Kad je godine 2014. legendarni japanski kompozitor elektronske i filmske muzike Ryuichi Sakamoto saznao za dijagnozu svoje bolesti, rešio je da nastavi da snima kod kuće kad god može. Rezultat toga je i upravo objavljeni, duboko intiman album „12“.
Ryuichi Sakamoto (r. 1952) zaslužni je japanski kompozitor – pionir elektronske pop muzike, koji je solo ili kroz grupu Yellow Magic Orchestra pomogao popularizaciju ovog zvuka krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, kao neka vrsta dalekoistočnog odgovora na Kraftwerk. Priznati slavni član globalne zajednice avangardnih pop umetnika, Sakamoto je sarađivao na ovaj ili onaj način sa svima njima: od Davida Bowiea, preko Iggyja Popa, Davida Syviana i Laurie Anderson do Fennesza i Alva Noto. Kasnije se dokazao i kao sjajan kompozitor filmske muzike, osvajajući sve moguće nagrade: Oskar, BAFTA, Grammy, Golden Globe, za tako poznate tema iz kinematografskih ostvarenja kao što su „Merry Christmas Mr. Lawrence“ Nagisa Ošime ili „The Last Emperor“ Bernarda Bertolučija. Ali, najveću publiku svakako je imao kao autor muzike za otvaranje Olimpijade u Barseloni 1992… Ko kaže da visoka umetnička vrednost i popularnost ne mogu ići zajedno?
Nažalost, stvari ne izgledaju tako ružičasto u poslednje vreme. Sakamoto je još 2014. dobio dijagnozu da boluje od raka, i od tad se oporavljao, čini se uspešno. U ovom periodu je napravio samo jedan, ali smeo i originalan album, pod imenom „async“ (2017), koji ga je predstavio kao vrhunskog autora potpuno okrenutog smirenoj, atmosferičnoj elektronskoj muzici. No 2021. je stigla sledeća dijagnoza, koja je kazivala da se rak vratio na drugom mestu. Ryuichi se ni ovaj put nije dao i – čim su mu zdravstvene mogućnosti dopustile – počeo je da snima, u kućnim uslovima, svaki put kada bi skupio snagu. Rezultat je upravo objavljeni album „12“ (Milan Records), sastavljen od 12 instrumentalnih kompozicija čija su imena brojke, iza kojih se kriju datumi kad su zabeležene (tako je „20210310“ zapravo numera snimljena 10. marta 2021).
Sakamotov „12“ ima suzdržanu potresnost koja se ne susreće svaki dan – uokviren neizvesnim okolnostima pod kojima je nastao, on nam predstavlja autora što očigledno lebdi između života i smrti. Nema ovde nikakvih ukrasa koji bi remetili lagani tok muzike, onako kako se ona dešava. Kompozicije skrivene iza brojeva polako otkrivaju veliko uživanje u življenju, dok se ono još uvek dešava. Album tako donosi delikatnu, elegičnu, ali nikako ne mračnu viziju: tanane emocije ističu iz ovih fragilnih audio skulptura, rastući polako, kao plima, sve dok vas ne obuzmu u potpunosti. Sa olakšanjem ustanovljavamo da je ovo starinska ploča, koja prednost daje ogoljenom sadržaju, a nikako ne modernom pakovanju. Najvažnije je primetiti da Ryuichi Sakamoto izvodi svoju muziku sa neisforsiranom uverljivošću i dostojanstvenom osećajnošću – ona je krhka, sporo se razvija, ali u najboljim delovima udara iz sve snage kad joj se prepustite.
Ovaj jedinstveni meditativni projekat zapravo slavi čudo života i zadovoljstvo u njemu. Od prve kompozicije, on vas sa lakoćom preplavljuje i veoma je nalik na onu muziku sa sjajnih ambijentalnih albuma Briana Enoa i Harolda Budda („Ambient 2: The Plateaux of Mirror“, 1980, i „The Pearl“, 1984). Nakon otvarajućeg smirujućeg elektronskog ugođaja „20210310“, koji postavlja osnovni ton ploče, to se naročito odnosi na niz divnih numera „20211130“, „20211201“ i „20220123“ u kojima klavir skicira osnovne melodijske tokove, ostavljajući vašem doživljaju da ih dopuni. Sakamotova eteričnost drži punu pažnju i prosto ne odolevate da se ne utopite u nju.
Kad odjednom nastupi uznemirujuća promena sa pomalo Bowiejevskom „20220202“, ne možete da se otrgnute utisku kako ona svojim suvim zvukom sintisajzera opisuje nešto što liči na zabrinut tok misli. Čim se potom vratimo suptilnim klavirskim motivima na debisijevskoj „20220207“, te posebno „20220302“ (sarabande) i „20220302“, gde su inspiracije iz klasične muzike u prvom planu – ove male etide zaista počinju da nam zvuče kao molitve. Molitve životu kao takvom, dok za nama ne ostane samo zvuk zvončića, koji u završnoj „20220304“ sugerišu da je jednom davno neko bio tu.
Album Ryuichija Sakamotoa „12“ ne podleže uobičajenim kritičarskim razmatranjima – veoma je dobar, ali je važniji kao ljudski čin kojim se na nežan i ne-sentimentalan način slavi život, upražnjavajući ga punom snagom, do neumitnog kraja.
(Snimak Ryuichija Sakamotoa kako izvodi svoju napoznatiju filmsku temu „Merry Christmas Mr. Lawrence“, emitovan 11. decembra 2022)
Bonus video: Koncert na Kolarcu – Najbolji kamerni pijanista i najstarija aktivna vokalna solistkinja
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare