Zdenko Kolar: Krle je oduvek bio krpelj

Ne pratim Krletove nastupe, jer ništa ne može da me iznenadi, kaže za Nova.rs Zdenko Kolar, bas gitarista ex VIS Idoli, o svom bivšem kolegi iz kultnog benda Nebojši Krstiću koji je godinama unazad u žiži javnosti, ali ne zbog muzike.

– Obično ne gledam kanale na kojima se on pojavljuje, a ako se to i desi, odmah prebacim na neki drugi. Ljudi mi često kažu kako ne mogu da se načude kako se promenio, iako ga ne poznaju. Ja se ne čudim, meni je to sve normalno jer je takav bio celoga života, i u ono vreme. Možda je gruba reč, ali on je oduvek bio kao krpelj ili imela, zakači se za nekoga i onda ga vuče, sisa, sisa, isisava sve što može iz njega. Ne mislim da nije dao neki svoj doprinos celoj toj našoj muzičkoj stvari, bio je zabavan tada onako dugačak, visok, ali je bio totalno netalentovan. Ne mogu da tvrdim da nema sluha, ali manjka nešto tu, jednostavno – folirant.

Kolar je više od tri decenije odan bendu Zona B sa kojim je uoči pandemije korona virusa objavio je album album „Songmaker“.

– Radili smo ga baš dugo i često na svirkama provlačili po neku svoju pesmu kroz standardni repertoar. Samo najzagriženi bluzeri su mogli da provale da je reč o nekoj novoj pesmi – kaže naš sagovornik koji sitno broji dane do penzije, a dočekaće je u Gradskoj upravi, u Sekretarijatu za javni prevoz grada Beograda.

Za naš portal prelistava stranice životnog albuma:

– Moj životni moto je bio da mi sve bude na par koraka od kuće, što mi se i ostvarilo. Sve mi je blizu, posao, dom zdravlja, pijaca, park, pet apoteka, 17 pekara, sve…

Dugo ste u šou biznisu, ali ste paralelno uvek radili neke druge poslove i u privatnim i državnim firmama. Da li ste ikada mogli da živite samo od muzike?

– Samo sa Idolima, koji su bili moj finansijski vrhunac. Sećam se prvog honorara od mini LP i svoje majke koja je uvek brinula da imam neki siguran posao, kako je ostala u čudu kada sam se pojavio u kući i na poklon joj doneo tepih koji je odavno želela. Ali kada se bend raspao, moralo je da se radi, bez obzira na to što sam ostao u muzici.  Inače volim da eksperimentišem, nije svaki od tih poslova uspeo, bilo je i gorkih pilula. Oprobao sam se u nekim manjim ulogama, među kojima je čuveni  TV film „Ruski umetnički eksperiment“ u režiji Branimira Dimitrijevića i Borisa Miljkovića. Kao i film „Šest dana juna“ u režiji Dinka Tucakovića, za koji je muziku komponovao moj prijatelj Vlada Divljan. Taj film pamtim po tome što je trebalo da se snima dok sam bio u vojsci a glumio sam vojnika. Međutim, snimao se dve godine kasnije, tako da nisam imao tih planiranih 12 dana odsustva zbog glumačkog rada, nego sam muški odslužio to na nekoj straži. To je najviše iskomplikovalo posao kostimografu, jer da se snimalo kad je planirano, ne bi morao da mi traži uniformu. Snimali smo na Srebrnom jezeru gde nema mnogo kasarni, muku je mučio da mi ovako gabaritnom pronađe odgovarajući broj uniforme.

Publika vas pamti i po TV reklamama.

–  Davno je to bilo. Prvo sam snimio reklamu za „Optima“ auto ulje iz Modriče, i to se pokazalo interesantnim, pa su me pozvali da radim za „C market“, kampanja se zvala „Škola dobre usluge“. Prošlo je dosta uspešno, pa sam postao u nekom smislu i njihov zaštitni znak. Tako su onda krenule da se ređaju reklame.

Kako se desilo da sa malih ekrana odete na šine i postanete vozač tramvaja? To vas je, doduše, opet dovelo na naslovne strane.

–  Kada su me roditelji prvi put posetili dok sam služio vojni rok, a otišao sam u julu a oni su došli u oktobru, vraćajući se sa mora gde smo imali kuću, otac mi je rekao: „Ima u životu trenutaka kada ne može da bude kako ti hoćeš, nego kako neko drugi hoće. Što pre ukapiraš biće ti lakše“. I ja sam to na vreme ukapirao. Vozio sam tramvaj nepunih deset godina, iako su bile užasno male plate. Bilo je to vreme inflacije, ali moralo je da se radi. E kada smo počeli da radimo za polutke, napustio sam taj posao. Onda sam se zaposlio kao tonac na Radio Pingivnu, pa nastavio po nekim malim privatnim radio stanicama. Potom kao menadžer prodaje i urednik u „Round recordsu“. Radio sam i u muzičkoj industriji u prodavnici muzičkih instrumenata „Harmonija“, nekadašnji „Muzički magazin“, potom u firmi „Skala“…

Da li ste sve vreme svirali?

– Nakon razlaza Idola, duže vreme nisam uzimao gitaru u ruke. Kada je Vlada snimio svoj album „Tajni život A. P. Šandorova“, iako nisam učestvovao u njegovom snimanju, pozvao me je da se pridružim na koncertima. Tu sam upoznao fenomenalnu ekipu, Aleksandra Šandorova,  Đorđa Petrovića, Marka Milivojevića, Borisa Bunjca, i počeli smo sa koncertima. Nakon nekih 10 – 12 nastupa,Vlada je otišao u Australiju. To mu nikada neću zaboraviti, to što ga dugo nije bilo. Šalim se, dobro što je otišao, on je bio takav čovek, proživljavao je to vreme veoma emotivno. Za razliku od njega, ja sam na vreme shvatio da neke stvari ne mogu da promenim, da ne idem glavom kroz zid.

Okrenuli ste se bluz muzici, zašto?

–  Uvek kažem da se osećam privilegovanim što sviram bluz. Jer, kada bi čovek malo izanalizairao, sve što je nastalo u rokenrolu izašlo je iz bluza. Da je Robert Džonson znao koliko će biti skidan, kraden, ne bi verovao. Zona B je i nastala iz te ljubavi prema bluzu. U bendu smo bubnjar Dušan Ristić Rista, gitarista Dušan Duda Bezuha i ja od prvog dana, a za ovih 30 i kusur godina prošlo je dosta muzičara, neke smo nažalost ispratili na onaj svet – gitariste Tomu Rakijaša i Zorana Božinovića, Ljubu Đorđevića koji je svirao usnu harmoniku. Sada smo osim nas trojice u bendu Petar Zarija, divni mladi čovek koji je u bend došao nakon što ga je pevač Jovan Lole Savić napustio iz privatnih razloga, i legendarni Pera Džo na usnoj harmonici. Uživamo u onome što radimo i mislim da se to oseća, posebno na ovom novom albumu za koji je Duda Bezuha najviše bio zaslužan kao autor pesama. Priključila nam se fenomenalna ekipa muzičara, a Nikola Čuturilo nam je napisao jednu kompoziciju koja je jedina na srpskom jeziku i nije baš bluz, ali legla nam je za kraj.

Posle Divljanovog povratka iz Australije, nastavili ste uporedo i sa njim da nastupate.

– Mi smo odrasli zajedno i nismo nikada pričali šta bismo mogli, nego, jednostavno, to je teklo. Sednemo i neko od nas uzme gitaru i krenemo da sviramo, sve je uvek bilo spontano, ceo život. Njegov povratak iz Australije je bio dobar jer se podvukla crta sa Idolima. Priključili su nam se Šandorov, Marko Milivojević i Boris Bunjac, tako je nastao Old Stars Band. Održali smo dva koncerta u „Studiju M“ u Novom Sadu, jedan sa akustičnim i jedan sa električnim instrumentima i to je objavljeno na CD-u. A to bilo je važno jer smo tada izvodili dobar deo materijala sa albuma Idola „Odbrana i poslednji dani“ i ljudi su ponovo počeli da slušaju te pesme koje su drugačije zazvučale, baš onako kako treba, po mom mišljenju. Vlada i ja smo nastavili da sarađujemo i kroz njegovu Nevladinu organizaciju, sve dok nije otišao u Austriju.

