U Srbiji je svaki peti čovek gojazan, 50% pije alkohol, samo 4% jede kako treba, a ovako su se hranili naši preci i bili zdravi ko dren

Istraživanje "Dr Milan Jovanović Batut" 2019. godine objavio je da polovina stanovništva unosi svakodnevno voće i povrće, svega 39,4% svakodnevno unosi voće, ali zato 50% konzumira alkohol, od toga 3.1% svaki dan pije alkoholno piće.

Nutricionisti kažu da problemi sa kilažom i neuravnoteženom ishranom u našoj zemlji su posledica toga što je "hrana sada na svakom ćošku dostupna", misleći na restorane brze hrane i pekare, ali i zbog ritma i načina života koji im neomogućava da spremaju obroke kod kuće. Na spisak lošeg načina života se dodaje i sve popularnija dostava hrane, koja je uglavnom "unapređena" verzija brze hrane.

I dok se naša ishrana većim delom fokusira na brza rešenja i brze obroke, zanimljivo je kada vreme vratimo unazad i sagledamo način i ishranu života naših predaka.

U narodu se primila fraza "to su posleratne generacije", koja se odnosi na deo stanovništva koji je posle Drugog svetskog rata imao potpuno drugačiji način ishrane i način življenja, a samim tim se opravdava njihova dugovečnost i vitalnost.

Kako su se hranili srednjovekovni Srbi?

Srpska kuhinja je poznata po obilnom korišćenju hleba. Prema nekim podacima u Beogradu je 1660. godine bilo oko 600 mlinova. Bilo je tu vodenica na Dunavu, a neke su pokretali konji. Da je hleb bio važna namirnica, govori i činjenica da su i zakoni srednjeg veka u Srbiji definisali normative kvalitete hleba. U srednjevekovnoj Srbiji se hleb pravio od „sumešice“ i „suražice“, od mešavine pšenice, ječma i raži.

Hleb se pravio sa hladnom i sa toplom vodom. Hladnom vodom su se mesili proja i kukuruzni hleb da bi se produžio rok upotrebe, a testo se stavljalo na lišće zelja koje se stavljalo na žar pa se prekrivalo lišćem i onda pepelom i žarom.

Način ishrane

Običan narod u nekadašnjoj Srbiji imao je dosta skroman jelovnik. Imali su dva obroka u toku dana i držali su četiri velika posta, a postilo se i svake srede i petka. Pravila posta su bila stroga i jela su spremana bez mleka i masti, a kada je iz Amerike stigao pasulj postili su na hlebu, pasulju, sočivu.

Van posta jela su najčešće bila začinjena lukom, kajmakom, jajima, mašću ali i sirćetom i jogurtom.

Od povrća se gajeni su sočivo, bob, grašak, krastavac, bundeva, spanać, repa, kupus, pasulj, beli i crni luk.

Kada je u Srbiju stigao pirinač (iz Kine, Indije i arapskih zemalja), najviše je gajen u dolini Resave, u okolini Leskovca i na potezu između Niša i Jagodine. Od pirinča su, naučivši od Turaka, pravili razne čorbe, pilav i sutlijaš.

Za pravljenje slatkiša su najčešće koristili med. Med je korišćen i za pravljenje pića, jer se pretpostavlja da su med i pivo doneli iz svoje prapostojbine.

Ishrana običnog naroda od 1945. godine

U posleratnoj Jugoslaviji (posle Drugog svetskog rata) ishrana je uglavnom bila fokusirana na sledeća jela.

1. Proja – Jednostavan hleb od kukuruznog brašna, vode i soli, poznat i kao "proja" ili "projara". Kukuruz je postao osnovni sastojak tek u 17. veku, ali pre toga su se koristile različite vrste brašna od žitarica.
2. Kačamak – Kačamak, poznat i kao cicvara, pravljan je od kukuruznog brašna i vode, a ponekad i mleka ili kajmaka. Iako je kukuruz stigao u Evropu tek posle otkrića Amerike, slična jela su se pravila od drugih žitarica pre toga.
3. Popara – Tradicionalno jelo napravljeno od starog hleba koji se natapa u vodi ili mleku, a potom preliva sir, kajmak ili puter. Ovo jelo je vekovima bilo deo srpske ishrane.
4. Cicvara – Starinsko jelo koje se pravi od brašna (uglavnom pšeničnog ili kukuruznog), kajmaka i mleka. Ima bogatu kalorijsku vrednost i često se jelo u hladnijim mesecima.
5. Kiseli kupus – Fermentisano povrće kao što je kupus, koje je bilo važno u zimskim mesecima, kada sveže povrće nije bilo dostupno. Kiseli kupus se koristio i kao osnova za mnoga tradicionalna jela, poput sarme.
6. Sir i kajmak – Mlečni proizvodi su oduvek imali centralnu ulogu u srpskoj kuhinji, a domaći sir i kajmak su jedni od najstarijih i najcenjenijih proizvoda.
7. Meso sa ražnja i čvarci – Priprema mesa, posebno svinjskog, na ražnju ili kuvanje čvaraka je dugogodišnja tradicija koja datira još iz ranih vremena.

Ova jela i namirnice su odigrala važnu ulogu u očuvanju srpske kulinarske tradicije i predstavljaju osnove ishrane u ruralnim krajevima Srbije kroz vekove.