"Zovem se Pjetro Paladini i moja žena Lara je iznenada preminula": Donosimo odlomak iz romana "Tihi haos" Sandra Veronezija

Konačno je na police domaćih knjižara u izdanju "Akademske knjige" i prevodu Jasmine Andonović stigao roman jednog od najvećih italijanskih pisaca današnjice.

“Tihi haos” je u Italiji izašao 2005. i Sandro Veronezi je za njega dobio nagradu "Strega" naredne godine. Roman je takođe izašao i u formatu audio knjige - gde sam autor čita svoj roman. Do sada je preveden na dvadesetak jezika, a u Francuskoj je Veronezi ovenčan priznanjem “Prix Femina étranger” 2008. Po “Tihom haosu” snimljen je te godine i film, a u glavnoj ulozi bio je Nani Moreti.

Sandro Veronezi laureat je i "Velike nagrade Ivo Andrić" povodom objavljenog prevoda romana "Kolibri" (nagrada "Strega"), koju mu je prošle godine u Andrićgradu uručio reditelj Emir Kusturica, a sa rediteljem Edoardom de Angelisom u januaru je na Kustendorfu predstavio film “Komandante” za koji je pisao scenario. Tim povodom dao je intervju za naš portal.

„Zovem se Pjetro Paladini, imam četrdeset i tri godine i udovac sam.“ Tako sebe predstavlja glavni junak romana "Tihi haos". Čovek naizgled uspešan, sa odličnim poslom, ženom koja ga voli, desetogodišnjom ćerkom. Ali jednog dana, dok spasava život nepoznatoj ženi, dogodi se nešto nepredvidljivo – i sve se menja. Pjetro se povlači u svoj automobil, parkiran ispred škole njegove ćerke, i za njega počinje doba buđenja. Posmatrajući svet iz tačke u koju se zabio, on postepeno otkriva nepoznatu stranu drugih ljudi – svojih šefova, kolega, srodnika i ostalih znanih i neznanih koji, svako pod težinom sopstvenog bremena, hitaju k njemu, i kao po nekom pravilu padaju pred njegovom neshvatljivom smirenošću. Tako se Pjetrova priča širi, postaje velika, i sadrži ih sve, vodi ih, inspiriše.

Prevod Veronezijevog "Tihog haosa" je pre nekoliko dana izašao iz štampe, a pred vama je eksluzivni odlomak.

Zovem se Pjetro Paladini, imam četrdeset i tri godine i udovac sam. Pravno gledano, ova poslednja tvrdnja nije tačna, jer ja i Lara nismo bili venčani; ali pošto smo bili zajedno prethodnih dvanaest godina, i živeli zajedno poslednjih jedanaest, i napravili ćerku koja sada ima deset, i, za slučaj da sve to nije dovoljno, odlučili smo upravo – da se venčamo („konačno“, rekli su tad mnogi), i već smo počeli da dobijamo poklone, i iznenada Lara je mrtva, i u danu u kojem je trebalo da bude proslavljeno venčanje, zbila se njena sahrana – pravni okvir nije baš najbolji osnov za definisanje ove priče. Uz to sam i prilično bogat. Posedujem jednu lepu kuću u centru Milana, jednog mešanca od foks terijera po imenu Dilan, još jednu lepu kuću na moru, u Maremi, koju napola delim s bratom, Karlom, i jedan Audi A6 3000 Avant, crni, pun preskupe dodatne opreme, u kojem se upravo probijam kroz milanski saobraćaj vozeći u školu Klaudiju, moju ćerku. Danas je, zapravo, prvi dan škole i Klaudija polazi u četvrti osnovne.

Ošamućen, zbunjen – poslednje dve nedelje sam kao mehurić u boci, do u beskraj zapljuskivan neprekidnim nizom poseta, zagrljaja, suza, ohrabrenja, telefonskih poziva, saveta, morbidnih pojedinosti, preklopljenih satnica, telegrama, nekrologa, verskih obreda, praktičnih problema, svadbenih poklona koji su nastavili da pristižu, kafa, reči, razumevanja – toliko razumevanja; ali usred svega toga još uvek istinski ne patim. A Klaudija biće da sledi mene: ošamućena, zbunjena, ali još uvek daleko od stvarnog bola. U tom metežu bili smo stalno zajedno, ni na tren se nismo razdvojili, i obavili smo mnogo poslova, čak i onih banalnih, poput recimo dovršetka domaćih zadataka predviđenih za raspust, ili kupovine novog pribora za školu, ili vođenja Dilana kod veterinara zbog upale oka. Svaki put, mislio sam da će biti poslednji, kao neka vrsta čudnog produžetka pređašnjeg života koji se protezao i nakon događaja koji ga je zauvek zaključio; i svaki put očekivao sam da bi se iza dvocifrenog deljenja, dnevnika Simpsonovih ili očnih kapi za psa mogao kriti pravi udarac, onaj drvenom batinom za oboje, onaj užasni, koji još nije stigao. Ali svaki put, na moje veliko iznenađenje, izlazili smo iz toga nepovređeni. I tako, sad se pitam – nije li danas taj strašni dan; nije li možda zakasneli prasak predodređen za ovaj, prvi dan škole, prvi dan u kojem ćemo se ja i ona zaista razdvojiti, i kada će normalne stvari prevagnuti nad slatkim, izmiksanim vanrednim stanjem koje nas je ušuškivalo dve nedelje.

Sada su se već svi vratili sopstvenim životima, iako su se svi izjasnili da su nam na raspolaganju: Larina sestra, koja ima dvoje dece i već i tako joj je teško, moj brat koji živi u Rimu, sve moje kolege koji su pod stresom zbog fuzije i njihove žene posledično na rubu stresa, čak i moj otac koji je bolestan i živi u Švajcarskoj sa bolničarkom-ljubavnicom Šantal, izolovan od sveta, sav obuzet svojim studijama o Napoleonu, s kojim se identifikovao poput ludaka iz lakrdijaških viceva... Stoje nam na raspolaganju svi, da, svi spremni da nam pruže ruku, ali ne mogu ništa protiv onog što nam stiže pravo u lice – jer stići će, mora stići, i ovo ozareno jutro izgleda upravo savršeno da stigne.

Došli smo prerano. Ispred škole ima čak mesta i za parkiranje, komotnog, bez potrebe za dodatnim manevrisanjem. Klaudija je sebi isplela jednu pletenicu i dodiruje je neprestano, ćuti, mirna na zadnjem sedištu. „Ustaj, zvezdice, idemo“, kažem joj videvši kako oteže čak i pošto sam ugasio motor. Da li je stiže upravo sada? Trenutak je da se raziđemo, zvezdice, da razmenimo po jedan poljupčić, i da se oboje vratimo na sopstvene svakodnevne dužnosti, jer život se nastavlja sa više ljubavi nego pre, kao što je rekao sveštenik na pogrebu, i mama nas blagosilja i štiti sa visina neba gde ju je sebi prizvao njen istinski Otac (sjajan otac); i budući da ti imaš deset godina, bilo bi razumljivo kada bi sada polako podigla glavu i kao u Egzorcisti fiksirala me crvenim očima, i umesto što bi na ramena navukla novi rančić i izašla iz kola – ispovraćala mi po sakou na mlazeve sve one komade biskvita s mlekom koje samo što si pojela u kuhinji kuće u kojoj tvoja majka više nikad neće doručkovati zajedno sa tobom – raspuštajući se u demonskom jecaju i uvrtanju, možda čak optužujući mene, otvoreno, glasom k’o iz bunara, ili još gore samo u sebi i u tišini, da sam prepustio da ti majka izdiše na tvoje oči, uskraćujući ti čak i ono najmanje što sam mogao, to jest da budem prisutan, u tom trenutku sav zauzet kakav sam bio, i kako ti je već neki suvi genije za psihologiju ispričao (al’ nisam još shvatio ko: Karlo sigurno ne, zakleo mi se), u otimanju od smrti neke druge žene, neke tuđe supruge, neke tuđe majke, koju nisam čak ni poznavao. Hoće li se upravo to desiti, zvezdice? Hoće li se desiti upravo to?

Ma ne, naravno da se ne dešava. Klaudija izlazi iz kola poslušna, smirena, i prati me kratkim poskakivanjem kroz prolaz iza ogromnih ulaznih vrata do atrijuma gde su neki roditelji već pristigli i jedni drugima prepričavaju kako su proveli leto, na kojim mestima, trošeći koliko, dok se njihova deca njuškaju prepoznajući se kao kučići. Lepa je škola, ova: velika, iz devetnaestog veka, svetla, jedna od onih kojih se po završetku sećamo stisnutog srca. Nazvana je po Enriku Černuskiju, „milanskom patrioti“ i zaista ovde lebdi nešto iz vremena Ujedinjenja, jedan osećaj nade, vrlo prikladan za nekog ko pred sobom ima samo budućnost. Dok posmatram Klaudiju kako gleda unaokolo ne bi li spazila neku drugaricu, mislim da sam zadovoljan, da, veoma sam zadovoljan što je upravo ovo škola mog deteta.

Prva koja nailazi je Glorija, jedna od njene dve učiteljice, lepa, proseda dama, uvek nasmešena. Naravno zna. Saučešće joj je ispisano na čelu i u opreznosti s kojom nastupa nazirem ono što će za mene od sada pa u buduće, na jedan dobar period biti rezervisano i u ophođenju svih ostalih: s iscrpljivanjem pomame rođaka i bliskih prijatelja, kada se ponovo kroči u veliki svet, od iskazivanja bola prelazi se na sažaljenje. To je normalno. Prilazi takođe i druga učiteljica, Paolina, potom majka najbolje Klaudijine drugarice, Benedete, koju sam već susreo na sahrani, i malo po malo i druge meni poznate mame, ali takođe i mnogi očevi, budući da je danas prvi dan škole. Ponovo mi biva zagarantovana sva raspoloživost ovog sveta, da se Klaudija dovede u školu i otprati kući ako ja budem zauzet poslom, da bude kod njih ako ja budem morao da putujem, i zanimljivo je, ali iz nekih od tih izliva proizilazi čak i jedan preteći ton, kao da ovde svi uzimaju zdravo za gotovo da o sopstvenoj ćerki ja neću moći da se brinem, kao da bi želeli da mi je oduzmu. Naravno ima i naklonosti u tim izlivima; a kako rekoh i sveg tog sažaljenja, na čiju ću izloženost morati da se naviknem, sažaljenja rezervisanog za zlosrećne; no postoji i jedna izuzetno loša navika kod ljudi, da pokušavaju sebi da predoče stanje kakvo do tog trenutka nisu mogli ni da zamisle, pa se upuštaju u improvizacije.

Mnogo puta takva loša navika spreči ljude da shvate koliko duboko jedna osoba pati, koliko se oseća izgubljenom i bez izlaza, a odvlači ih u davanje saveta, gotovo uvek smešnih; ali u nekim slučajevima ta ista loša ljudska navika može da navede na potpuno suprotnu grešku, utvrđujući da je bol drugog, za tog drugog čisto i jednostavno nepodnošljiv, tamo gde međutim taj bol uopšte nije nepodnošljiv, ili bar još uvek nije takav. Da... jer bez obzira na to šta ti ljudi misle, ja nastavljam s konstatacijom da udarac ne stiže, ni danas; a ne stiže ni za Klaudiju, koja se šali s drugaricama i ponosno pokazuje svoj novi školski ranac...

– Hej, ja te čekam ovde – kažem joj kad se začuje zvonce. – Do pola pet, dok ne izađeš, ne pomeram se odavde.

Klaudija ostaje zbunjena na tren, potom shvati da se šalim, i smeši se. Ja se sagnem pred njom da budemo na istoj visini.

– Kažem ozbiljno, zvezdice – šapućem joj. – Možda bih mogao da izađem malo napolje pošto je lepo vreme, da popušim koju cigaretu u parkiću, da popijem kafu u baru, ali ti računaj da sam ovde i da te čekam dok ne izađeš. Čak i da me ne vidiš. Razumeš? Ja sam ovde.

Smeši se ponovo, moja devojčica, ponovo razume. Kakav divan osećaj kad zaključimo da se zaista razumemo sa sopstvenom decom. Poljubim je u čelo, ona mi da poljubac u obraz i potom se uputi duž hodnika zajedno sa ostalom decom dok se ona osvrću i mašu. I ona sama kada je već odmakla, okreće se i maše mi: ja joj ponavljam, gestovima, uz osmeh, da ću ostati do pola pet, da je čekam. Potom nestaje gore, uz stepenice, a ja zapravo ostajem na mestu gde sam se zaustavio, još neko, ne baš kratko vreme, dajući odstupnicu ostalim roditeljima da se udalje, bez mene, bez mogućnosti da me pozovu na kafu, bez mogućnosti da nastave da mi izražavaju svoje sažaljenje. Za ovo jutro dobio sam dovoljnu dozu.

