Zoran Ćirić: Označen sam kao potencijalni ubica

Kultura 18. avg. 202119:35 > 19:38
Podeli:
Zoran Ćirić Foto: Dušan Mitić Car

Hoćete da kažem kako se ovde ne piše zbog nagrada, kako srpska književnost ne postoji ni u Srbijici, i kako je Zoran Ćirić jedini srpski pisac koji je pravosnažnom sudskom presudom označen kao "potencijalni ubica". Može li se više od ovog, pita za Nova.rs književnik Zoran Ćirić, poznatiji kao Magični Ćira.

Pesnica u glavu srpskom literarnom establišmentu; Magija pripovedanja posle koje svet više nije isti; Pisac koji je na vreme shvatio da je autsajderstvo naša sudbina – ovo su samo neke od rečenica koje su pratile izlazak druge knjige priča Zorana Ćirića „Nišvil“ polovinom devedesetih. I danas sa pregolemim književnim opusom iza sebe sa Zoranom Ćirićem, daleko poznatijim po pseudonimu Magični Ćira, možete pričati o svemu. I teme su raznorodne – smrt, nepodnošljiva vrućina, poroci od alkohola do kocke, opasni i uzbudljivi mladalački dani, provincija, pisci od Tolstoja do Hemingveja, muzika…

Ćirić otvoreno priča i o sudskom progonu zbog navodnih pretnji nekadašnjem gradonačelniku Niša i kako je umalo izbegao robiju, brojnim nagradama (NIN, Fond „Borislav Pekić“, Branko Radičević) i njihovoj svrsishodnosti često se seća svojih roditelja, a ponajmanje govori o ekonomiji, iako ju je diplomirao i jedno vreme radio u struci. No, fokus je ipak „Nišvil“.

Gotovo tri decenije po objavljivanju „Nišvil“ je doživeo treće reizdanje (izdavačka kuća „Magnus“), a vrativši se u te devedesete Ćirić je poželeo da „bude žestok“. I kada ga upitate zašto je „Nišvil“, koji i danas ima kultni status, nailazio na „zid ćutanja“ u književnom establišmentu 1994, odgovara žestoko kontrapitanjem:

– Kakav establišment? Mislite na one netalente koji se igraju komesara i sudija, egzekutora i udvorica, umišljenih grebatora koji koriste književnost kako bi stekli opipljivu moć te postali ambasadori, upravnici, savetnici, sekretari? Kakve veze taj akademski polusvet ima sa desperadosima iz „Nišvila“? Otkud vam ideja da bi „Nišvil“ ili bilo koja druga moja knjiga mogla da zavisi od tog „establišmenta“? Pa moje pisanje, po stilu, senzibilitetu, svim mogućim referencama – jeste „definicija antimejnstrim književnosti“. Zato nikada nije bilo „zida ćutanja“, već je to rat do istrebljenja koji nikada neće prestati. A pojava trećeg reizdanja “Nišvila” je samo dokaz da gerilska književnost uvek pobeđuje salonsku.

Zoran Ciric Magicni Cira Nisvil
Treće reizdanje Nišvila Foto:Promo

Kada ste Niš pretvorili u Nišvil koliko su tih dvestotinak stranica bili pokušaj bega i stvaranja nekog paralelnog univerzuma?

– Nikada nisam bežao, pisanje je za mene složena veština, koja podrazumeva ovladavanje različitim ratničkim strategijama, u kojima moraju postojati trenuci za opuštajući blud i poročni predah. „Nišvil“ je upečatljiv primer estetike „izlaska na crtu“. U suprotnom, ne bi te priče i danas toliko zaudarale na presan život.

Priče su ispunjene svakovrsnom patologijom i mrakom – sve pršti od seksa, droge, batina, ubistava, mobilizacije, šverca, bežanije… Koliko je ta 1993. godina, kad se sad osvrnete, bila „horor šou“?

