1
Jedan od najvećih kompozitora današnjice Rjuči Sakamoto preminuo je u 71. godini, posle duge i teške bolesti.
Veliki kompozitor umro je još 28. marta, s tim što je vest o odlasku tek danas objavljena, prenosi magazin „Forbs„. Sakamoto je dugo bolovao od raka rektuma, koji je metastazirao na oba plućna krila.
– Živeo je s muzikom do samoga kraja. Hvala svima koji su ga hrabrili i lekarima u Japanu i Americi koji su činili sve u svojoj moći da ga izleče – saopštio je njegov menadžment.
Još prošlog juna Sakamoto je saopštio da se bori s kancerom koji je „u četvrtom stadijumu“. Prethodno je 2014. godine obnarodovao da ima rak ždrela, zbog čega se povukao s muzičke scene. No, godinu dana kasnije vratio se, saopštivši da se oseća mnogo bolje:
– Konačno imam energije. Možda se rak vrati za tri, pet ili deset godina…
I u januaru 2021. rak se, nažalost vratio, a Sakamoto je teška srca kazao:
– Od sada ću živeti samo s kancerom. Samo se nadam da ću uspeti bar koji tren da odvojim i za neku muziku…
Rjuči Sakamoto je rođen 17. januara 1952. godine u Tokiju. Muziku je počeo da komponuje kada mu je bilo samo deset godina i to pod uticajem Debisija, ali i Bitlsa. Na tokijskom Univerzitetu Primenjenih umetnosti i muzike diplomirao je na odseku za kompoziciju i etnomuzikologiju.
#related-news_0
Još tokom studija pravi eksperimente sa zvukom, bivajući inspirisan različitim žanrovima, od tradicionalne japanske muzike, preko indijske, do afričkih ritmova. Počeo je tada da radi i kao sešn muzičar.
Sakamoto se proslavio kao osnivač benda, koji će ući u anale elektronske muzike Yellow Magic Orchestra. Do osnivanja benda došlo je 1978. godine kada je počeo da radi sa Jukiširo Takašijem i Harumijem Hosonom. Važio je već tada za jednog od pionira elektonske muzike, jer je zahvaljujući bendu YMO svet upoznao različite žanrove kakvi su elektro-pop, sint-pop, sajberpank…
Upravo je Sakamoto stajao iza najvećih hitova benda, kao što su: „Yellow Magic (Tong Po)“, „Technopolis“, „Nice Age“, „Ongaku“, „You` ve Got to Help Yourself“…
Objavljivanje pesme „Technopolis“ mnogi smatraju inicijalnom kapislom tehno muzike, a numera „Behind the Mask“, u kojoj je Sakamoto, koji je uglavnom svirao klavijature i sintisajzere u grupi, otpevao stihove uz pomoć vokodera važi za „sint-pop savršenstvo“. Upravo ovu pesmu obrađivali su mnogi, od Majkla Džeksona do Erika Kleptona.
A 1980. godine Sakamoto se odvažio da krene u solo vode. I tada je objavio prvo solo izdanje – „Thousand Knives of Ryuichi Sakamoto“, upamćenoj po pionirskoj upotrebi silnih novih instrumenata i ritam mašina.
Usledio je 1982. godine novi album „B-2 Unit“, a onda i saradnje s brojnim imenima. Sve je počelo sa Dejvidom Silvijanom i numerom koju je pisao za Japan – „Talking Islands in Africa“, a onda je radio s imenima kakva su Toking heds, Tomas Dolbi, Igi Pop, Brajan Ino, Jusu N Dur…
Igrao je, uz Dejvida Bouvija u čuvenom ratnom filmu iz 1983. „Srećan Božić, gospodine Lorens“ Nagiše Ošime, a komponovao je, sa Silvijanom, i glavnu muzilku temu iz ovog ostvarenja „Forbidden Colours“. Sećao se u jednom intervjuu kako se, tokom snimanja, svake večeri družio s Bouvijem, i dok ga je opisao kao „divnog čoveka“, priznao je kako mu je bilo „neprijatno da ga upita za pomoć oko muzike za film, jer mu se činilo da je Dejvid previše fokusiran na glumu“.
I to ostvarenje otvorilo mu je vrata za komponovanje filmske muzike. Do kraja najvećim dometom na ovom polju smatra se Sakamotova muzika za film Bernarda Bertolučija iz 1987. godine „Poslednji kineski car“, za koju je ovenčan brojnim nagradama.
Radio je muziku za Bertolučijeve filmove „Čaj u Sahari“ i „Mali Buda“, „Visoke potpetice“ Pedra Almodovara, ostvarenja Brajana de Palme „Zmijske oči“ i „Fatalna žena“, a onda i za naslov koji je Alehandru Gonzalesu Injarituu doneo Oskara – „Povratnik“ 2015. godine.
Tokom plodne karijere Rjuči Sakamoto dobio je Oskara, Bafta nagradu, Zlatni globus, priznanje Gremi, a država Francuska ga je odlikovala Ordenom viteza umetnosti i književnosti 2009. zbog doprinosa muzici.
Komponovao je muziku za zatvaranje Olimpijskih igara u Barseloni, a 1994. i himnu fudbalske reprezentacije svoje zemlje.
– Kad se probudim, svoj dan počnem s mišlju – šta ću danas slušati. Može to biti bilo šta. Pravac nije važan. A celoga života vodio sam se jednim zadatkom, samo mi je na umu bilo da razbijem zid, da porušim granice da se ne bih osećao zarobljenim – govorio je maestro Sakamoto.
Bonus video: Glas, dirka, bas