Kada se konačno pokrenem, ostali roditelji su već otišli. Niko se nije usudio da me uznemirava. Čistačica Marija, koja me je gledala dok sam stajao i netremice promatrao prazan hodnik, sada mi se osmehuje s majčinskim izrazom lica. Sažaljenje, razumevanje. Podignem ruku u znak pozdrava, izađem na ulicu i pripalim sebi jednu cigaretu; moja odluka bila je da prestanem na dan kada se budem venčao, i učinio bih to, ali taj dan se nije dogodio, i sada pušim više nego pre. Uključim mobilni telefon i displej me obaveštava da je osam i trideset devet. Pogledam školu – veliki prozori kvadratnih podela odslikavaju raspored učionica, i zapitam se koja li će od njih ove godine biti Klaudijina. Prošle godine bila je to prva na drugom spratu. Sunce je vrlo jako, još letnje, i u žuto kupa fasade zgrada. A tu je i neki vetrić, ne baš milanski, zbog koga u parkiću šumi drveće, ovde, odmah pored. Izdignuti smo na desetak metara od nivoa ulice i svi zvuci grada dopiru već otupeli, bezazleni. Nema tu šta – ovo mesto je lepo. Čak se čuje i cvrkut ptica.

Sa odstojanja, daljinskim upravljačem pokrećem mehanizam za otključavanje, i na automobilu se pale žmigavci i začuje kratko – „biip“. Pored automobila upravo prolazi žena koja za ruku vodi dete sa Daunovim sindromom, i dešava se nešto neobično: dete se okreće prema kolima – lagano, a onda uz trzaj, jer ima Daunov sindrom – i gleda ih netremice, čini se da je razumeo da su ono „biip“ i znak žmigavca – pozdrav njemu u čast. Stvar je toliko jasna, ali sam je u trenutku svestan jedino ja, pošto majci mora da se žuri i ona nastavlja da ga vuče za sobom, gledajući samo napred, te on sad za njom kaska i protiv svoje volje, glave okrenute prema mojim kolima, u iščekivanju još nekog znaka. Koji stiže – jer ja daljinskim upravljačem ponovo pokrećem mehanizam, i to činim namerno, za njega: on se sada smeši, zadovoljan, i okreće se majci da joj to kaže, da joj kaže da su ga žmigavcima i sa „biip“ ona kola pozdravila dva puta; ali on je spor, a majci se žuri, ne sluša ga, odvlači ga dalje. Prelaze ulicu i nestaju u ulazu jedne bele zgrade, moderne, prilično elegantne. Pre nego što će ući, dete se ponovo okreće prema mojim kolima, i ponovo ga moja kola pozdravljaju, jer ja po treći put pokrećem mehanizam daljinskog otključavanja.

Eto, gotovo. Osam i četrdeset četiri. Ulazim u kola, startujem motor. Sad ću otići u kancelariju, pomišljam, i ponovo se naći na svom poslu, posle ovog čudnog odmora; ponovo ću naći svoju sekretaricu, svoje prijatelje i svoje neprijatelje, i Damoklov mač fuzije koji preti svim živima. Za mene će biti rezervisan jedan poseban tretman, na bazi sažaljenja i razumevanja. Žan-Klod će me pozvati u svoju predsedničku kancelariju i ponoviće mi da se ni za šta ne brinem, da budem uz svoju ćerku, da budem komotan s vremenom, i pozvaće me na ručak. I možda bi se moglo desiti tamo, u restoranu, nad karpačom od brancina, oko petnaest do dva ovog prelepog dana, moglo bi se desiti upravo u tom trenutku, da me stigne udarac batine...

Ovde, u Méganu, već je zastao neki tip koji želi da zauzme moje mesto. Sad me to i pita, gestovima, a i rečima – sigurno onako, poluglasno, kako se to radi kad se obraćaš nekom ko ne može da te čuje. Gledam ga: ima izraz lica već umoran – u devet ujutru... Ko zna otkad još kruži u potrazi za kakvim parkingom. Upaljenim žmigavcem pokazuje onima iza sebe da je mesto njegovo, i da je, ukoliko se neko usudi da mu protivreči, spreman da stvar reši i pesnicama.

– Ne – kažem mu, preko spuštenog prozora. – Ne idem nigde, žao mi je.

Čovek je zatečen, bio je sasvim ubeđen da upravo odlazim. Ipak nastavlja, zavaravajući se da je pogrešno razumeo, pita ponovo, i moj odgovor ovog puta je nedvosmislen. Izađem iz kola, i zaključam ih daljinskim. Biip.