– Precizno ste pobrojali mnogo toga što se dešava u „Nišvilu“, ali ste ispustili najvažnije – humor, i to u svim njegovim oblicima. Ovo je raskalašna, raspojasana, rableovska knjiga priča. A ta 1993. beše jedan zajebani karneval, opaka mešavina crnog, belog i sivog humora. Bukvalno krvavo zezanje. Ali, zar nije svako preživljavanje opaka igra?

Šta kaže Beograd, pitaju se vaši junaci, akteri nišvilske političke scene u jednoj od priča. Je l` Beograd u međuvremenu nešto naučio ili smo na istom „kadroviranju“ kao i devedesetih?

– Nije me ni tada ni sada bilo briga za „beogradsko kadroviranje“. Uostalom, Beograd se odavno deklarisao da je „svet“ a ne ta primitivna, prostačka, genocidna Srbijica. Napisao sam čak i roman o tom arhetipskom animozitetu između Beograda i Nišvila. Zove se „Slivnik“ i najtoplije ga preporučujem. A ma koliko mislio da je srpski narod ponajviše narod sitnih duša i golemih poganaca, ne mogu pobeći od tog belega Više Sile koji kaže da je Zoran Ćirić srpski pisac. Baš kao što je Svift irski, Hamsun norveški, Babelj ruski, a Selin francuski pisac.

Onomad ste na pitanje šta će biti sa „ovom državom, ovim slepačkim narodom“ nudili duhovit odgovor da će „biti seksa“, a kasnije govorili da nam nikada neće biti bolje…

– Manite me s projekcijama budućnosti. Život u Srbijici je čisto cigančenje – živi se od jutra do večeri, a ko pretekne do jutra, nastavlja dalje. Budućnost je uvek smrtonosnija od prošlosti, iako prošlost nastanjuju mrtvaci, senke i sećanja onih kojima niko još nije kazao da su umrli… Jedino znam da seksa nikad dosta te da valja poraditi da snoširanje bude što masovnije. Uostalom, apokaliptična vremena su poznata po sklonosti ka bestidnom i perverznom orgijanju, a to doista zvuči epski. Svi mi priželjkujemo „slatku smrt“, osim političara koji ne prestaju da kupuju mačo besmrtnost, a samo im je pohlepa u erekciji, ostalo je kilavo foliranje i penetriranje u nepostojeći mozak.

Da li ste nekad pomislili, kao još jedan vaš očajni junak, da je „vreme da se ode južnije od vašeg juga“?

– Ne postoji veći Jug od onog gde Magični živi.

Koliko bi rečenica koju izgovara „kralj novokomponovanog carstva Zoran Ćirić“- „sve vidi, sve trpi, ali se ni za šta ne pita“ mogla da se primeni i danas na naš narod?

– Podjednako pošteno prezirem i elite i masu. Budući da kod nas ne postoji nikakva elita, osim sekte demokratskih nacista, o čemu sam dovoljno pisao i govorio, ostaje mi samo da dodam kako mi je muka od „običnog malog čoveka“, kao što mi se gadi glasačka mašina i topovsko meso koje se u prigodnim trenucima naziva i „narod“.

Više puta ste isticali da u Srbiji nije teško biti prorok. Da li je zato, gotovo tri decenije nakon izlaska „Nišvil“, i dalje bolno aktuelan?

– Jeste da se u „Nišvilu“, objavljenom pre 27 godina, spominje i bombardovanje, i poigravanje virusima, i partijašenje kao najunosniji posao, te da su Srbi u jednoj priči postali pobunjeni Eskimi koji mešaju esid, votku, rusofiliju i pedofiliju, ali ne mislim da je „aktuelnost“ umetnički kriterijum, a i vrlo sam sumnjičav prema „proročanskim“ knjigama. Fakat je da je „Nišvil“, čim se pojavio, postao glavni događaj u usmenim predanjima, pravi podzemni hit koji je stekao kultni status, da je Magični naprosto izašao sa stranica „Nišvila“ i postao ikona andergraunda, te da su ga Vojislav Despotov i David Albahari proglasili knjigom godine, dok je Bogdan Tirnanić otišao nekoliko koraka dalje… Ali to je bilo tada, a sada mladi ljudi ništa ne čitaju osim svojih mobilnih telefona i nemam blagog pojma da li će poželeti da odlože svoje smartfone i uzmu u ruke ovu knjigu. A samo je toliko potrebno da se dogodi revolucionarna promena! Jer, ko god pročita makar jednu stranicu „Nišvila“ neće ga ispustiti iz ruku dok ne pročita do kraja sve o epopeji na osnovu koje su napravljene sve te pucačke i porno igrice koje su im zamenile sve ono što se smatralo „ljudskim životom“.

Kad biste danas, poput vaših junaka, pravili almanah nišvilske andergraund poezije, šta bi se u njemu našlo?

– Rijaliti kao „novi konzervativizam“ – ali to tek treba neko da izmisli. Izgleda da sve moram sam da uradim. Valjda mi je takva misija…

Koliko ste, kada se osvrnete unazad, leteli na prvu loptu željni da „zabijete gol“?

– Iako sam živčan i na majku i na oca, nikada u pisanju nisam išao na prvu loptu. Svaka rečenica u „Nišvilu“ – iako ta knjiga povremeno deluje kao fanki džemovanje – jeste kaljena i brušena, ali bez cifranja. Dakle, moje priče, kao i moji romani, imaju minuciozno razrađene zaplete i rasplete kao i nimalo papirnate likove.

Jeste li dosanjali san „junaka Zorana Ćirića“ da pišete po narudžbini?

– O, da! Pored trideset i nešto beletrističkih knjiga, napisao sam preko 400 kolumni – a to je isto toliko narudžbina. S tim što moje kolumne nisu nikada bili, čisto žanrovski gledano, tipični novinski tekstovi, već pitoreskni pop eseji koji funkcionišu kao kratke priče.

Muzika je neizostavni deo „Nišvila“. Ornet, Mingas, Čet Bejker, Slaj Stoun, Džejms Braun, Sem Kuk, Otis Reding, Rej Čarls, Tom Džons, Kleš, pa i turbo- folk. A šta je danas na plejlisti Zorana Ćirića?

– Bitlsi, Kinksi, i svi oni bezbrojni i nikad nadmašeni soul dragulji iz diskografskih kuća „Motaun“ i „Staks“.

Kako je sada u Nišvilu, toj „polutanskoj kasarni“?

– O tome ne sme da se priča. Ono što je dozvoljeno Šeherezadi nije i Magičnom.

U jednoj od priča pišete kako nekad nije dovoljno zgužvati napisano ili ga baciti, već ponešto treba i spaliti. Da li je pisac Zoran Ćirić imao takvih iskustava?

– Ne volim tu vrstu mistifikacija. Zoran Ćirić nije samo veliki pisac već i veliki profesionalac. Čemu spaljivanje papira koje ionako niko neće videti, niti pročitati šta je na njima napisano? Ionako se knjige odavno u našem i njihovom svetu ne spaljuju – politička korektnost spaljuje samo ljude koji su rđavo načitani.

Šta je danas sa Magičnim Ćirom, „pravom prirodnom nepogodom“?

– Verovatno uživa u dekadentnoj dosadi kao i sve žive legende.

Zoran Ćirić, prevođen, nagrađivan, osuđivan. Da li se posle toliko godina sve zaista može svesti na te tri reči?

– Šta, hoćete da ponovo kažem kako se ne piše zbog nagrada, kako srpska književnost ne postoji ni u Srbijici a kamoli u „prevedenim zemljama“, i kako je Zoran Ćirić jedini srpski pisac koji je pravosnažnom sudskom presudom označen kao „potencijalni ubica“. U redu, eto. I, `ajde recite, može li se više od ovoga?

Komentari

Vaš komentar