Vida Davidović: Niko nikada nije pobegao od bola bežeći u drugu geografsku sredinu

Vida je autorka predstava “Bruklin i mačke u kontejnerima”, “Proslave” i “Crna ovca” i scenaristkinja filmova “Matura”, “Rebra”, “Bele rade” i “Srce” u režiji Gvozdena Ilića i filma “U ramenima” u režiji Tare Gajović.Laureatkinja je konkursa Sterijinog pozorja za originalni domaći dramski tekst za 2021/22. komadom “Mali ratovi i kabine Zare” koji će u septembru biti postavljen na scenu Beogradskog dramskog pozorišta, a režiraće ga Simo Đukić.Ali, kako kaže, uvek je želela da napiše roman.

- Odrasla sam na klasičnim romanima realizma i svim tim velikim proznim delima. U kući sam bila poznata kao neko ko manje-više odbija da čita kratke priče i poeziju, sentiment ka tim rodovima došao mi je tek kasnije. Romane sam, nasuprot tome, gutala. I tako, čim sam osetila da sam spremna, uhvatila sam se u koštac sa svojim detinjim snom da postanem mladi Onore de Balzak. Delo “Mučnina: o neodrastanju” sam počela da osmišljavam kada sam imala 22 godine. To je za mene tada bila velika tema. Posmatrala sam sebe i ljude oko sebe, ljude u dvadesetim, tridesetim i četrdesetim, i došla do spoznaje da se svi, naročito u Diznilendima velikih gradova, bore sa odrastanjem ili neodrastanjem.Svet joj, nastavlja Vida, sve više liči na veliki zabavni park za osedelu decu koja traže uzbuđenje na svakom koraku.- Sa tim sam se susrela kad sam došla u Beograd i, budući da sam iz Banjaluke koja je suštinski utemeljenija i daleko patrijarhalnija, taj osećaj koji su ljudi oko mene nosili u sebi za mene je bio jako misteriozan i čudnovat. Taj fenomen svojevrsnog dopaminskog, dekadentnog igrališta me zbunjivao do te mere da sam imala potrebu negde da ga opišem.

Sa jedne strane, dodaje, postoji biološka i prirodna potreba da se odrasta, a sa druge postoji socijalni kontekst u kom odrastanje podrazumeva gubitak “slobode” i prekid jednog identitetskog obeležja koje je poprilično opštemestaško.- “Biti kul”, “biti gradski lik”, “biti jedan od naših, slušati kul muziku, gledati kul filmove”. Prirodno je da ova vrsta rascepa rezultira neurozom. Pored toga, moje junakinje te bitke sa odrastanjem često prelamaju i kroz izazove telesnosti i telesne transformacije, te su simptomi njihovih neurotičnih stanja vrlo često telesni. Odatle mučnina, pljuvanje, povraćanje i ožiljci po koži.U romanu “Mučnina: o neodrastanju” bavi se i, kako kaže, traumom, odnosom prema ženstvenosti, razaranjem romantičnih predstava o svetu, gradovima, Beogradom i Banjalukom, otkrivanjem novih svetova i pozicijom zarobljenosti u onim starim.- Glavne junakinje su Nađa i Anja, dve jako idealistične mlade žene koje se bore sa realnošću u kojoj se slamaju njihove romantične opsene i u kom su prinuđene da počnu da posmatraju svet nekim drugim, realnijim svetlom. U suštini, mnogo njihovog mentalnog prostora zauzima ideja muškarca, ljubavi, Drugog. Ta ideja se, zajedno sa njihovim idejama o sebi, polako kroz roman rastače i iščezava i pri kraju možemo da osetimo početak nekih novih, autentičnijih Anja i Nađa. Ideja o promeni sredine došla je kao posledica potrebe za begom od tog mentalnog prostora koji kulja od opsesije, depresivnosti i vezanosti za svoje predstave o ljubavi. Ali, niko nikada nije pobegao od sebe i bola bežeći u druge geografske sredine. Nisu ni Anja i Nađa.

Na pitanje da li ima nekih sličnosti sa njenom dramom “Mali ratovi i kabine Zare” koja je pobedila na konkursu za originalan dramski tekst Sterijinog pozorja, Vida odgovara:- Ja sam mislila da nema, ali ima. Jedan prijatelj mi je rekao “Julija Kristeva isplivava iz svake rečenice tvog romana”. A Kristeva mi je bila inspiracija za “Male ratove”. Već je ta činjenica dovoljna. Dodajmo pritom i žensku neurozu, strah od muškog pogleda, strah od seksualnosti, regresiju usled traume i mržnju prema telu - eto, ispašće da su to dva ista dela (smeh).A s obzirom da je njen roman bio među 31 koji su ušli u širi uzbor za naše najuglednije književni priznanje, ko su bili njeni favoriti među dobitnicima NINove nagrade, upitali smo?- Pogledala sam listu i ubedljivo mi je omiljen pisac Miloš Crnjanski. A što se tiče romana koji su osvojili ovo priznanje, ustanovila sam da ima mnogo onih koje volim. Možda bi bilo nepošteno izdvojiti jedan, ali potpuno intimno znam koji verovatno najviše volim - “Sitničarnica kod srećne ruke” Gorana Petrovića. Njega sam čitala za lektiru i sa prijateljima iz razreda organizovala mali scenski prikaz na času srpskog pred kraj školske godine. Tako da za njega vežem i neke simpatične uspomene - proleće u Banjaluci, behare, ispijanje kafa i Vrbas - kroz smeh se priseća Vida Davidović.Bonus video: Milena Marković dobitnica NINove nagrade

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=milenamarkovidobitnicaninovenagradeaj-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3353648"]