0
Pojava trećeg reizdanja knjige priča "Nišvil" samo je još jednom potvrdila džinovsku kontroverzu koja od početka prati njenog autora, Zorana Ćirića alijas Magičnog Ćiru.
Ali tu nema nikakvog nesporazuma jer svojom hardkor estetikom prožetom rokenrol ikonografiijom i zaumnim humorom, „Nišvil“ nedvosmisleno svedoči da je piščeva nepodobnost i neprekidni rat sa ovdašnjim književnim establišmentom njegov usud.
I na kraju, čini se da niko u novijoj srpskoj književnosti nije tako temeljno raskrinkao pretenciozne laži i merkantilno mediokritetstvo na kojima, zapravo, počiva svaki mejnstrim – koji je za Ćirića samo akademski ušminkana režimska mašinerija za potčinjavanje i manipulisanje.
– Ne verujem da postoji autentičniji i upečatljivi dokument o famoznim srpskim devedesetim od „Nišvila“ – kaže Ćirić za N1, priznajući da je i sam bio zatečen koliko je, u stvari, ovo biografska knjiga.
Ćirić kaže da je to spoznao kada je, nakon najnovijeg čitanja, shvatio da je većina likova iz ovih priča u međuvremenu umrla ili nestala u duševnim egzilima, dok je ostatak zombiran, a u te žive mrtvace ubraja i sebe.
– Prošlo je 27 godina od prvog objavljivanja, 19 godina od drugog, a i dalje ova knjiga ostaje neka vrsta neobjašnjivog fenomena. Nigde toliko gadosti, grozote, patologije, veličanstvenog ludila, prkosnog otpora i još prkosnijeg veselja, opasnih i otkačenih likova, gnusnih rabota koje probijaju najnižu granicu dostojanstva. A opet sve te priče o opakom preživljavanju zrače divljom lepotom i fatalističkim vitalizmom – kaže Ćirić.
Iako je „Nišvil“, te davne, a bliske 1994, kada se prvi put pojavio, bio smatran pornografskim skandalom i kao takav gromoglasno prećutkivan – knjiga je, možda i baš zbog te histerije vladajućih konzervativnih arbitara, vrlo brzo stekla kultni status i fanatično čitateljsko sledbeništvo, ali i bila javno hvaljena od nekih vrlo uglednih pisaca poput Vojislava Despotova, Davida Albaharija i Bogdana Tirnanića.
I premda je vremenom „Nišvil“ postao statusni simbol podzemne i svake druge alternativne književnosti, pa je tako po njemu i najpoznatiji džez festival u Srbiji dobio ime, za uvek buntovnog i trajno neprilagođenog Ćirića ono najvažnije jeste fakat da ništa od toga nikada nije ozbiljno shvatao, što mu je i omogućilo da ispuni svoju misiju. I zato je epilog svog slučaja sažeo u jednoj rečenici:
– Ja nemam karijeru, ja imam opus.
