3
Aleksandar Kikan Kikanović je već neko vreme poznat medijima i to po svojim humanim delima i akcijama. On je u humanitarne svrhe prešao oko 4.500 kilometara, a za bolesnu decu skupio oko 140.000 evra. Za Nova.rs govorio je o svom iskustvu, ali i o nedostatku podrške od njegovog grada Loznice.
Kikan trči u humanitarne svrhe, a nedavno je završena i njegova akcija „Da svako dete ima paketić” koja za cilj ima prikupljanje novca ili paketića za decu kojoj novogodišnji pokloni nisu dostupni.
„Prošle godine sam to pokrenuo i gledao sam da paketiće dobiju deca čiji roditelji nisu mogli to da priušte. Nosio sam ih i u porodice ge deca spavaju na zemlji i u velikom su problemu, a dosta od njih mi je tražilo i odeću i obuću, kao i ostale potrepštine poput praška i tih osnovnih stvari za život”, istakao je Kikan za Nova.rs.
Tako je pored poklona nosio mališanima i njihovim porodicama i odeću, obuću, bicikle, tepihe…
„Akcija mi uvek ide lepo i svaka osoba koja donira, uvek to objavim na Fejsbuku kako bi sve bilo transparentno. Želim da se zna i gde sam odneo paketić i od koga sam dobio pare, kao i koliko sam dobio. Nekada bude malo problem kada roditelji ne dozvole da slikam decu, pa se onda slikam ili pored kuće ili nešto smislim kako bi ljudi i dalje bili sigurni da su paketići dostavljeni. Oko 600.000 dinara ukupno je skupljeno, 400 hiljada u dinarima, a 200 u paketićima.”
Oko 600 paketića je podeljeno, a dešavalo se da u selima ima ukupno trinaestoro dece od kojih osam živi u nemaštini. Tada bi Kikan odneo 13 paketića kako se niko ne bi izdvajao. Nosio je u lozničku bolnicu, kao i u onu u Banji Koviljaču, u „Sunce” gde borave deca ometena u razvoju i u još nekoliko sličnih ustanova.
Za Nova.rs se priseća još nekih svojih velikih poduhvata.
„Prvi put sam trčao za Dariju koja nije mogla da hoda i prikupio sam samo 53 hiljade dinara, ali tada mi se desilo nešto najlepše u životu. Trčao sam do manastira Pivskog gde mi je monah dao novac i rekao: ‘Kikanoviću, evo 100 evra, ali moraš da ih potrošiš do Ostroga’. Odgovorio sam mu da ne želim, jer ne skupljam za sebe, na šta monah reče: ‘Molim te, mnogo je bitnije od nas da uzmeš sveću i zapališ za Dariju, nego što ćeš skupiti još 100 evra’. Prihvatio sam i bukvalno sam na silu trošio taj novac do Ostroga. I na putu do Ostroga dva puta me zove njena majka i ja se javim na treći poziv. Ona me upita gde sam, na šta sam odgovorio da sam na do Ostroga, a ona mi prenese šta joj je rekla ćerka: ‘Kad Kikan može da trči, mogu i ja da hodam’. I stvarno je počela da hoda sve bolje i bolje, i eno je sad na fakultetu u Beogradu čini mi se.”
Do Hilandara je trčao za dečaka iz Prnjavora i za njegovo lečenje je u tom momentu trebalo 50.000 evra.
„Deset hiljada je bilo prikupljeno, a mene je nazvao neki čovek iz Loznice za kog i dalje ne znam ko je. Pitao me je koliko još fali, a kada sam mu odgovorio on mi reče: ‘Neka ode otac od tog deteta u manastir Tronošu, ja ću dati novac – on nek uzme tih 40.000 evra, a ostatak neka ostavi Manastiru Tronoša’”.
Trčao je i za malog Gavrila do Novog Sada, a kada ga je pozvao dečakov otac rekao mu je da je za Gavrilovo lečenje tog dana uplaćeno 80.000 evra.
„Sve je bilo ispraćeno medijima, jer sam shvatio da ako mediji ne znaju – niko onda ne zna. I to privuče pažnju dobrih ljudi i pomisle u sebi ‘ako ti možeš da trčiš, mogu i ja da ne popijem tu jednu kafu i uplatim donaciju za bolesno dete’, mada ima i većih donatora poput onog što je uplatio potrebnih 40 hiljada evra kada sam trčao do Hilandara.”
