Paolo Virci za Nova.rs: Kad nastupi katastrofa nije bitno ko si

Slavni italijanski reditelj Paolo Virci bio je drugi put gost nedavno završenog Kustendorfa (25-29. januara) sa novim filmom "Suša" koji je na poslednjem Venecijanskom festivalu osvojio tri nagrade.Virci je publiku već osvojio ostvarenjima kao što su "Putovanje života" sa Donaldom Saderlendom i Helen Miren (za koji je glumica nominovana za nagradu "Zlatni globus") i "Ljudski kapital", koji je prikazan na Kustendorfu 2020, kada je reditelj dobio nagradu za budući film.- Proces pisanja za "Sušu" sam baš počeo nakon što sam se vratio sa Mećavnika. Bio je kovid, bili smo u lokdaunu, razdvojeni od prijatelja, zapitani o neizvesnoj budućnosti svih nas - prisetio se Virci dok smo razgovarali u restoranu na Mokroj Gori koji nosi ime velikog Lukina Viskontija.To ostvarenje smestio je u Rim, gde tri godine nije pala ni kap kiše. Nedostatak vode menja pravila i navike ljudi. Kroz grad koji umire od žeđi i zabrana kreće se red starih i mladih, uspešnih i marginalizovanih, žrtava i profitera. Njihovi životi su povezani, a svako traži spas za sebe.

- Dok sam sa saradnicima radio na ovom filmu, pitali smo se šta je na nama filmadžijama sada da kažemo. Nismo imali ideju šta će doći sledeće. Nije bilo moguće govoriti o kovidu tada, kada nismo znali kraj. Odlučili smo da osmislimo naučno-fantastični film budućnosti - kako će Italija izgledati posle kovida, kao i svet s novim strahovima i potrebama - objašnjava reditelj, a upitan šta je zadatak koji imaju stvaraoci, odgovara:- Zadatak je da pokušamo da apsorbujemo atmosferu, energiju i potrebu stvarnosti. A, taj momenat je bio užasno strašan. Poljuljana je vera u budućnost, u prijateljstva, veze između ljudi. Želeli smo u trenutku izolacije da zamislimo veliki film, pun ljudi, sa mnogo priča, da pokušamo da napravimo portret jednog trenutka, društva, zajednice, straha, samoće… Zato je suša bila logična odluka, ali ovo je priča o ljudima, samom živom biću koji nije u mogućnosti da komunicira sa svojima zbog distance na koju su već navikli.Iako je njegov rad pretežno usmeren na komediju, kaže da je ovaj film ispao jako mračan. Ali, opet je tu i doza humora:

- Najvažnije mi je bilo da razumemo da je opstanak homosapijensa doveden u pitanje. Kada oduzmete osnovnu stvar od čoveka, kao što je u ovom slučaju voda, kada se suočava s pukim preživljavanjem, tada padaju sve maske, činovi, moć... Više nije bitno da li si star, mlad, bogat, siromašan - svi su jednako žrtve katastrofe!S ove vremenske distance shvata da je tokom stvaranja mislio da snima film o budućnosti, o distopiji, ali je sada svestan da je "fantazija postala stvarnost".- I zaista je prosto neverovatno koliko film može predvideti događaje. To je otišlo do te mere da je 2022. godine stvarno presušila reka u Rimu. Na dnu korita otkrili su se delovi tenkova, brodova, sve što se godinama taložilo… Neverovatno je bilo da smo pokušali nešto da smislimo, a u stvari je to postala naša realnost. Možemo ovo sagledati kao alegoriju za to šta se otkriva u čoveku, šta je ono što je duboko skriveno u njegovom umu. Važno je govoriti o mentalnim poremećajima u savremenom društvu, o narcisizmu, o nemogućnosti za empatijom, prisnošću, o ljudima koji su toliko otuđili - mišljenja je naš sagovornik koji dodaje:https://www.youtube.com/watch?v=p8wa3seGxAY- Planeta se menja kako bi se spasila i postaće nekompatibilna za ljudska bića. Najveći problem su ekologija i klimatske promene, moraćemo da se suočimo s tim da smo već zakasnili. Moramo što pre da menjamo sve iz korena. Sada! Mislim da nas očekuje samouništenje i uopšte nisam optimističan.Paolo Virci izdvaja posebno jednu od priča iz filma o šipku, kao biljci koja opstaje:- Šipak je osušen, a žena pokušava da ga vrati u život. S obzirom da nema dovoljno vode da bi se trošila na biljke, ona to radi svojom pljuvačkom. I uspeva. To je nada za život, ali možda ne za homosapijense. Znate, ne može se snimati, kao ni živeti ako na kraju ne postoji neka vrsta nade. U filmu su izdvojeni momenti potpune ludosti, euforije, neočekivane empatije između ljudi - to je nada. Ta trunčica iščašenosti u čoveku koja može da izmeni sliku sveta. Svaka priča na početku izgleda kao da se nikada neće spojiti sa drugom, kao da su veze zauvek prekinute, ali kako vreme teče te sudbine se vezuju. Desi se susret različitih sudbina. I to je možda mapa spasenja nas samih.Bonus video: Ruben Ostlund video poruka na otvaranju Kustendorfa

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=rubenostlundvideoporukanaotvaranjukustendorfanm-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="5195859"]