"Ne ukidajte nagrade, jer one nastaju uz gromoglasnu pompu, a gase se u tišini, i nijedna nije smišljena s ciljem da pisca otera u čitulju"

Reakcija na spekulacije o ukidanju priznanja "Zlatni suncokret", odnosno kašnjenju konkursa za dodelu "Vitalove nagrade" za 2024. godinu:

Nagrade nastaju uz gromoglasnu pompu, a gase se u tišini. Brojimo nove, a jedva da pominjemo one koje su nestale, kao što je nestala stipendija "Borislav Pekić", koja je i za afirmisane pisce i za početnike imala rang priznanja, a ne samo stimulacije.

Smanjivanje broja nagrada ne znači da nagrađivanje postaje objektivnije. Nagrada ne treba da bude manje nego sada: ali njihova pravila trebalo bi da budu stroža, doslednija i smislenija. Korisno je da se povremeno "osveže" propozicije - da se sruši Sneško i prodrma kavez.

Nagrade moraju imati čvrste, kristalno jasne i neupitne propozicije, jer samo se tako uspostavljaju red, pravda i fer plej. Etički nadzor nad žirijima je nemoguće uspostaviti, ali zato jasno određena dužina mandata i precizno definisana kategorija sukoba interesa treba da igraju ulogu kakvog-takvog korektiva.

Ako naivno verujemo u mogućnost fer odlučivanja, onda je najbolje da do njega stignemo strogim pravilima. Ko zaviri u propozicije nagrada, uglavnom otkrije da su one neodređene, nedovoljno konsekventne, nedovoljno jasno definisane. Uz definisanu dužinu mandata članova žirija i definisanu kategoriju sukoba interesa, ima još bar pet stavki u propozicijama koje bi valjalo razmotriti.

1) Ima li smisla pustiti da se za naziv najboljeg zajedno, doslovce na istoj hrpi, takmiče dela svih žanrova - neće li tako zbirka eseja ostati nezapažena, biti zakinuta pred višestruko vidljivijim i čitanijim proznim žanrovima?

2) Treba li proces odlučivanja da bude obavijen velom tajne? Završna sednica žirija trebalo bi da bude snimljena i dostupna medijima: za samu nagradu bilo bi najbolje ako bi bila prenošena uživo.

3) Moramo jednom razrešiti i dilemu da li se takmiče dela ili autori: ako autor umre u godini u kojoj je objavio knjigu, može li biti u konkurenciji za Andrićevu, NIN-ovu, Vitalovu ili Mešinu nagradu ili nikako ne sme?

4) Ukoliko je konkurs za rukopis drame, priče ili romana anoniman, može li se sankcionisati mogućnost višestrukog učestvovanja prethodnih laureata?

5) Da li bi pravilnik o nagrađivanju možda trebalo jasno i egzaktno da precizira medijske i propagandne obaveze dobitnika - jer ko nagradu bolje predstavlja nego njen laureat, samo kad hoće?

Dakle, ima posla ko hoće da radi.

Tamo gde nagrade postanu važne same po sebi, kao izraz ličnog trijumfa, treba očekivati da i laureati izraze poštovanje prema svojim odličjima. Tužna je istina da umetnici nagrade jako žele, ali ih malo cene kad ih jednom dobiju. Odete li na dodelu, možete čuti da laureat ne zna ništa o stvaraocu čije ime nagrada nosi; možete čuti i da se dobitnik uvredi što misli da je nagradu dobio za "životno delo", a da pojma nema da je zapravo nagrađen za "celokupno stvaralaštvo" - nijedna nagrada nije smišljena s ciljem da pisca otera u čitulju.

O tome kako laureat prezre, ignoriše ili čak kompromituje dobijeno odličje gotovo da se i ne govori, jer vlada opšte uverenje da suma novca i publiciteta znače i sreću i zadovoljstvo dobitnika. Ništa nije tako porazno kao saznanje da jednom osvojena nagrada svog laureata zapravo vrlo brzo prestane da zanima. Nagrada je tako često samo dugo željena igračka koja je detetu munjevito dosadila: a tu tužnu istinu nijedno dobro sročeno pravilo neće preduprediti.

Autorka je profesorka Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, književna kritičarka i teoretičarka, članica mnogobrojnih žirija (nagrade: Meša Selimović, NIN, Stevan Sremac, Pekićeva stipendija) i stalni književni kritičar dnevne novine Nova i portala Nova.rs

Bonus video: Vladan Matijević, dobitnik Beogradskog pobednika