Inače, Aleksandar Kikan kada trči za bolesnu decu – nema nikakvog dodira sa novcem. Ljude uglavnom njegovo trčanje i trud podstakne da oni samostalno uplate novac na račun. Čak i kada mu ponude na ruke, uvek ih uputi na račun deteta kome je to potrebno.
Najduža trasa koju je istrčao u cugu, doduše ne u humanitarne svrhe, je bila u Hrvatskoj.
„Pozvao me drug da me časti, a bolje da me nije častio – jer je to bilo 167 kilometara u cugu. Privukla me reklama na televiziji gde sam video one divne predele i more… a kad sam otišao tamo more sam ugledao tek kada sam završio maraton. Reklama je čudo”, reče Kikan kroz smeh.
Trčao je i do Rusije u pratnji Nikole Tomića iz Valjeva, bicikliste koji takođe ima dosta humanitarnih akcija iza sebe, ali zaustavila ih je korona, i kako kaže, dobro su i stigli do ruske granice. Inače do granice sa Rusijom ima oko 2000 kilometara.
Grad Aranđelovac ga uvek zove kada se tamo održava maraton na koji on onda i ode, ali ovako ga kako kaže, to i ne zanima. Nikad ne gleda vreme ili koji je po redu stigao, i svoje trčanje je potpuno posvetio humanitarnim akcijama.
Gde god je išao pominjao je, a tako i promovisao svoj grad. Ipak, iako je njemu trebalo zaposlenje – Loznica nije uspela da mu ga obezbedi.
„Dve godine mi je Loznica obećavala posao, a dobio sam i pismo od predsednika kabineta da moraju da me zaposle. Opština je odgovorila da ne mogu da se zaposlim u javnom sektoru, samo kao privatnik. Ipak, pre jedno tri, četiri meseca trčao sam do Krupnja i pred ulazom u grad neki auto je stao. Iz njega je izašao predsednik opštine Krupanj, čestitao mi je na svemu što radim i pozvao me na ručak. Obećao mi je posao u nedelju, a u sredu sam već bio zaposlen u toj opštini”, istakao je Kikan.
Prisetio se i kada se tri puta pojavljivao na državnoj televiziji u Moskvi, a primao pozive sa direktivama da pominje Loznicu. Istakao je da bi to učinio i da mu nisu rekli, jer Kikan svoj grad pomene uvek.
„Kada sam krenuo za Rusiju bio je tu i predsednik opštine, predstavnik rusko-srpskog prijateljstva i ministar – svi su bili da se slikaju. A, kada sam tražio posao, nigde nikog nije bilo. Kako volim sve da bude transparentno, onog dana kada sam dobio posao na Fejsbuku sam se javno zahvalio predsedniku opštine Krupanj. Sutradan mi je stigao mejl iz kabineta gradonačelnika Loznice sa pozivom da dođem i ulepšam ‘Vukov sabor’ i da pričamo kako sam dobio tamo posao. Odgovorio sam da nemamo šta da pričamo i vrlo je jasno da nisam objavio da sam dobio tamo posao – ne bi me ni pozvali.”
PROČITAJTE JOŠ:
Kako i sam kaže, uvek ga zovu kada je neka akcija ili dešavanje i to uz reči: ‘moraš se ti vratiti kod nas’.
„Sada se više ne obazirem na te stvari, radim svoje i imam svoj posao tako da je sve dobro.”
Izuzetno je zahvalan na prilici koju je dobio, a jedino što sada želi jeste da oseti pravu sigurnost i da u budućnosti ima posao za stalno.
Sada očekujemo maj i nadamo se da ćemo pratiti Aleksandrov sledeći maraton do manastira u Rumuniji. U planu mu je da trči do manastira Jaši u Rumuniji, gde su smeštene mošti Svete Petke i ta avantura će da traje oko 23 dana, a svaki dan se pređe 40 kilometara. Na ovaj put nosiće i ikonu svetice koja je kupljena i osveštana na Hilandaru, a odlučio je da trku posveti našoj deci koja žive na Kosovu i Metohiji.
***
Bonus video: Manastir Meteori
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare