosti za dobijanje licence i organizacija koje drže obuku za alpiniste. A kad se dobije licenca, ona se obnavlja na godinu dana ili tri godine.
Najveća zgrada na kojoj su prali prozore jeste Kula „Beograd“ u Beogradu na vodi, zatim „Ušće“, a to su i najviše zgrade u prestonici.
Kopka nas i da li neko od angažovanih ljubitelja visine i straha ima voajerski poriv – a Žarko kaže da zapravo perači prozora ne vide šta se dešava unutar zgrada, poslovnih prostora i kancelarija. „U suštini, ne može toliko da se vidi unutra. Vi nas vidite, ali kada je tmurno ili sunčano, može da se vidi unutra tek pod nekim određenim uglom. Sunce prosto obasjava staklo i ne vidi se. Obično radimo preko dana, tada unutra nije upaljeno svetlo. Ljudi nam onda nekad mašu, a mi to ne vidimo.“
Pošto na jednom sajtu za zapošljavanje piše da perač prozora može da zaradi 100 evra dnevno, morali smo iz prve ruke da proverimo da li je to istina: „Može, može i više, a sve zavisi koliko si iskusan i koliko znaš.“
Takođe, ima i sve više žena alpinistkinja, ali konkretno u njihovoj ekipi nema devojaka. A kad smo već kod devojaka, hrabri i mišićavi planinari oduvek su bili privlačni damama.
U tom trenutku niz uže se spustio još jedan alpinista i pridružio se ekipi sa kojom ćaskamo. Pitamo ih da li se žene interesuju za njih, oni se smeju, kažu da ne znaju, a jedan će: „Hahaha, osamdesetih godina su perači prozora bili glavna ženska fantazija.“
Bio je to jedan lep i sunčan jesenji dan. Videli smo ga kroz prozor.
BONUS VIDEO:
