0
Čim sam došao u Beograd, odmah sam otišao da pozdravim Dunav, pričao sam malo sa rekom. Jedan od mojih najomiljenijih književnika je Klaudio Magris. On je napisao knjigu koja se zove “Dunav” i naučio je nas Italijane da volimo tu reku, kaže u razgovoru za Nova.rs nagrađivani italijanski autor.
Jedan od gostiju ovogodišnjeg Sajma knjiga bio je i Mario Dezijati, poznati italijanski pisac i pesnik. Autor knjige „Neukorenjeni“ (Geopoetika, 2023), rođen je u Bariju 1977, a odrastao u obližnjem gradu Martina Franka u regiji Apulija. Pre nego što je postao književnik, bio je novinar, i pisao je o političkim i sportskim temama. Nakon što je diplomirao prava, uređivao je književni magazin “Nuovi argomenti”, potom je u izdavačkoj kući “Mondadori” bio redaktor, a od 2008. do 2013. godine bio je zaposlen u redakciji kuće “Fandango Libri”. Debitovao je kao književnik 2003. godine romanom “Neppure quando é notte” („Čak ni kada je noć“).
Pored romana, piše pesme, eseje, priređuje antologije i saradnik je poznatih listova “Republika” i “Unita”. Knjige su mu prevođene na engleski, nemački, francuski, španski, holandski, korejski… Za svoja dela dobio je nekoliko nagrada, među kojima se izdvaja prestižna nagrada “Strega”, koja mu je 2022. godine dodeljena za roman “Neukorenjeni”.
– Počeo sam od reči “spatriati”, ovde je to prevedeno kao “neukorenjeni”, ali zapravo na italijanskom to je dijalektalna reč koja označava emigrante, a u Apuliji, odakle sam ja, znači i nepravilan, neodlučan, neuklopljen, neko ko izlazi van granica… I mnogi 30-godišnjaci se zapravo tako i osećaju – kaže u razgovoru za Nova.rs Mario Dezijati.
Roman je posveta generaciji bez korena, opevani su njeni strahovi, anksioznost i nedosanjani snovi. „Neukorenjeni“ je zahvaljujući najprestižnijoj književnoj nagradi u Italiji postao evropski roman velikog dometa.
– Nakon što sam dobio tu najčuveniju nagradu za književnost u Italiji, osećao sam se kao da sam odjednom na času gde ima 300 đaka. Tih 300 đaka su moji drugari iz škole, koji su se prethodno stideli što su moji školski drugari, a sada im se ta činjenica dopada – kaže nam zagonetno Dezijati.
Autor u ovom romanu oslikava osobenosti neukorenjene generacije mladih, koji su, u nastojanju da shvate ko su, odlazili daleko od kuće i tamo pokušavali da pronađu svoje mesto u svetu, udaljavajući se pritom od strogo definisanih granica nacionalnog, religijskog i seksualnog identiteta. S obzirom na temu knjige „Neukorenjeni“, nije teško pomisliti da je i sam autor jedan od „neuklopljenih“.
– Uvek bio i uvek ću biti – kaže nam ponosno Dezijati.
Berlin je jedan od važnih gradova koji se pominju u njegovoj knjizi, a i sam autor je tamo često boravio i dobro ga poznaje.
– Od rušenja zida do danas, Berlin se mnogo promenio. To je veoma važan grad u Evropi, a posle Bregzita još važniji, jer privlači mnogo mladih ljudi iz Engleske, Španije, Portugalije, Italije, Grčke… U tom gradu, zbog njegove istorije i aktuelnosti, imamo dvostruko osećanje: euforije, ali i smrti i smrtnosti.
Jedno od pitanja koje se u književnim krugovima u Italiji poslednjih godina često postavlja je ko je zapravo Elena Ferante, čuvena misteriozna autorka „Moje genijalne prijateljice“ i mnogobrojnih drugih bestselera. Dezijati nam sa osmehom tvrdi da on zna ko je ona.
– Odlično je poznajem. Naravno da to ne mogu da vam kažem. Reći ću vam samo da oboje jako volimo nemačku književnost, to je nešto što nas vezuje. Inače, neko istražuje i bavi se time ko je ona, a ja pripadam drugoj grupi kojoj je važna samo knjiga i književnost, ono što ona piše i mi prihvatamo njenu odluku da ne izađe u javnost.
Pored Elene Ferante, i još nekoliko imena, mi u Srbiji malo znamo o tome kakva je italijanska književnost danas. Šta je popularno, šta je kvalitetno… Za našeg sagovornika, kako kaže, to je dugačka priča.
– Mogao bih o tome satima da vam pričam. Književnost u Italiji posmatram regionalno. Od regiona do regiona se razlikuju i stil i rečnik. Naravno, svi mi pišemo na dijalektu, i biramo neke dijalektelne izraze. Ako pogledamo jednog Sandra Veronezija ili Fabija Đenovezea, koji su iz regije Prato, oni koriste njihov dijalekat, ili ako pogledamo sa juga Nađu Teranovu, i ona koristi tamošnje specifične izraze. Što se tiče kvaliteta, ne bih želeo nikoga da izdvajam, jer spisak je dugačak, i nekog bih sigurno i zaboravio. Ali svakako kad govorimo o Apuliiji, iz koje ja potičem, moram da kažem da je književnost te regije potcenjena. Lično sam otkrio dve autorke koje više nisu među živima, a mene fasciniraju. U pitanju su Irina Durante i Marija Markone.
Kada pričamo o najvećim svetskim autorima danas, pitamo Dezijatija da li su na njegovoj listi pisci kao što su Frenzen, Uelbek ili Murakami, ali on ipak izdvaja jednog italijanskog autora.
– Moram da pomenem Klaudija Magrisa, njega smatram velikim svetskim piscem i jednim od mojih najdražih italijanskih autora. Inače volim književnost Srednje Evrope, pratim i Uelbeka, Ani Erno… Tu je i Jun Fose, koga već dugo cenim, i pre Nobelove nagrade, koju je sada dobio. Takođe, volim i vašu spisateljicu Gordanu Kuić i njenu „Balkansku trilogiju“. Ali čitam i mnogo poezije, i mnogo volim jednu nemačku pesnikinju koja se zove Ulrike Drajšner – kaže nam Mario, koji trenutno piše novi roman o poreklu ratova, i o traumama koje se prenose kroz generacije u porodicama.
Razgovarali smo sa autorom romana „Neukorenjeni“ i o tome da li će i koliko će veštačka inteligencija ugroziti posao pisca. Zanimljivo, ali on se toga nimalo ne plaši.
– Veštačka inteligencija, po mom mišljenju, nije pretnja književnosti, zato što kreativnost uvek ide dalje od algoritma. Ali kreativnost može da koristi veštačku inteligenciju, te time ona postaje instrument kreativnosti.
Za kraj, zanimalo nas je kako je doživeo Beograd, pošto je u njemu prvi put, i kako mu se dopada na Sajmu knjiga, gde smo s njim i pričali.
– Odmah sam otišao da pozdravim Dunav, pričao sam malo sa rekom. Moram ponovo da pomenem Magrisa, koji je napisao knjigu koja se zove “Dunav” i naučio je nas Italijane da volimo tu reku. Inače, Sajam je jako veliki, bogat i pun mladih ljudi. Beograd mi se isto čini kao grad mladih ljudi – zaključuje Mario Dezijati.
Bonus video: Ima li Sajam knjiga budućnost kad Sajma više ne bude?