– Samo što sam došao, žao mi je – kažem mu, koristeći ogromnu prednost toga što sam napolju, miran, na nogama, slobodan da govorim šta mi je volja a da ne ometam saobraćaj. On je međutim zabravljen u svojim kolima, nervozan, razočaran, a iza njegovih leđa već se formirala jedna mala smrduckava kolona. Gleda me, mrzi me, ubacuje u brzinu i polazi škripeći gumama, i dalje sa uključenim žmigavcem. Kolona se u tren oka raziđe, vazduh odmah postaje čistiji. Iz džepa izvlačim mobilni i pozivam Analizu, moju sekretaricu. Bila je na sahrani i ona, i plakala je. Govorim joj da neću doći u kancelariju ni danas, i da mi pozive prosleđuje na mobilni telefon. Ona me podseća da imam sastanak u jedanaest, i drugi u dvanaest i trideset. Kažem joj da ih odloži, oba. Kažem joj da mi faksove prosleđuje na uređaj u kolima, tako će mi konačno nečemu služiti. Mejlove ću pregledati na mobilnom, mada je ovaj sistem WAP jedna polu-podvala pošto se ne mogu otvarati prilozi. Analiza ćuti, prima to na znanje i očito ne pita me ništa, ali ja razumem da gori od radoznalosti da sazna šta mi se to dešava. I iznenada – učini mi se da bi bilo lepo, da, učini mi se da je lepo da joj to kažem.

– Znaš – kažem joj – obećao sam svojoj ćerki da ću danas ostati ispred škole sve dok ona ne izađe, u pola pet.

– A – reaguje ona.

– Lepo je ovde – dodajem. – Divan je dan, i mogu da radim iz automobila.

Analiza ćuti, neprijatno joj je. Poznajem dobro izraz njenog lica u ovom trenutku, kao da mogu da je vidim. To je jedna dobra devojka, vredna, lojalna, ali izgleda kao da stalno ima posla s nečim što je veće od nje, a njeno, u normalnim okolnostima vrlo lepo lice, počelo je da naginje ka gotovo stalnoj začuđenosti koja joj nikako ne pristaje. Poput nekog ko sve vreme misli „Ja nemam veze s tim, ja samo sledim naredbe i prilagođavam se jednom nerazumljivom svetu“. Po meni, taj njen izraz ima veze s činjenicom da je sama, i da nema verenika. Ili joj je uzrok ili joj je posledica.

– Predsednik je već pitao za Vas – mrmlja. – Ako me bude ponovo pitao, šta da mu kažem?
– Kaži mu da sam ispred škole moje ćerke.
– A – čuje se još jednom, ponovo uz izraz začuđenosti.
– Ćao Analiza – kažem joj. – Vidimo se sutra.
– Doviđenja direktore.

Zaklapam mobilni, i osećam da sam učinio pravu stvar. Reći Klaudiji da ću ovde ostati ceo dan bilo je simpatično, ali zaista to i učiniti – potpuno je druga stvar. Reči upućene deci povremeno je potrebno uzimati bukvalno. Ako sam ih izgovorio, mora da je za to postojao razlog. Ako se ona nasmešila, mora da je i za to postojao razlog. Pa, razlog je jednostavan: razdvojiti se danas i previše je rizično; za nju, a možda i za mene. Učinio sam pravu stvar, da, jesam.

Nebo je čisto, svetloplavo, blistavo. Avion koji je upravo poleteo, svetluca na sunčevim zracima, i dok nastavlja sa uzletanjem, lagano zaokreće. Po sigurnosnim merama, ne bi trebalo to da rade, ali zapravo na aerodromu Linate tako funkcioniše: avioni poleću i odmah skreću, i pre nego što dosegnu potrebnu visinu. Čini se da je reč o jednom ustupku učinjenom Berluskoniju u vreme kad je bio preduzetnik, da se izbegne preletanje nad Milanom 2. Pogledom pratim avion koji je već zaokrenuo i nastavlja da uzleće, usmeren ka jugu. Ka Rimu, jer sad već, s tog aerodroma leti se samo u Rim. Vrlo je verovatno da u tom avionu, unutar neke akten-tašne sa šifrom (datum rođenja vlasnika – obično – ili supruge, ili ljubavnice ili deteta), upravo putuju i dokumenti vezani za fuziju, čiji huk u dolasku trenutno parališe moje preduzeće: ovih dana praktično nema aviona koji poleće iz Milana, a da ne prenosi nešto u vezi sa fuzijom.

Devet i petnaest.
Ja bih jednu kafu.

Bonus video: Pisac Vladan Matijević