Šta je sve jedna od najintrigantnijih ličnosti na domaćoj javnoj sceni s kraja prošlog i početkom ovog veka rekla u svom poslednjem intervjuu, a šta nije objavljeno...
„Dragan Malešević Tapi (1949-2002). Bio jednom jedan Tapi“. Iza ovog natpisa na crnom mermernom spomeniku na Centralnom groblju u Beogradu krije se uzbudljiva filmska priča o urbanoj legendi srpske prestonice i jednoj od najintrigantnijih ličnosti u drugoj polovini prošlog veka. Diplomirani ekonomista, slikar, projektant, pustolov, ljubitelj ezoterije… Mason – Sjupring ranga, komander 33. stepena škotskog rituala. I život i smrt su mu obavijeni mistikom.
Igrom sudbine, uradila sam Maleševićev poslednji intervju za „Oko“, nedeljnik najtiražnijeg dnevnog lista srpske dijaspore „Vesti“. Tada je već sedam meseci bio u ilegali. Upoznali smo se zahvaljujući opkladi koju sam izgubila, jer nisam poverovala poznaniku da ima kontakt sa njim. Kada me je Tapi nazvao, iako sam prepoznala njegov glas, poverovala sam da je to on tek kada je u zakazano vreme došao na intervju u redakciju.
Kao da je gledao kroz mene
Nasmejan, druželjubiv, pomalo i nervozan, odmerio me je, imala sam osećaj da je gledao kroz mene.
– Da, to je to, nisam pogrešio što sam došao – bilo je prvo što je rekao.
– Ne razumem – odgovorila sam.
– I ne treba da razumeš, objasnio bih ti, ali nemam vremena, dani su mi odbrojani, i ja to znam i ne bojim se. Upotpunio sam red ljudi koje je trebalo da pronađem, sad mogu mirno da umrem.
Bila sam zbunjena, ali nisam pitala ništa, nego ono što je trebalo uraditi.
„Mafija hoće da me ubije“
Pričao je u svom maniru, bez zadrške, po čemu je bio poznat i privlačio pažnju i onih koji su mu sve verovali i onih koji su u sve sumnjali.
U intervjuu pod naslovom „Mafija me prati i hoće da me ubije“, objavljenom 14. avgusta 2002, rekao je mnogo toga šokantnog. Da je na njega planiran prvi udar na Sv. Jovana, a drugi 15. aprila. S obzirom na to da je preživeo prvi, otišao je u Crnu Goru, gde se zadržao 14 dana, taman koliko, po masonskim pravilama, može da uživa pomoć i zaštitu svog brata masona.
„Moj život se izmenio 3. januara 2002. kad su me drugari obavestili da se nešto čudno događa oko moje kuće, gde se motaju kola DB-a s novim ljudima, koji su njima bili nepoznati. Informisali su me i da su isti dovukli neku opremu i instalirali je u mojoj blizini, ali da ne znaju o čemu se radi…
Vrlo brzo sam uočio da je prekoputa moje adrese Maršala Tolbuhina 35, u broju 32, postavljena kamera, u stanu DB koji su nekada koristili Bokanovi ‘Beli orlovi’. Saznao sam i da je u cilju praćenja u komšiluku, u stanu Miše Grofa, postavljen i laser, jer moj stan ima ogroman prozor.“
„Oni prate mene, ja njih“
Potom je dodao da je stručnjak za elektroniku i da je postavio kamere u celoj ulici.
„Počeo sam da gledam i slušam i ja njih. A, onda su počele da se događaju neverovatne stvari…“
O samom udaru na njega, kako je naveo, nije želeo da govori.
„Jer to nije uradila DB već jedna njena grupa, za koju može da se kaže da je služba u službi. To je tajna služba koja se nalazi u vrhu državne vlasti. A, kao i sva ubistva, i moju likvidaciju su organizovali s kriminalcima. Omelo ih je to što nisu uspeli da uđu u telefone, jer su svi bili isključeni…“
Neke ličnosti iz ove grupe su javne, dodao je Tapi, a neki od njih su radili u „Grupi 69“, koja je oformljena pri vojsci kao parapsihološki tim.
„Oni prate mene, ja njih… Znam sve o njima i kako im se deca zovu i gde i kako žive, svašta znam. Na primer, jedan od njih je penzionisan, jer je bio umešan u ubistvo na magistrali kada je napadnut Vuk Drašković. Ali, on sada najnormalnije radi i dobija honorar kao za neka istraživanja preko Službe…“
„Srbiju će spasti žene“
Što se budućnosti Srbije tiče, rekao je da se u naredne dve godine ništa bitno neće promeniti.
„Ovima su ruke mnogo krvave i kad oni odu s političke scene, doći će bolji dani za Srbiju. Biće dobro onima koji su dobri. A to će biti od maja 2004. godine! Znam da to izgleda daleko, ali nije. Još teže nam je da poverujemo da će za tu bolju budućnost biti zaslužne žene, mlade i izuzetno pametne. Te Božje dame će uraditi veoma važne stvari za Srbiju. One su sada na studijama i tek dolazi njihovo vreme…“
Videli smo se još jednom, nakon što je njegov intervju objavljen u listu „Oko“, koji se prodavao u Evropi, Americi i Australiji, ali ne i kod nas. Donela sam mu novine, a on svoje serigrafije da izaberem koju želim za uspomenu.
Zatekao me je pitanjem da li znam šta je moj otac preživeo u detinjstvu, opisao je neke scene… Znala sam za Jasenovac, Staru Gradišku, ali otac nam nikada o tome nije pričao niti je javno svedočio. O tim događajima sam znala iz babinih i tetkinih priča.
Na rastanku mi je rekao:
– Pakuješ li kofere da pređeš okean?
Odgovorila sam da nemam ni u najluđim mislima ideju da svoj Beograd napustim.
– Znam, ali tvoja je misija da odeš. I biće ti teško. Neću da te plašim, ne brini, vratićeš se.
Ocu sam rekla šta mi je ispričao. Slušao me je pažljivo, suze su ga gušile.
Preminuo tokom saslušanja
Ubrzo nakon našeg susreta, Dragan Malešević Tapi preminuo je u 55. godini u prostorijama beogradskog SUP-a prilikom saslušanja oko takozvane grupe Željka Maksimovića Make, a u vezi sa ubistvom policijskog general-majora Boška Buhe. Vest o tome objavile su sve televizije kao „brejk njuz“, a TV Pink je prednjačila i emitovala kajron, čiji je naslov bio: „Tapi preminuo od straha“.
Put Tapijevog poklona
Nedugo zatim, sticajem neočekivanih okolnosti, otisnula sam se preko okeana. Sliku koju mi je Tapi poklonio uramila sam, na insistiranje oca, tek nakon nekoliko godina. Ubrzo sam joj skinula ram, spakovala u kofer i vratila se u svoj Beograd. Još uvek čeka da bude okačena na zid, pa da se dogodi još jedno njegovo proročanstvo, u koje, posle svega, iskreno verujem.
Hiperrealista i mason
Dragan Malešević Tapi bio je srpski slikar, koji se smatra vodećim predstavnikom hiperrealizma i magičnog realizma u srpskom slikarstvu. Rođen je 1949. u Beogradu. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, do 1989. živeo je u inostranstvu: u Milanu, Beču, Kembridžu, Ženevi, Minhenu, na Bahamima… Prvu izložbu slika imao je 1985. u Rovinju, gde je izlagao uz Miću Popovića i Olju Ivanjicki. Prvu sliku je prodao 1987. u galeriji Prijeko u Dubrovniku za 8.000 DM. Godine 1989. časopis „Art News“ uvrstio ga je među sedam najboljih hiperrealista sveta. Osamdesetih i devedesetih godina XX veka njegove slike izazivaju veliku pažnju medija, usledile su samostalne i grupne izložbe u Jugoslaviji i inostranstvu. Slike mu se nalaze u mnogobrojnim privatnim kolekcijama: Džordža Buša i Henrija Kisindžera, Kakueija Tanake… ali i javnim zbirkama, među kojima je i zbirka Bele kuće. Godine 2000. imenovan je za počasnog građanina Džordžije. U srpskoj javnosti je važio za uticajnog masona. Sa istomišljenicima je 1990. revitalizovao Veliku ložu Jugoslavije.
Mira Marković i crna magija
U odgovoru na pitanje „Kome ste se zamerili, koji je razlog za vaše uklanjanje“ pomenuo je i Miru Marković, osnivačicu Jugoslovenske levice, suprugu predsednika SRJ i Srbije Slobodana Miloševića:
„Jedino što mogu da kažem jeste da je to čist idiotluk. Naime, Mira Marković je imala sedmoro ljudi koji su joj pomagali tako što su joj pravili horoskope, bavili se spiritizmom, radili s viskom, jednom rečju, crnom magijom. Ona se uvek držala njihovih proračuna i predviđanja i to je bilo besprekorno tačno, sve do poslednjih izbora. A promašaj se desio kad se umešala jedna druga grupa koja je potpuno ‘bela’ i koja ih nije ni napala, ali njihovo prisustvo bilo je dovoljno da ovi dobiju falš informacije za izbore koje su zakazali za pogrešan datum. To je za Miru bio šok… Ono što je vezano za mene jeste to što su Miru upozoravali da sam ja taj glavni koji će da uništi režim.“
Bonus video: Priča o Urošu Prediću velikom srpskom slikaru
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare