10
Kad sam bila mala, kafane su bile samo za boeme i pijandure. Ovih dana su se pretvorile u fensi mesta gde se stolovi rezervišu, gde retko sede profesori i novinari, i češće se čuju razgovori o audijima, avionima, kamionima, nego intelektualne diskusije. Ali ima ih još par sa pravim duhom, pravim jelima, i u njima uživam.
Zdravo, ja sam Jazavitza, hranobloger sa Instagrama. Volim da jedem svašta, da probam nove ukuse, kuhinje, recepte… Do skora sam svoje utiske delila samo sa svojom malom zajednicom na Instagramu, sad delim i sa vama.
No, da se vratimo na temu.
Moj deda se identifikovao kao boem, te je zato bilo društveno prihvatljivije kad bi me kao nagradu za odličan uspeh odveo u kafanu “Kod Ješe”, “Kod Kurte”, u “Kolarac” ili “Dva jelena”.
I kafane kakve sam tad doživela su mi se urezale kao definicija toga šta ta mesta treba da budu. Mesta koja imaju karirane stolnjake, filozofe i šahiste za svakim stolom, sočne ćevape, mastan kajmak, gnjecav pomfrit, domaće lepinje, i neku tetu koja će mi se osmehnuti dok naručujemo.
Ah, davno su bile 90e.
Pročitajte još:
10
77
Danas, kafane nisu što su bile – za početak se sad sve identifikuju kao restorani – ali i dalje ima nekoliko koje su mi baš za te dane kad se osećam boemski. Kad se pokupim sa prijateljima, pa satima filozofiramo o životu, svemiru i svemu ostalom nad crevcima, junećim repovima, rebarcima i ćevapima, da bismo dan završili siti, pospani, i uvereni da će na kraju sve biti dobro u univerzumu dok ima prijatelja i kafana da se u njima raspreda sa istima.
E sad, ne znam mnogo kafana, nisam ih sve posetila, i drage volje prihvatam sve nove predloge – ima mesta da se proba nešto novo, ALI, ovo su moji favoriti.
Već na prvi pogled, mesto obećava – terasica sa puzavicama, zavese u prozorima, osoblje u punoj uniformi, jedna ruka na ledjima, svi kulturni i prijatni, atmosfera opuštena, hrana ukusna, cene velikom većinom ispod 1000 dinara po jelu… A jela, uvek dobro spremljena, od kvalitetnih sastojaka, i začinjena po srpski.
Volim njihov gulaš od divljači sa njokama u koji ide srnetina i meso divlje svinje, meso tako divno sočno i raskuvano u predivno kremastom gulašu, da me nimalo ne grize savest.
Međutim, to se u Gigu jede samo kad ne dobijete na vreme dojavu za repove (ili ne pratite pažljivo njihove storije).
Juneći repovi – ne zvuči kao gurmanski obrok. Plašila sam se da će, po običaju domaćih restorana, biti samo zabiberena žilava junetina.
Ali, živote. Polako krčkani satima u sopstvenim sokovima, začinima, puteru i neutralnoj pavlaci, ovi repovi se raspadaju na dodir. Mekano, sočno, ukusno, sa palentom sa strane umesto hleba – baš potaman.
Prelepo mesto, bašta takva da sedite uvereni da ste u nekom šumarku, u svom delu sveta, gde ništa ne ometa uživanje u dobroj hrani i društvu. Ovde se ne ide solo, ovde se ide sa društvom, da jedete, smejete se, i pijete.
Usluga je odlična, hrana spremljena baš domaćinski, sve brzo stiže, a jelovnik je “po kafanski” i na 14 strana ima baš svega – od prženica i prebranca, gurmanskog hleba i PRAVE teleće čorbe, dinstane teletine pod sačem i Karađorđeve, do mog favorita – rebaraca u kajmaku.
Rebarca su uvek divna i sočna, kajmak domaći, a gurmanski hleb taman malkice rezi da to sve zapakuje u savršenu večeru.
Znam da svuda piše da je restoran, ali nije ovo restoranska atmosfera. Ekipa koja radi zna svako jelo, i iako su neka jela “obnovili” novim trendovima, kuhinja, sastojci, kuvar – sve je toliko toplo i jedinstveno domaće, da niko ne bi mogao da kaže da nije srpska kuhinja.
Sjajan meni domaćih jela sa ličnim potpisom za mene i dalje ima svoje zvezde.
Počeću od najjednostavnije stvari koja me je odmah kupila ovde – pire šefa kuhinje.
Neko bi rekao – pire je pire, šta se gubiš.
Ali nenene dragi moji, ovo je pire sa hrskavom slaninicom, tonom putera koji mu daje punoću, savršeno začinjen i pokriven zapečenim sirom. Ovo je ono što pire krompir želi da bude kad poraste.
Pročitajte još:
Pored toga, ovo mesto ima domaće ceđene sokove, gde jagoda ima ukus kao da jagode žvaćeš, a kruška me ostavila bez teksta – jer kad kažem domaće, mislim, da je neko rekao ovo je tvoja baka pravila, rekla bih DA. Otkrili su mi tajnu – sokove kupuju od jednog gazdinstva gde ljudi sve prave od svog voća i bez konzervanasa.
Potom dedina pašteta – namaz od čvaraka sa prepečenim hlebčićima koji stižu vrući i grešno ukusni.
I na kraju, jagnjeći pikljevi – sočna, mekana jagnjetina koja sama spada sa kosti na najmanji dodir, dopunjena blago začinjenim pečenim krompirom.
Ako volite kafanice, domaću rakiju, sočne ćevape i šopsku salatu – evo mesta.
Kad mi se baš prijedu dobri juneći ćevapi, topli somuni, i sveža šopska – dakle jednostavan a dobro spremljen obrok – ovo mesto toplo preporučujem. Nula poziranja, samo jednostavna dobra hrana.
Usluga je dobra, osoblje fino, konobar sklon šalama, sve stiže poprilično brzo, a i cene su im odlične – porcija od 300gr ćevapa za manje od 1000 dinara.
Od mene, toliko.
Ali ovih dana mi se baš jede dobra kafanska klopa.
Rekoše mi da odem u “Pod Lozom” pa je to sledeća stanica.
Gde biste mi vi preporučili da probam – i šta?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
