1
U Beogradu, Sarajevu, na Paliću, u Novom Sadu, u bioskopu, na ulici, u pozorištu, na crvenim tepisima, prijemima… Gde god to bilo sretali smo se prethodnih 12 meseci sa velikim inostranim imenima iz domena umetnosti. A bilo ih je onoliko!
Na rubrici Kultura mogli ste u godini za nama da čitate intervjue s glumačkim, rediteljskim, književnim faca koje su dolazile na ovdašnje i regionalne filmske, muzičke, književne festivale. Kustendorf, Fest, Festival evropskog filma Palić, Sarajevo film festival, Egzit, Bemus, Slobodnu zonu, Sajam knjiga, Krokodil, Festival autorskog filma pohodile su cenjene ličnosti iz sveta, a retki su bili oni koji nisu odvojli koji trenutak svog života da kažu ponešto za Kulturnu rubriku portala Nova.rs.
I s nadom da će se isti scenario ponoviti i u 2024. godini, evo malog podsećanja na delić mudrosti koje su znameniti umetnici podelili s čitaocima portala Nova.rs prethodnih meseci.
Slavni italijanski reditelj Paolo Virci krajem januara bio je gost Kustendorfa, na kom je predstavio film „Suša“, ovenčanog nagradama u Veneciji, priznavši za Nova.rs da je tokom stvaranja mislio da snima film o budućnosti, ali da je „fantazija postala stvarnost“.
– Neverovatno je koliko film može predvideti događaje. To je otišlo do te mere da je 2022. godine stvarno presušila reka u Rimu. Na dnu korita otkrili su se delovi tenkova, brodova, sve što se godinama taložilo… Neverovatno je bilo da smo pokušali nešto da smislimo, a u stvari je to postala naša realnost. Možemo ovo sagledati kao alegoriju za ono što je duboko skriveno u čovekovom umu. Važno je govoriti o mentalnim poremećajima u savremenom društvu, o narcisizmu, o nemogućnosti za empatijom, prisnošću, o ljudima koji su toliko otuđili – pričao je Virci.
Na 51. Festu nemačka glumačka diva Barbara Sukova ovenčana je Beogradskim pobednikom za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti. Muza Rajnera Vernera Fazbindera, koja je jednu od prvih uloga imala u čuvenoj mini seriji „Berlin Aleksanderplac“, i omiljena glumica Margarete fon Trote ili Šlendorfa, Larsa fon Trira, pa i Kronenberga, laureatkinja nagrada u Nemačkoj, pa u Kanu ili Veneciji upozorila je u razgovoru za Nova.rs da mladi danas zaboravljaju istoriju:
– A dobro je podsećati se na istoriju. Ali, često ljudi ne žele da se suoče sa bolnim stvarima. Mislim da smo mi taj bol, kao generacija Nemaca posle rata, zaista nosili u nama. Sećam se kad sam došla u Ameriku i prvi put upoznala naslednike onih koji su preživeli Holokaust i njih same – to me je potreslo do srži. Naravno, danas ih poznajem toliko da nemam više taj osećaj. Mislim da je Nemačka uradila dosta posla, ali sad su opet suočeni s problemom imigracije. Trenutno snimam film u kojem igram konzervativnu političarku koja je protiv inkluzije imigranata u društvo, i suočava se s imigrantom muslimanom. Uvek su tu, očigledno, nove stvari s kojima se treba suočiti – govorila nam je „nemačka Meril Strip“, dodavši kroz smeh:
– Volela bih da jesam Meril Strip, tako je moćna, može da dobije bilo koji scenario. Zapravo, pišu specijalno za nju predivne scenarije i može da bira šta će igrati. Jesam bila srećne ruke i radila sa najvećim imenima, ali eh da sam Meril…
Isto priznanje dobio je njen sunarodnik Udo Kir koji je, posle 275 uloga na velikom i malom ekranu, poručio:
– Nema malih uloga, ima samo malih glumaca. Kada, na primer, uradite puno filmova, kao ja, ako i imam u nekom do njih samo mali deo, uvek se trudim da uradim nešto što će ljudi upamtiti. U suprotnom – u čemu je poenta?
