Norveški hor peva srpske pesmice i pokazuje srednji prst kapitalistima

Jovan Pavlović i Svartlamon hardkor 18. marta nastupaju u Kulturnoj stanici Barka u Novom Sadu, u sklopu manifestacije „Karavan” Evropske prestonice kulture.Beogradski muzičar Jovan Pavlović je u Norvešku otišao 1994. godine, kako kaže "prilično slučajno i potpuno nepripremljen". Želeo je da nastavi studije klasične harmonike, a onda se ispostavilo da se okrenuo ka džezu i komponovanju muzike za pozorište, film i manje ili veće kamerne ansamble i orkestre... Svartlamon hardkor svakako ima posebno mesto među njima - u pitanju je neobičan muški pank hor koji je reputaciju svetske muzičke atrakcije dobio izvođenjem srpskih dečijih i rodoljubivih pesmica.Ipak, priča o ovom neobičnom horu počinje i pre nego što se susreo sa Jovanom Pavlovićem i zapevao "Zum zum".

Kako je nastao Svartlamon hor: Srednji prst kapitalizmu

"Priča je veoma specifična. Svartlamon je u stvari naziv jednog dela grada Trondheim-a, grada u kome svi mi živimo", počinje Jovan Pavlović."U ovom delu su tradicionalno (od kraja 60-ih) živeli slobodni umetnici, kao i ljudi koji su definitivno imali malo slobodniji stav života nego prosečni Norvežani. Kada kažem slobodniji, prvenstveno mislim na prioritete koje ljudi sami sebi osmisle kao važne ili nevažne. U Svartlamonu su novac i vredne stvari definitivno na dnu liste, dok su društvenost i ekonomska nezavisnost na vrhu te liste. Ljudi koji su ovde živeli i žive vrlo često žive u kolektivima da bi smanjili visoke troškove stanovanja i istovremeno stvorili neku čudnu, ali veoma interesantnu paralelu ka jednoj velikoj porodici.

E sad, taj način života se ne sviđa baš svima u ovom gradu i ljudi su podeljenih mišljenja da li je to u stvari u redu ili je samo neozbiljna priča tamo nekih "ludih" umetnika i ostalih čudaka. Zato je pre 20-ak godina u gradskom parlamentu ovde u Trondheimu izglasana odluka da se ceo Svartlamon sruši da bi se napravile potpuno nove zgrade, gde bi stanovi bili veoma skupi i gde bi neko mogao da zaradi veliku lovu.Odmah su nastale velike demonstracije oko toga i došlo je do velike podele mišljenja stanovnika Trondheima. I tu konačno dolazimo do poente - jedan deo momaka iz Svartlamona je u svojoj frustraciji oko cele situacije došao na ideju da oformi muški hor koji će biti simbol otpora prema toj odluci i koji će (naravno) zbog toga pevati isključivo pank pesme ili pank obrade nekih pesama", priča Jovan.Na kraju je doneta odluka da se ovaj deo grada ipak neće rušiti, a "onda je isti postao i velika atrakcija"."Ljudi su sami želeli da se usele i kupe stan ili kuću ovde. Možda najviše oni koji su imali najviše para. To sada više nije moguće jer su donesene odluke da niko ne može sam da poseduje imovinu u ovom delu grada, već da mora da je deli sa drugima. Danas je to jedna vrlo diskutabilna priča ovde u Norveškoj, ali po meni takva odluka pokazuje srednji prst kapitalizmu i ne dozvoljava da neki bogataš uleti sa velikom lovom i sve pokupuje da bi posle sve iznajmljivao za ogromne sume novca".Svakako, s pozitivnim ishodom svoje prve "misije" hor nije prestao s radom. Postao je vrlo popularan.

"Koliko glasno možeš da pevaš? A koliko piva možeš da popiješ?"

U Svartlamonu danas pevaju zubar, političar pri partiji zelenih, radnik u železari, vaspitač u obdaništu, nezaposlen i na socijali, novinar, IT stručnjak, profesor matematike u srednjoj školi... Pavlović nam objašnjava da sada svako iz Trondheima može da bude član, a ne samo ljudi iz kraja. Naravno po posebnim uslovima.U tom kontekstu je jako zanimljivo kako izgleda audicija za nove članove hora."Vođa žirija upita čoveka koji konkuriše koliko glasno može da "peva"? Onda se on razdere iz sveg glasa i članovi žirija posle imaju posebno zasedanje gde se odlučuje ko je najglasnije otpevao (ili se razdrao). Takođe im postavljaju pitanja: Koliko piva možeš da popiješ? Da li ti smeta da prenoćiš u istoj sobi sa nekim od članova hora ako se taj član nije okupao ili ako hrče? I kad se sve to doda i oduzme onda se odluči da li su dovoljno adekvatni za članstvo u horu. Na sve to imaju 0 tolerancije prema nasilju i to je možda jedan od retkih razloga da neko eventualno bude isključen iz hora", otkriva Jovan Pavlović, i možda je sad pravi trenutak da pitamo: Odakle ideja da krenete da pevate srpske dečije pesmice?Ispostavilo se da su momci kontaktirali Jovana i izrazili veliku želju da posete Srbiju, gde im je organizovao i dva koncerta. Trebalo je samo smisliti prikladan repertoar."Postojala je varijanta da im se stave šajkače na glave i da otpevaju neku rodoljubivu srpsku pesmu, ali pošto to uopšte nije moja priča ja sam puno razmišljao o tome šta bi moglo da privuče što veću pažnju ljudi, a da nikoga ne uvredi. Onda mi je palo na pamet to sa dečijim pesmicama, jer to je nešto što svima nama iz bivše Juge zajedničko i na šta svi mi reagujemo sa osmehom. Onda sam naravno razmišljao o samom muzičkom aranžmanu gde oni kao oni mogu da dođu do izražaja. Sećam se da sam se valjao od smeha kada sam ih po prvi put na probi čuo kako pevaju "Zum Zum"... Sve te melodije su relativno proste ali im je trebalo malo vremena da nauče tekst. Onda ga naravno zaborave brzo, a i imaju malo problema sa izgovorom posle sedmog piva", smeje se Pavlović.

Pesmice za plakanje - od smeha i sećanja

Upravo su snimci tih izvođenja obišli svet. Ipak, neke reakcije nisu bile baš tako očekivane."Bilo je brdo pozitivnih komentara i reakcija ali mislim da mi je jednu nikada neću zaboraviti. Kontaktirao me je jedan mladi čovek iz Hrvatske. Napisao mi je da ima dedu koji je jos živ i da je, kad je čuo našu verziju pesme "Po šumama i gorama", zamolio svog unuka da pozove sve njegove prijatelje koji su njegovih godina da dođu kod njega u goste. Onda je na svom ogromnom televizoru pustio naš video i onda su svi kompletno zaplakali. Za mene je to bio veliki šok, verovatno zbog toga što ja svesno ubacujem te elemente humora i u celoj priči ni ne primetim da tu mogu da isplivaju još neke stvari, koje bude neke druge emocije", priznaje Jovan.Otkriva nam i šta za njega lično znače te pesme."Ja naravno volim da se prisetim tog nekog, meni lepog i bezbrižnog vremena, a dečije pesme povezujem sa tim, povezujem ih sa vežbanjem za priredbe, prvim simpatijama i jednostavno veoma pozitivnim periodom u mom životu. S obzirom na to da sam sam kriv zbog toga kako sam neke od tih pesama aranžirao, ne mogu da kažem da baš uvek zaplačem kad ih čujem. Plačem više kad čujem naše verzije (smeh)".

***Bonus video: "Rođen sam da budem rok zvezda"

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=podcastzivotnasrpskommarkogajicds-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3168634"]***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram