"Otišao sam na transplantaciju kose u Turskoj jer je jeftinije. Oporavak je bio agonija, ali opet bih, bez razmišljanja"

Transplantacija kose je prilično skup zahvat, u SAD košta i na desetine hiljada dolara, ali u Turskoj ćete proći značajno povoljnije čak i uz cenu avio karte - zbog čega ova zemlja, nakon procvata medicinskog turizma sa "turskim zubima", postaje i svetska prestonica transplantacije kose.Autor magazina GQ Aleks Hokins upustio se u tu avanturu i otkrio kako je otišao na kliniku u Istanbulu gde mu je "misteriozni doktor napravio 4.250 rupa u glavi"."Proces traje šest do osam sati. Ako sve prođe dobro, rezultati izgledaju izuzetno ubedljivo i (generalno) traju doživotno. Ali procedura nije jednostavna niti bezbolna: oporavak traje šest do osam meseci, neprijatan je i konačni rezultati se ne mogu znati godinu dana."On je odahnuo nakon nekoliko meseci, ali do tada je, kaže, proživeo agoniju."U prvim danima vaša glava je osetljiva i još može da krvari. Došao sam kući i pokušao da ne uprljam kauč. Zabranjeno vam je da nosite majice—prevlačenje preko glave moglo bi da napravi štetu — pa sam kupio pidžamu na kopčanje koju su očevi nosili u serijama iz 1950-ih. Upropastio sam nekoliko košulja krvlju sa glave. Dve nedelje sam jedva spavao. Osećao sam se umorno i nervozno. Moj posao je patio. Vežbanje je bilo previše rizično za novu kosu, nisam ni pio (ograničenje koje još uvek ne razumem u potpunosti), ali sam se posebno plašio tuširanja. Nije vam dozvoljeno da stavite glavu ispod mlaza – pritisak vode može oštetiti vaše nove folikule – tako da morate nežno, pažljivo preliti šolju hladne vode preko glave, a zatim je lagano trljati vrhovima prstiju. "Nova kosa" je izgledala i osećala se kao zrna pirinča. Kada sam ih oprao, bio sam prestravljen da sam previše trljao i poništio operaciju. Konačan udarac? Vaša agonija je javna, jer vam nije dozvoljeno da nosite šešir", opisuje Hokins.Kaže da je ta faza trajala mesec dana. Od drugog meseca je bilo malo opuštenije, mogao je da spava i da se tušira normalno. Ali opet je bio očajan."Svakog jutra sam pregledao svoju kosu u ogledalu. I svakog jutra je izgledala malo gore. Ušao sam u strašnu fazu „ružnog pačeta“, gde vaša nova presađena kosa zapravo opada i to je normalno, ali vaša stara kosa još nije izrasla do prvobitne dužine, pa po glavi imate mrlje. Jednom mesečno sam se javljao Hair of Istanbul s fotografijama moje kose; uveravali su me da je na pravom putu."U trećem mesecu je prvi put posle tretmana otišao kod frizera, trebalo je da se spremi za porodično venčanje, gde nije mogao da se sakrije ispod kačketa."Video sam tetke i ujake koje nisam video od pre pandemije; mora da su se pitali šta se, dođavola, desilo sa mojom glavom, ali su bili previše ljubazni da bi pitali, a ja sam bio previše kukavica da bih to podelio. Na jednoj fotografiji u odelu izgledam tužno i staro i ćelavo i poraženo. Prijatelj mi je rekao da izgledam kao osramoćeni političar. Znao sam da je teoretski sve ovo normalno. Ali takođe sam znao da neke transplantacije ne uspevaju i da nema garancija. Takođe sam znao da sam škrtario odlaskom u Tursku — možda je to ono što sam zaslužio?"A onda se desilo."Jednog jutra, tokom mog sumornog rituala pregledanja kose u ogledalu, video sam nešto što bi moglo biti sićušni novi pramen kose. Da li je to to? Nisam smeo da se nadam. Ali sledećeg jutra primetio sam još jedan. Nisu bili veći od zrna bibera, ali ovo je bila nova kosa! Skoro sam zaplakao od olakšanja. Onda ih je sledećeg dana bilo više. Osećao sam se kao farmer koji se borio da preživi zimu, a sada je konačno mogao da vidi useve kako niču iz zemlje. U roku od nedelju dana ti sićušni pramenovi su se namnožili. Nedelju dana kasnije skalp je bio je primetno prekriven. To se dešavalo. Sada sam mogao da budem u javnosti bez kape. U najmanju ruku, moja kosa nije izgledala ništa gore nego pre operacije. Onda je nastavila da raste. Do petog meseca, cela površina transplantacije bila je donekle ispunjena kosom. Bila je tanka i oskudna, ali to je bio napredak", priseća se.Onda je nova kosa počela da se zgušnjava."Do sedmog meseca više nije bilo nejasnoća; kosa je izgledala bolje nego što je bila decenijama. Izgledao sam mlađe. Osećao sam se mlađe. Na prvom dejtu, žena mi je rekla da ne izgledam ni blizu 46. (Ovo je očigledno bela laž koju svi govore, ali ipak.) Zatim je objasnila: „Još uvek imaš kosu.“ „Sreća, valjda. Dobri geni.”", pohvalio se i priznao da se u desetom mesecu nije ni javio klinici."Posle nekog vremena više se nije osećalo kao transplantacija kose već samo kao moja kosa, nešto o čemu više nisam morao da brinem... Da li bih to ponovio? Apsolutno. (To ne znači da bi trebalo i vi: Istražite, shvatite rizike i znajte u šta se upuštate.) Uradio sam mnogo glupih stvari u svom životu. Ovo nije bio jedan od njih. A predviđam da će transplantacija kose postati mnogo popularnija u bliskoj budućnosti, posebno ako troškovi nastave da padaju. Rezultati su jednostavno previše dobri da bi se ignorisali", zaključuje.