Izabela Roselini je u maju bila gošća Beogradskog festivala igre, u okviru kojeg je u JDP-u izvela komad „Darvinov osmeh“, a prisetila se roditelja Roberta Roseliija i Ingrid Bergman:
– Često su me pitali šta sam naučila od njih. Bilo je to teško pitanje i mislim da sam sada kao starija i mudrija došla do odgovora. U životu treba pratiti radoznalost! U našem domu smo vrlo retko pričali o uspehu. Moji roditelji su bili ljudi usmereni ka umetnosti, istraživanju, prećenju te radoznalosti. Živeli su život punim plućima i mislim da je to recept za sreću – da vodimo ispunjen život i pratite radoznalost.
Nemački pisac i pravnik Bernhard Šlink, autor čuvenog bestselera „Čitač“, priznao je, gostujući u junu na 15. Krokodil festivalu, da se u njegovoj zemlji 25 godina izbegavalo da se govori o prošlosti:
– Ali, onda se sve vratilo. I prvo sam pomislio, oh, to je bio prinudni zaborav jer je bilo previše bolno. Onda sam to doživeo i u SAD posle rata u Vijetnamu i Nemačku posle ujedinjenja, i shvatio da posle takve katastrofe, ljudi samo žele da gledaju napred. Ne žele da se osvrću. I potrebno je da prođe cela jedna generacija pre nego što ljudi zaista mogu da se nose sa onim što se dogodilo.
Još jednom Nemcu, kultnom reditelju Andreasu Drezenu je u julu na 30. Festivalu evropskog filma Palić uručena nagrada „Aleksandar Lifka“ za doprinos evropskoj kinematografiji. Našalio se slavni sineasta za naš sajt da kad mu dodeljuju priznanja za životno delo ili doprinose oseća se pomalo staro…
– Osećaš se kao da si nekako završio jedan deo životnog putovanja, karijere, a intimno misliš: „Pa, Bože, valjda će još biti vremena“. Neću da budem bezobrazan, ali kad dobiješ nagradu za životno delo kao da ti neko govori: „Vreme je da staneš!“ A ja ne želim da stanem, još sam mlad, pa sledećeg meseca ću napuniti tek 60 godina. Rano je, imam još vremena. Bar se nadam – šaljiv je bio Drezen, a onda uozbiljio priču:
– Kad odrastate u teškim uslovima, što vi u Srbiji vrlo dobro znate, to će vam, ako se bavite umetnošću, kreativno pomoći. Ali, sećam se te 1989. godine i pada Berlinskog zida. Možda sam tad bio pomalo i naivan. Nisam očekivao takvu promenu, kako može sve preko noći da se preokrene. Bilo mi je interesantno da vidim kako ljudi reaguju na takve kritične situacije, pune s jedne strane straha, a s druge hrabrosti. Tad vidite kakvi su zaista ljudi. Rekao bih da su moji fimovi studija realnosti, pravog života, a ja sam u sredini. No, nisam ni sam uvek bio baš hrabar – iskren je bio potpisnik filmova „Tiha zemlja“, „Sedmo nebo“, „Zaustavljen na putu“, „Rabije Kurnaz protiv Džordža V. Buša“, uz poruku:
– I kad misliš da si mali i da ne možeš protiv sistema, ohrabri se i ne odustaj od borbe!
Zvezde Exit festivala, u godini kad se obeležavao jubilej hip-hopa, iz dua Onyx podsetili su da je ovaj muzički žanr uvek kritikovao svet u kojem živimo, „sistem i razlike u staležima, dok danas briše granice i sjedinjuje različite religije, nacije, boje…
– Ovaj svet oko nas je potpuno sje*an! Moraš da budeš oprezan u svakom trenutku. Zato čuvaj sebe, čuvaj osobu do tebe i teraj dalje! Još uvek nije vreme da odemo na onaj drugi svet, zato živi ovaj! Naravno, osim ako ti ne znaš neki način da nađemo drugi svet, onda imaš opcije. Možda Ilon Mask zna nešto! Taj lik zna sve…
Najznačajniji filmski festival u regionu, a i šire, onaj u Sarajevu opet je okupio silne zvezde. Među njima su bili i laureati Počasnog srca Sarajeva Mark Kazins i Čarli Kaufman.
Kultni irsko-škotski reditelj i scenarista Mark Kazins podelio je s nama kako je obeležavao godišnjicu ljubavi sa svojom suprugom, takođe umetnicom Džil Moreton.
– Kad sam sa suprugom slavio 30 godina braka rešili smo da je obeležimo tridesetodnevnom vožnjom. Imali smo vožnju od 30 dana za tih 30 godina braka. I trebalo nam je 15 dana, s pauzama, da od Edinburga stignemo do Beograda, i još 15 da se od Beograda kolima vratimo do Edinburga. Bilo je tako lepo i romantično, i eto to je moj jedini dolazak u životu u Beograd – otkrio je Kazins u ekskluzivnom razgovoru za Nova.rs, dodajući s ponosom kako je iz porodice jednog mehaničara i domaćice došao do Holivud hilsa i pričao sa Skorsezeom.
– Imao sam sreću da upoznam, na primer, Lorin Bekol, Džeka Lemona, Roda Stajgera, Džejn Rasel… Mnogi od njih dolazili su mi u kuću, pa bismo odlazili u pabove i napijali se. Mnoge od tih diva prolazile su kroz velike krize, žene su uzdizane zbog svoje lepote, a onda odbačene, jer kad uđeš u srednje godine za Holivud više maltene ne postojiš. Neke od njih imale su problema sa zavisnošću, s alkoholom. Od njih sam naučio životne stvari, naučio sam šta znači instinkt preživljavanja. A pride sam slušao kako je bilo snimati „Neki to vole vruće“ ili „Imati i nemati“. Lorin Bekol me je učila kako se ispravno pije martini. Ili mi je Denis Hoper dao knjigu koju mu je poklonio Džejms Din. Mamma mia, pa bilo je neverovatno – uskliknuo je Kazins, obnrarodovavši još nešto:
– Kad pogledate sjajan film „Tito po drugi put među Srbima“ Želimira Žilnika, koji obožavam, jer je ironičan, smešan, pun razigranosti, pa zar ne treba više ljudi na svetu da zna za taj dokumentarac? E, saznaće zahvaljujući meni…
A još jedan laureat sarajevske nagrade američki scenarista i reditelj, koji je potpisao scenario za film „Biti Džon Malkovič“, pa za „Ispovesti opasnog uma“, „Adaptaciju“ ili „Večni sjaj besprekornog uma“, za koji je i ovenčan Oskarom, a režirao „Synecdoche, New York“, „I’m Thinking of Ending Things“ ili „Anomalisa“, otkrio nam je u ekskluzivnom razgovoru da piše i novi, drugi roman. A setio se i kako je kao dete sanjao da postane doktor, vatrogasac ili glumac.
– Kao klinac sam nešto glumatao (smeh). Ali, nikada nisam bio vatrogasac ili doktor. U stvari, pokušao sam da se prijavim na oglas i dobijem posao u Njujorškoj vatrogasnoj brigadi. Interesantno je da su me odbili zbog moje visine. Bio sam, kako su mi obrazložili, isuviše nizak da bih bio vatrogasac. I razumem to… (smeh) Danas, znate, ima žena vatrogasaca. Takođe, promenila se regulacija koja se tiče visine kad su vatrogasci u pitanju. Pa, i morala je biti. Možda bih sad mogao da budem vatrogasac. Ma, prekasno je (opet smeh).
Ali, tada, usred nezapamćenog štrajka u Holivudu, onog scenarista i glumaca, uglavnom je o tome želeo da priča i da razveje uzvreženo mišljenje da holivudski glumci imaju i previše…
– Ogroman je raskorak između toga koliko ljudi zarađuju u glumačkom svetu. I u svetu dramskih pisaca je slično. Znate, štrajk scenarista nije za mene, već za ljude koji ne zarađuju dovoljno da sebe izdržavaju – a to je većina glumaca i scenarista koji ne mogu sebi da priušte ni zdravstveno osiguranje. A takvo mišljenje, koje pominjete, preovlađuje zato što ljudi ne znaju da je 90 odsto glumaca i scenarista u Americi siromašno. Moraju da postoje neke zaštitne mere za sve te ljude. A sve komplikuje činjenica da imate jednog Breda Pita ili velike zvezde poput njega. I kad vidite američke glumce, prvo na šta ćete pomisliti su Pit i slični. A nije tako. E, bilo bi dobro da ljudi pokušaju to da shvate – poruka je bila Čarlija Kaufmana.
Krajem septembra na Novi Sad film festival došao je američki glumac Džon Sevidž, koji se podsetio na filmove koji su mu obeležili karfijeru – „Kosa“ i „Lovac na jelene“:
– Oba filma su bila jako teška, zahtevna, opasna, ali pre svege emotivna. Dotakli su ljudsku žrtvu i muku kao niko do tada. Imali su moć da dotaknu u čoveku ono što obično ne želi da deli sa drugima, ono što je duboko u nama. Zahvalan sam Bogu na prilikama da snimim tako nešto. Umetnost pruža ljudima utehu za razliku od nasilnih izveštaja i govora koji vrište sa ekrana – šta moramo ili ne smemo da radimo. S druge strane, umetnost daje mogućnost, pitanje… Nije pretnja, već poziv, ohrabrenje. Umetnost pruža mogućnost da razgovaramo. To nam najviše treba – razgovor. Dosta je bilo nasilja. Mi u Americi više ne možemo da priuštimo nasilje. Nasilje nikada i nije bilo rešenje!
Nemački pisac Lajf Rant, autor romana „Allegro Pastell“, bio je u Beogradu i Novom Sadu krajem septembra. Taj roman iz 2020. o ljubavnoj priči Žeroma Dajmlera i Tanje Arnhajm, oduševio je čitaoce širom Evrope.
– Pisanje o ljubavnom paru je nešto što je zaista bilo izazovno za mene, jer nisam bio u mnogo veza i to je bila tema koja me fascinira, i sasvim je drugačija od mojih ranijih stvari, jer su se prošli moji romani više bavili ambijentima, atmosferom i mestima – kazao je Rant za Nova.rs.
Jedna od najvećih diva evropskog i svetskog glumišta Šarlota Rempling polovinom oktobra zatvorila je, uz pomoć Sonje Vider Aterton, 10. Šekspir festival u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu s predstavom „Šekspir/ Bah“. Remplingova, koja tokom blistave karijere nema s kim nije radila, od Lilijane Kavani, preko Lukina Viskontija, do Fransoe Ozona, prisetila se za naš sajt čuvenog filma „Noćni portir“, koji ju je, naglasila nam je, ne stvorio, već „definisao kao glumicu“:
– Dira vas u emocije. Otkriva i najdublje tajne koje kao stvaraoci nosite u sebi… Znate, ja nisam školovana glumica. Praktično sam sa ulice šezdesetih stupila u svet glume, što za teatar nije baš dobra preporuka. Bila sam veoma mlada, i uočili su me na ulici i stavili pred kamere. Nisam tad sanjala da će to biti nešto čime ću se baviti ceo život. Sebe sam videla kao dobrog vojnika kojeg kamera voli. Naročito je u to vreme Evropa, u kojoj sam najviše radila, bila interesantna za film. U pozorište sam ušla mnogo kasnije. Igrala sam u tri komada i shvatila da mogu biti dobra pozorišna glumica. Da kroz teatar mogu da uđem u duše ljudi. Ali, pozorište je drugačiji medij, forma od filma, potpuno drugačija vrsta putovanja. Tad je, ispostavilo se, film prevladao u mom životu. A danas, kad radim neki komad, najbolje u čitavoj priči jeste što sam tome posvećena samo određeni period. I primetila sam da je toliko divnih pozorišnih festivala širom sveta, pa smo tako došle i ovde prvi put. Pozorište budi takve divne senzacije, kako kod mene tako i publike. I to je ono što mi je najdraže u teatru – kazala je Šarlota za naš sajt.
Rediteljka poljskog kandidata za Oskara „Seljani“, koji je nastao uz nesebičnu pomoć 18 slikara iz naše zemlje, koji su oslikali frejm po frejm na platnu, a te slike kasnije oživeli na ekranu, Dorota Kobiela, poznata po filmu „S ljubavlju, Vinsent“ istakla je da kad je stvarala „Vinsenta“ znala je da je to potpuno luda ideja:
– Kod „Vinsenta“ smo želeli da oživimo njegove slike. Priča se sama pisala i pratila slike koje su nam govorile. U ovom slučaju je obrnuto. Priča tog divnog romana Vladislava Rejmonta, dobitnika Nobelove nagrade, sada daje život slikama. Knjiga me je oduševila, pisana je tako da zamišljate jasno u glavi slike. Pomislila sam da zaslužuje mnogo više od obične adaptacije, nešto što niko do sada nije učinio. Nešto veće od filma!
U Beograd je, zbog 55. Bemusa, ponovo došao nestašni dečko britanske klasike Najdžel Kenedi. I večiti buntovnik, panker „zarobljen“ u strogom svetu klasične muzike pričao je za Nova.rs o svemu i svačemu, od fudbala i Aston Vile, preko Hendriksa, do iskustva selidbe iz Engleske u poljske planine:
– Ta selidba mi je postala lakša kad je nastupilo zaključavanje zbog koronavirusa. A to što je uradila Svetska zdravstvena organizacija zaključavši ceo svet, pa nemam reči… Jedan od vaših sunarodnika je heroj u čitavoj toj priči, scenariju – Novak Đoković. Imao je hrabrosti da se suprotstavi svima, celom svetu, da priča kako vakcina nije dovoljno dugo vremena testirana, i da su mnogi izvukli veliki novac od svega. Izborio se za pravo da sa svojim telom radi ono što hoće. Većina nas to nije mogla. Ako hoćeš da igraš tenis, moraš da se vakcinišeš, ako hoćeš da sviraš violinu, moraju da ti ubrizgaju sranje, ako radiš u kancelariji, opet isto. Tako da selidba u planine, u kojima nema policije, gde niko ne može da vas zaključa, bila je prava stvar. Uostalom, ti planinski gorštaci su veoma nezavisni i svojeglavi, ne vole da im se natura nešto – odsečan je bio violonista, priznavši međutim da je papučar…
– Ma da, ja sam pička, kukavica (smeh). Ima li poente u svađanju? Žena je uvek u pravu, zar ne? Ja samo radim ono što volim sa svojom violinom. Odem od kuće na dugo vremena, zbog koncerata i turneja. I kad se vratim kući, što bih se svađao. Nema nikakve svrhe u tome – iskren je bio, dodavši da za svojih 66 godina jedino još nije probao da vozi taksi!
– Voleo bih da taksiram. Mislim da je to dobar posao. Upoznaješ mnogo različitih ljudi, možeš da biraš kad ćeš voziti. Jedino što ne možeš da biraš jeste kad ćeš da piješ, jer onda ne smeš da piješ. Ali, biti taksista – to je nešto što bih voleo da budem. Većinu stvari sam isprobao, ali voleo bih, na primer, da imam bolji odnos sa konjima. Imam baš loš odnos sa konjima, ne da me ne vole, nego su jebeno pokušali da me ubiju, ahhh…
Počasni gost oktobarskog 66. Sajma knjiga bila je Francuska. I veliki broj tamošnjih pisaca boravio je u Beogradu. Najveća zvezda bio je Erik-Emanuel Šmit, autor „Jevanđelja po Pilatu“, „Milarepe“, „Gospodina Ibrahima i cvetova iz Kurana“, jedan od najčitanijih autora na francuskom jeziku u svetu, i trenutno najproučavaniji savremeni književnik u školama i na fakultetima, koji je predstavio novi roman „Drugi život Adolfa H.“ u kojem postavlja fiktivnu premisu – Šta bi bilo da se Adolf Hitler nikad nije bavio politikom, već slikarstvom? U razgovoru za Nova.rs objasnio je težnju da shvati kako jedno biće, čovek, naizgled normalan, postaje čudovište, i zašto je prva asocijacija na tog zlotvora bio Hitler?
– Zbog 52 miliona mrtvih! Zbog toliko mrtvih u Drugom svetskom ratu od 1939. do 1945. godine. Dakle, to je najveći tvorac zla, čovek koji je inicirao taj rat, osoba koja je dovela do nezamislivih katastrofa. U tom pokolju desio se i genocid – ubijeno je gotovo šest miliona Jevreja, a istovremeno postojala je u njemu neutaživa težnja da se „očiste“ Romi i homoseksualci. A, takođe, i da se pobiju svi oni koji žele slobodu. Mislim da će Hitler zauvek biti sinonim za figuru zla u čovečanstvu. Rekao bih da su svi drugi zločinci kroz istoriju amateri u odnosu na Hitlera…. Mislim da motor progresa, koji vodi čovečanstvo, nije želja za dobrim, već strah od zla, katastrofe. Kad se desi katastrofa ljudi uvek kažu: „Nikad više“ Dakle, ne napredujemo zbog volje za boljim, nego zbog straha od goreg – zaključio je Erik-Emanuel Šmit.
Ako zanemarimo Erika-Emanuela Šmita, ubedljivo najveća zvezda 66. Međunarodnog sajma knjiga nije bio jedan književnik, već ekonomista Toma Piketi, koji je, nakon objavljivanja bestselera „Kapital u 21. veku“ 2013. godine, postao i književna zvezda. Piketi je za Nova.rs istakao zadovoljstvo što njegovo istraživanje u društvenim naukama, kako je nazvao svoje knjige, može biti korisno građanima. A osvrnuo se i na situaciju u Srbiji i naš, pomalo fatalistički, pogled na svet:
– Ali, ne treba da bude fatalistički nastrojeni. Moramo biti optimisti. Nada će se vratiti. Znam da su stvari komplikovane, da je teško. Kad pogledam razliku između vremena kad sam prvi put bio ovde početkom devedesetih, dok je Jugoslavija još postojala, i ovog sada, vidim da su nejednakost i siromaštvo veći. Užasno je opao kvalitet života, rekao bih u Srbiji najviše u odnosu na zemlje okruženja, čak i bivše jugoslovenske republike. Ali, opet, ako gledamo na duže staze, neophodno je da uzmemo u obzir moć socijalne borbe i političke mobilizacije. Takve stvari se ne smeju potceniti. Živimo u vremenu u kom je prisutno mnogo cinizma, a naročito je, čini mi se, to slučaj u Srbiji. Imate, rekao bih, kombinaciju neoliberalizma i neonacionalizma, a te dve stvari zajedno produkuju cinizam. Ako gledamo unapred, to neće rešiti problem Srbije. I prirodno je da će ljudi tragati za nekim boljem rešenjem. Morate se pripremiti za sledeći korak. To je moja poruka – ukazao je Piketi, dodavši da Srbija ne može još dugo da bude na klackalici i balansira između Evropske unije i Rusije:
– Nadam se da će jednoga dana Rusija ponuditi interesantan politički model koji će moći da se prati, gde bismo svi mogli da crpimo znanja od Rusije, naravno da učimo i od Evopske unije, i na kraju nađemo najbolji mogući miks ta dva. Ali, za sada, mislim da politički režim u Rusiji nije nešto što bi bilo koga moglo da inspiriše, pa tako ni Srbiju. Zapravo, reč je o jednom od najgorih režima ikad. Mislim da pozitivne lekcije od političkog režima u toj zemlji ne možete izvući. Naravno, i politički režimi u Parizu, Briselu, Berlinu, samoj Evropskoj uniji imaju takođe mnogo problema, ali su opet mnogo bolji od onog u Moskvi. I tužno je ako neko ne uviđa tu ogromnu razliku.
Nagrađivana francuska spisateljica Katrin Kise bila je gošća Beograda koja je ovako govorila o svom opusu:
– Treba da budete poznati da biste imali loše kritike, a najgora je indeferentnost. Što se kaže, ne postoji loša reklama. A što se tiče blokade, to mi se dešava. Da bi izašli iz toga, treba da se oslobodite pritiska. Za to je potrebno da na neki način odustaneš od pisanja. Povučeš se, odeš negde drugde i živiš.
Nagrađivani italijanski pisac i pesnik Mario Dezijati otkrio je da zna ko je zapravo Elena Ferante:
– Odlično je poznajem. Naravno da to ne mogu da vam kažem ko je ona. Reći ću vam samo da oboje jako volimo nemačku književnost, to je nešto što nas vezuje. Inače, neko istražuje i bavi se time ko je ona, a ja pripadam drugoj grupi kojoj je važna samo knjiga i književnost, ono što ona piše i mi prihvatamo njenu odluku da ne izađe u javnost – objasnio je Italijan, a Juri Erera meksički pisac govorio je o preovlađujćim temama u svojim knjigama – migracijama, granicama i identitetima.
– Živeo sam u devet gradova, u tri različite zemlje, bio sam povlašćeni imigrant, ali sam imao priliku da izbliza vidim i sarađujem sa imigrantima koji su morali da prelaze granicu i preživljavaju u užasnim uslovima. S jedne strane, tu je lična priča i politički stav prema tom pitanju, ali i šire razumevanje toga kako se preobražavaju naši životi, naša društva, naše kulture.
Cenjeni ruski reditelj i disident Kiril Serebrenikov režirao je, doduše „na daljinu“ predstavu „Obična priča“ u Centru za kulturu „Vlada Divljan“, a s obzirom da je bio primoran da ode iz svoje Rusije zbog glasnog protivljenja establišmentu, objašnjavao je za naš sajt da li je zbog toga zažalio:
– Ne! Nikada! Stihove „Govoriću dok ne bude kasno, dok mi je čitava glava, dok vojnička čizma ne izbije glas“ u predstavi izgovara jedan naivni, neiskusni dečak koji objavljuje rat svemu što je loše, ali onda ulazi u borbu sa životom, gubi i postaje čudovište. Ali, u realnom životu ovi stihovi su napisani u vreme pobune u Rusiji. Napisao ih je jedan divan pesnik koji ih je pevao na ulicama Moskve. Prenose duh pokušaja pobune, revolucije, nažalost ugašene u kontekstu svega što se sada događa, ali ono što je bitno jeste taj impuls, energija mladih željnih promene. Važno je ne izdati ideju, ostati veran svom osećaju i želji za promenom – kazao nam je Serebrenikov.
Iako će tek 22. marta u Jugoslovenskom dramskom pozorišu, u okviru 21. Beogradskog festivala igre predstaviti komad „Zvona i čini“ Aurelija Tjere, unuka čuvenog glumca i reditelja Čarlija Čaplina, bila je nedavno u Beogradu i pričala ovako o svom dedi:
– Kao i mnogi ljudi širom sveta, i ja sam veliki fan mog dede. Mislim da sam ga više upoznala gledajući ga na ekranu. Znate, nasleđe Čarlija Čaplina pripada više njegovoj publici, nego nama, njegovoj porodici. „Uzela“ sam od njega ono što i vi dok ste gledali njegove filmove. Čarli razgovara sa nama i inspiriše nas. Nije važno da li je to film, predstava ili knjiga koja je inspirisana njegovom kreacijom. U tome leži snaga umetnosti. Imate osećaj da je lična i da se baš vama obraća!
Bonus video: Kaufman u Sarajevu
