"Dok sam šetala Beogradom ponovo sam shvatila da žene i muškarci nikada neće biti jednaki": Francuska spisateljica Katrin Kise za Nova.rs

Nagrađivana francuska spisateljica, koja je ovih dana gošća Beograda i Sajma knjiga, Katrin Kise, rođena je u Parizu 1963. Diplomirala je na „École normale supérieure“, a potom je doktorirala na univerzitetu „Paris Diderot“, doktorskom tezom o delima Markiza de Sada, a potom i na „Jejlu“, na kome ostaje da predaje od 1991. do 2002. godine, francusku književnost 18. veka.Na književnu scenu stupila je s romanom „La Blouse Roumaine“ 1990. godine. Iako joj je većina napisanih dela nagrađivana, može se reći da je najviše uspeha postigao roman „L’autre qu’on adorait“, objavljen 2016. koji je čak u četiri zemlje sveta među mladima proglašen za najbolji roman iz selekcije za prestižnu nagradu „Gonkur“: u Belgiji, Rumuniji, Sloveniji i Švedskoj. Za roman „Vie de David Hockney“ dobila je nagradu „Anaïs-Nin“.

Dela Katrin Kise prevedena su na 22 svetska jezika. Na srpski je, do ove godine, preveden roman „Uživati“ (Jouir, Prosveta, 2004)Posetioci ovogodišnjeg Sajma knjiga u Beogradu imali su priliku da razgovaraju s Katrin o njenom stvaralaštvu, posebno o romanu „Definicija sreće“ (La Définition du bonheur) (Prometej, Novi Sad, 2023, prevela Sara Ralić), koji je sada i promovisan.- Prvi put sam u Beogradu, i jako mi se dopada. Sviđa mi se to što je grad brdovit, ima puno zelenila, sviđa mi se Kalemegdan. U gradu se oseća dobar ritam, i deluje mi kao dobro mesto za život. Ali tu sam samo dva dana, tako da ne ipak mogu baš puno toga da primetim – kaže u razgovoru za Nova.rs Katrin Kise.

Kroz preplitanje sudbina dve žene, od kojih jedna živi u Francuskoj, a druga u Americi, roman „Definicija sreće“ slika fresku jedne epohe, od osamdesetih do danas, i preispituje odnos žena prema telu i želji, ljubavi, majčinstvu, starenju i sreći. Volite da istražujete poziciju žene u današnjem svetu i bavite se takozvanim „ženskim pitanjem“. Zašto?- Zato što sam pre svega žena, i jer smo mi žene, silom prilika, feministkinje. Mi možemo da se borimo, ali priča o jednakosti nikada neće biti ostvarena. Daću vam jedan primer. Danas, dok sam se šetala Beogradom, prošla sam kroz jedan prolaz. I kad god tako prođem kroz neki prolaz setim se jednog francuskog filma gde postoji scena jednog užasnog napada na ženu u tunelu. Gotovo je nemoguće da zamislite neku ženu sa nožem koja bi tako napala nekog muškarca. Žene su mnogo češće žrtve nasilja nego muškarci. Kroz lik Klarise u mom romanu, želela sam da govorim o ljubavi, o strasti, ali i o nasilju. O tipu žena koje su možda više izložene nasilju nego neke druge. Možda to dolazi kod mene odnekud iz detinjstva.Kada ste se prvi put zainteresovali za pisanje?- Oduvek sam volela da čitam. Ono što čitam u knjigama mi deluje realističnije nego život sam. Senzibilnost se razvija zahvaljujući čitanju. Još kada sam bila mala počela sam da pišem. Za mene je pisanje živeti još intenzivnije, i to je nešto što po meni daje dodatni smisao životu.Vaši romani često kombinuju autobiografske elemente s fikcijom. Kako balansirate između ličnog iskustva i fiktivnog pripovedanja?- U romanima svih pisaca postoje autobiografski elementi, ono što misle, ono što osećaju… Ja sam pisala romane koji su kompletno autobiografski, i druge koji spadaju u domen fikcije, koji su izmišljeni, kao što je „Definicija sreće“. Ali sva pitanja koje sebi postavljaju glavne junakinje Klarisa i Eva, o životu, o ljubavi, o starenju - to su i moja pitanja.

Vaša knjiga "Život Dejvida Hoknija" istražuje život i rad čuvenog britanskog slikara. Šta vas je podstaklo na to?- Ono što je u korenu tog mog romana, kao i u mojoj poslednjoj knjizi, jeste trenutak kada se zaljubljujem u jedan lik. Čitala sam jednu knjigu u kojoj je Dejvid Hokni pričao o svom detinjstvu, i njegova sloboda je bila ta koja me je zanimala. Od tog trenutka ja sam sve pročitala o njemu, imala sam neki intuitivni osećaj vezan za njegov život. I napisala sam priču o njegovom životu u vidu romana.Kako se nosite s izazovima pisanja, kao što su spisateljska blokada ili loša kritika?- Već treba da budete poznati da biste imali loše kritike, najgora je indeferentnost. Što se kaže, ne postoji loša reklama. A što se tiče blokade, to mi se dešava. Da bi izašli iz toga, treba da se oslobodite pritiska. Za to je potrebno da na neki način odustaneš od pisanja. Povučeš se, odeš negde drugde i živiš.

Šta novo pišete?- Pišem o Prustu, o efektima koje je njegovo delo imalo na mene. To je jedna jako lična knjiga.Za kraj, kakva je zemlja Francuska danas?- Možemo da kažemo da je podeljena. Postoji i dalje taj republikanski, demokratski model. Javne škole, obrazovanje za sve, integracije… Tradicionalno se govori o otvorenosti Francuske i o pravima čoveka. Ali možemo reći da je levica pomalo izgubljena, i da desnica zauzima teren. Mislim da postoji jedna velika zebnja, zemlja osiromašuje, sve postaje skuplje. To je zemlja koja se mnogo menja zbog imigracija. Profil Francuske nije isti kao pre 50 godina.Bonus video: Poslednji sajam knjiga pod kupolom Hale 1