Od prve postave Idola, samo ste vi i Vlada bili ostali verni muzici.

– Još kao klinci, nas dvojica i bubnjar Boža Jovanović, maštali smo da imamo bend. To smo i ostvarili. Kao što se zna, priključili su nam se Srđan Šaper i Nebojša Krstić Krle. Boža je nakon nekog vremena napustio bend i otišao svojim putem, a ostali su nastavili da se bave svojim ili nekim novim profesijama nakon razlaza benda.

Publika je, ipak, Idole najviše vezivala za Vladu Divljana. I vas, i pored dugovečnosti Zone B, još  pamte po Idolima.

– Kada je nastao razdor u bendu, Vlada je zaštitio bend na svoje ime. Bio je tada ljut na sve, i na mene koji sam se našao u paukovoj mreži ovih momaka. Rekao sam im da Idoli bez Vlade nisu niko i ništa i da je besmislen pokušaj da se svira bez njega. Kasnije, po meni je Vlada pogrešio, a možda i nije, što nije produžio zaštitu na ime Idoli. Nije hteo to da uradi, rekao mi je da ga to više ne zanima, da za njega Idoli više ne postoje i da je on Vlada Divljan. Naravno, pesme Idola čiji je autor nastavio je da izvodi.

Kako gledate na ovaj vir u koji smo upali?

–  Propasssss… ( smeh). Kad se setim mojih roditelja i šta su prošli, bilo je to grozno vreme, rat pa posle nemaština, ali došlo je vreme kada su govorili sad nije loše. A ovo sad se sve kontra događa, kao da se njihov nekadašnji život preslikao na moj. Prođeš ulicom i vidiš ljude kako kopaju po kontejnerima, to je dovoljan znak kako nam je. Toga nikada nije bilo u vreme socijalizma. Ili nismo toliko bacali stvari, može i tako da se gleda. Plašim se da ćemo tek nadrljati. Ne kukam, nisam prohtevan, imam svoj svet, svoje gitare, pojačala. Kupim ih, prodam, menjam, vodim računa da žena i dete imaju ako nešto zatreba, to je moja priča.

Šta je najskuplje što ste sebi uspeli da priuštite?

– Fender Precision bas gitara iz 1975. godine, koju sam kupio u vreme Idola. Ta gitara je etalon što se tiče zvuka, to godište, i na njoj sviram na velikim koncertima. Gitara je na ceni, to godište i to se odmah i vidi na njoj. Koliko vredi govori i to da je, kada je moja ćerka Kaća radila neke koncerte, došao neki bend iz Amerike, ali nisu poneli svoje instrumente jer je to bilo komplikovano, pa joj je organizator rekao da zamoli tatu da pozajmi svoju gitaru. Iako ne poznajem čoveka, dao sam gitaru pošto je Kaća rekla da će  biti sve vreme pored. Kolega muzičar je dobio za sviranje tri Fender gitare kao ponudu, ali se odmah prihvatio moje gitare i odsvirao koncert. I na oko se vidi njena vrednost, taj jasen, vrat od javora…

Zona B je svirkama obeležila mnoga mesta u prestonici, između ostalog i kultni „Muha bar“. Kada nastavljate sa živim nastupima?

–  Uželeo sam se nakon ovoliko vremena da sviram, da osetim energiju publike. „Muha“ je zbog ove situacije morala da zamandali kapiju jer gazda nije mogao da plaća osoblje pošto se nije radilo, kao i zakup koji mnogo košta. Koliko sam razumeo, vlasnik prostora je povećao cenu kirije jedno pet puta. Ne znam ko to ima da plati. Ali nadam se da će opet zaživeti na nekom drugom mestu. Mi smo baš sinoć nastavili sa živim nastupim u bašti „Voxa“, jedinog sjajnog bluz mesta u Beogradu. Bilo je puno i stvarno smo dobro zvučali, kao da smo svaki dan vežbali. Stvarnost je vrlo neprijatna, ali ja se isključim zahvaljujući muzici, zažmurim, sviram, bude mi lepo. Koliko god da je danas teško, ima toliko toga još lepog na ovom svetu, da misli treba samo usmeriti ka tome.