0
Ovoj mašini je potreban tehnički pregled...
Piše: Jovan Semi Pjević
Razvod je uglavnom traumatična rabota… Oni su uglavnom okidač, domino efekat za raznorazne događaje u kojima se kažu loše stvari koje se ne misle, a ponekad i učine još gore stvari koje se nikad uobičajeno ne bi uradile. Retko ko ostane netaknut turbulentnim zbivanjima raspa odnosa dve osobe koje su se nekada (nadam se) burno volele, a pogotovo njihova deca. Rediteljski duo zvani Beni i Džoš Safdi, poznatiji kao kreativni dvojac Braća Safdi, već više godina uživaju u plodovima njihove saradnje.
Njihova deca su bila i te kako dobro primljena širom sveta; filmovi: „Good Time“ i „Uncut Gems“ su preplavili i art haus i mejnstrim filmska tržišta i Safdiji su vrlo brzo postali prezime u koje se kunu filmofili. Kao što uvek prirodno dođe, Safdiji su se kreativno razišli i 2025. godine svetskoj publici podarili po jedan samostalni rediteljski projekat, a zanimljivo je što su oba filma o sportistima! Prvi na redu je bio Beni Safdi, koji je dostavio već veličani film o jednom od pionira UFC-a, naslovnoj mašini, Marku Keru. Da li bi trebalo da se „razvod“ poništi ili su samostalni podvizi Safdijevih ipak na dobrom putu? Sudeći po prvom „kopiletu“, možda bi trebalo da se pomire: što pre…
„The Smashing Machine“ je priča o naslovnoj mašini za udaranje, Marku Keru. On je jedan od pionira u MMA borbama koji je kao mnogi slični njemu u to vreme ostao neopevani heroj današnjeg i te kako poznatog i vrlo unosnog sporta. U filmu ga publika prati kako doživljava vrhunac karijere. Dok je spolja mišićava masa teška 116 kilograma, unutrašnje poteškoće ga teraju da se pozabavi problematičnim životnim navikama i odnosima sa najbližima koji prete njegovom uspehu, kako u karijeri, tako i u svakodnevnici.
Neću dalje da zalazim u samu priču, ne samo da ne bih spojlovao, već i jer nema gde toliko dublje da se zađe. „The Smashing Machine“ nije klasičan film o jednom sportisti: njegova unikatnost se ne ogleda u nekoj originalnosti ili inovativnosti, već više u neuspešnom gađanju apsolutno svakog opšteg mesta bilo kom slično filmu nekih drugih autora. Jednostavno rečeno, film nije dobro konstruisan…
Nešto malo više od 120 minuta filma je ispunjeno manjkom sveopšteg osećaja gradacije narativa: vrlo retko su se akcije likova smisleno nadovezivale jedna na drugu, već su scene samo ređane bez konkretnog smisla. Tokom trajanja filma sam se minimalno povezao sa likovima i iskreno me nije zanimalo šta će se sa njima desiti do kraja. „The Smashing Machine“ ima sve trope, elemente, teme i motive filma o najpre potcenjenom, pa vrlo uspešnom, te propalom, pa ponovo relativno uspešnom sportisti. Ipak, ne uspeva se da se učini da rade, čak ni na nivou da osetimo trud autora da prenese emotivnost ili zaokruženu priču na veliko platno… Ipak, ono što film vadi jesu izvođenja glumaca, originalno komponavana muzika, kao i režija Benija Safdija, donekle.
Dosta ljudi je hvalilo izvedbu Dvejna Roka Džonsona, koji tumači naslovnu ulogu. Rok mi nikada nije bio preterano simpatičan, ali se uvek poštovala njegova želja i trud da uspe u Holivudu, što i jeste. Nakon mnogo skoro pa identičnih uloga u filmovima u kojima igra doslovno istog lika: sebe, Rok je prirodno odlučio da se posveti nečemu malo drugačijem. Uputio se već izlizanim putem bivših rvača, a sadašnjih glumaca kao što su na primer Dejv Bautista ili Džon Sina. Dok su njih dvojica načelno bolji glumci, ne krivim Roka što je odlučio da se maksimalno posveti ozbiljnoj ulozi za promenu. Da li je zaslužio toliko šuškanja oko Oskara za najboljeg glumca? Ne, naravno da nije.
Istina je da je Rok bio dobar i pohvaljujem njegovu želju i volju da ide van dosadašnjih glumačkih ograničenja. Ozbiljno je shvatio zadatak i zaista je uspeo da nam dočara ovog lika najbolje što je mogao… Ipak, najbolje što može nije bilo dovoljno da me pomeri sa mesta ili natera da nešto osećam vezano za Marka Kera. Na fizičkom nivou, Rok i Ker izgledaju skoro pa identično, a sličnost između glumca i prave ličnosti koju tumači je uvek lepo videti! Svakako, dobar je početak za neke slične uloge u budućnosti, a nadam se da će ih tek biti!
Nisam se nadao niti očekivao da će Emili Blant biti ta koja će glumački nositi film. Blant igra Don, Kerovu devojku koja ga prati kroz sito i rešeto na njegovom putu do MMA Valhale. Kao i mnogi ženski likovi pre nje u sličnim filmovima, Don je tu da bude devojka glavnog lika i to je to. Izgovara i čini sve već prethodno viđene stvari (osim u jednoj sceni), ali Blant taj kliše iznosi toliko dobro da sam se podsetio koliko je zapravo kvalitetna glumica. Blant i Rok su definitivni noseći glumački stub ovog filma i bez njih ne bi bio isti: u dobrom i lošem smislu.
„The Smashing Machine“ je na premijeri na ovogodišnjem filmskom festivalu u Veneciji zaradio 15 minuta stajaćih ovacija, a Beni Safdi je pokupio i nagradu za najbolju režiju. Srebrni lav nije naivna nagrada, te se rediteljski dosta očekivalo od sveže „razvedenog“ Safdija.
Unikatnost stila filma je primetna od samog početka i Beni se vrlo dobro poigrao sa izgledom filma. Mešavina izgleda rijalitija sa početka veka i dokumentarističkog prikaza poznatih borbi je vrlo lepa za gledati na velikom platnu. Takođe, rediteljski se posvetio zanimljivom prikazu sirovih mišićnih konstrukcija MMA boraca i načinu na koji se njihova tela uvrću, prevrću, padaju, krvare i trpe još štošta na fizičkom nivou. Takođe, Safdijeva odluka da se ponekad narativno posveti i životu iza kulisa boraca je zanimljiv, ali ga nema dovoljno da bih ga dalje pominjao. Beni se trudio da sa nekim rediteljskim detaljima slomi monotoniju i stereotipe ovakvih filmova, ali avaj!
Iako je lep za gledanje (direktor fotografije Makeo Bišop je uradio odličan posao) sa nekim dopadljivim rediteljskim postupcima, „The Smashing Machine“ ne nudi ništa što zaslužuje preterano divljenje ili nagradu Srebrni lav.
Muzičarka Nala Sinefro je radila skor za film i podigla ga na viši nivo, koliko je mogla. Vrlo je dobro sabila u numere vrlo haotičnu atmosferu filma. Muzika se odlično slagala sa svim momentima u filmu, a veliku većinu je i uzdigla tamo gde su scenario, gluma ili režija podbacili.
Koliko god priča o neopevanom heroju danas poznatog sporta bila primamljiva i za reditelja i za glavnog glumca, zgoda o Marku Keru nije morala da postoji van okvira eventualno još jednog dokumentarca. Veliko je opšte mesto od filma koje pokušava da se istakne rediteljskim stilom koji katkad uspe da zaintrigira oko i um, kao i glumom koja stvarno ne nudi ništa neviđeno novo. Zasigurno nisu pokušali nešto novo sa, u najboljem slučaju, mediokritetskim scenarijem o sportisti koji namerno ne ide u pravcu u kojem ste mislili da će ići da bi ispao pametan, a samo je ispao prosečan i što je najgore: nebitan. Barem se Rok potrudio da uradi nešto novo! Čeka se decembar i film druge polovine Safdi dvojca, a iskreno se nadam da će čovek Marti uspeti da pobedi mašinu Kera: izgleda barem kao dobar izazivač!
VIDEO: Šta sam gledao u septembru?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare