Tanja Mandić Rigonat za Nova.rs: Mlade generacije su najdraži plen za savremene zločince

Čuveni komad savremenog poljskog autora Tadeuša Slobođaneka „Naš razred“, koji je sa uspehom postavljan na scenama širom Evrope i sveta, premijerno će sutra biti izveden u adaptaciji i režiji Tatjane Mandić Rigonat, na Sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta. "Naš razred" dramski izlaže priču o grupi školaraca, Poljaka katolika i Jevreja, iz malog poljskog mesta, koje je doživelo sovjetsku i nemačku okupaciju čija represija u “običnim ljudima" budi demone okrutnosti i nasilja.Uloge u predstavi su poverene mladim glumcima: Nini Nešković, Suzani Lukić, Jeleni Blagojević, Vučiću Peroviću, Nedimu Neziroviću, Petru Strugaru, Danilu Lončareviću, Draganu Sekuliću, Dušanu Matejiću i Jovanu Jovanoviću. Autorski tim predstave čine Branko Hojnik (scenograf), Ivana Vasić (kostimograf), Irena Dragović (kompozitor), Igor Koruga (koreograf), Jelena Tvrdišić (video rad) i dr Ljiljana Mrkić Popović (scenski govor).

- „Naš razred” je moj izbor, baš kao i „Zli dusi”, „Ivanov”, „Balkanski špijun”, „Nora”, predstave koje su na aktuelnom repertoaru Narodnog. Za neke od ovih naslova morala sam baš da se borim i čekam da budu prihvaćeni, za „Naš razred” ne – kaže za Nova.rs rediteljka Tanja Mandić Rigonat.Kako ste došli na ideju da radite ovaj komad?- Gledala sam litvansku predstavu na Bitefu pre desetak godina. Tekst me je snažno pogodio svojom surovom lepotom. Izuzetna drama. Tema komada je tragično aktuelna. A u drami se poetski oseća kojoj pozorišnoj kulturi pripada. Poljska je zemlja velikih pozorišnih magova: Grotovskog, Kantora... Želja da radim „Naš razred” uticala je na to da drama bude prevedena. Integralni tekst drame dramaturški sam adaptirala u skladu s rediteljskim konceptom. „Naš razred - istorija u XIV slika” prati priču o sudbini Poljaka i Jevreja, drugova i drugarica, kroz decenije 20. i početka 21. veka. Od doba nevinosti- polaska u školu pa do smrti i posle smrti. „Naš razred” je metafora za zajednicu, etnički, verski mešovitu. Odgoneta, rekonstruiše, inkarnira, splet psiholoških, ideoloških, istorijskih okolnosti koje čoveka postavljaju u situacije sudbinskih izbora u kojima progovara čovečnost, zverstvo, strah, ljubav, surovost, junaštvo, ljubav. Navodi nas da razmišljamo o fašizmu, osveti, sudbini i slobodi izbora, dobru i zlu.Drama počiva na pretpostavci da svaku globalnu „bandu” pokreće šačica lokalnih nasilnika i da je dovoljno svega nekoliko njih da se u tren oka zapali čitava židovska zajednica jednog mesta. Da li su koreni ipak mnogo dublji?- Pisac drame pozorište doživljava kao mesto društvenog dijaloga, mesto za postavljanje pitanja pojedincu i zajednici. Pre svega pitanja zašto. Zašto se nešto dogodilo? Iz čega je zlo izraslo? A to pitanje je kompleksno. Drama je inspirisana istorijskim događajem, zločinom spaljivanja poljskih Jevreja u gradiću Jedvabne, koji se dogodio samo nekoliko dana posle Nemačke okupacije tog dela Poljske (pre toga je bio dve godine pod SSSR-om). Poljaci su spalili svoje susede. Istoričar Jan Tomaš Gros je to detaljno istražio i dokumentovao u knjizi „Susedi” koja se pojavila u Poljskoj 2000. i izazvala burne polemike, jer je narušila mit da su Poljaci u Drugom svetskom ratu bili isključivo žrtve a ne i zločinci. Niko sebe istorijski ne želi da vidi u negativnom svetlu zločina. Napisao je i da je stradalo 1600 Jevreja. Oko te brojke se polemiše. Rat brojevima stradalih dobro nam je poznat. Ali Gros postavlja pitanje koje se kod nas tako formulisano ne čuje: Da je broj manji, da li bi to promenilo suštinu zločina? Brojevi nisu presudni za suštinu zločina. Brojevi govore o razmerama strahote. Devet godina posle te knjige, pojavljuje se drama, koja praizvedbu nije imala u Poljskoj nego u Londonu. Tek posle toga izvedena je u Poljskoj, i od tada se igra širom sveta. Njena dimenzija je univerzalna.

Da li se vaša predstava referiše na rat koji se upravo odvija u Ukrajini?- „Pogledajte, kako je uvek vešta, kako se dobro drži mržnja u našem veku…“ Ovim stihom počinje pesma „Mržnja” Vislave Šimborske, velike poljske pesnikinje koju volim. Ta pesma, kao i pesma „Deca epohe”, stalno mi se vrte po glavi. Rat u Ukrajini i sve što ga prati uticao je na moje opšte razmišljanje o današnjem svetu. Sve ono najtragičnije iz 20, oživljava u 21. veku. Nikakav ljudski napredak osim u tehnološkom smislu nije se dogodio. Vreme u kojem živimo ispoljilo je nove forme totalitarizma, travestiranog i ogoljenog fašizma. Ovo vreme podstiče nasilje u raznim oblicima, podstiče ono najgore u čoveku. Istorijske činjenice se negiraju, istina proganja i relativizuje, veličaju se zločini i zločinci. U tom kontekstu, drama je snažan poziv, emocionalni i intelektualni, da preispitujemo savest, da razmišljamo o krivici i odgovornosti, o ljudskoj prirodi.“Naš razred” su od prošle godine prikazuje u zagrebačkoj Gaveli. Da li ste gledali i koliko će se vaša postavka razlikovati?- Pre zagrebačke predstave, "Naš razred" je igran u Makedoniji, BIH, Sloveniji. Predstave su nužno različite, jer su autorska dela. Da nije tako govorili bismo o plagijatima i krađi umetničkih identiteta. Gledala sam zagrebačku predstavu. Potpuno je različit pristup drami, onome što ona nudi, i kao forma i kao sadržaj.Kakvo vam je bilo iskustvo u radu sa mladim glumcima?- U ekipi je mlada glumačka podela, i to je koncept predstave. Glumci su mladi, baš kao i likovi u drami u trenutku kad se zbio ključni događaj, i nadam se da će mnogo mlade publike gledati predstavu. Današnje mlade generacije nisu odgovorne za zločine počinjene u prošlosti u naše ime. Ali odgovorni smo za to kako se odnosi prema zločinima, i prema prošlosti koja očigledno nije prošlost nego trauma, rana koja ne može da zaraste dok god se istina proganja, beži se od nje ili se negira. Drama je i poziv da čitamo Karla Jaspersa "O krivici", da razmišljamo o tome šta je krivična odgovornost, šta politička, šta moralna, a šta metafizička. Mlade generacije su najdraži plen za savremene zločince koji izvrću istinu, truju im dušu, i vrbuju ih lažima i opsenama za budućnost novih zločina, progona.Zadovoljni ste kako radi Svetislav Goncić u Narodnom pozorištu?- Narodno pozorište realno ima probleme, kao jedan veliki organizam u kome sva dešavanja nisu usmerena ka suštini-smislu njegovog postojanja - a to je predstava i rad na njoj. Niske su plate ljudima koji su u pozorištu neophodni, ali su nevidljivi jer su iza scene: garderoberi, dekorateri, krojači, šminkeri i drugi. Sve su to specifična pozorišna zanimanja, a koja nisu adekvatno plaćena jer nisu prepoznata kao bitna. I ljudi odlaze. Za pozorište je važno da u njemu ima slobode, repertoarske i stvaralačke. Upravnik Goncić nije cenzor niti neko ko progoni političke neistomišljenike.Ispratili ste sve što se dešavalo sa pozorištem Boško Buha poslednjih dana? Kako komentarišete taj slučaj?- Pozorište Boško Buha mora ostati na Trgu republike pored Narodnog muzeja, Narodnog pozorišta, na mestu na kojem je 73 godine. Ansambl Buhe je prošao kroz toplog zeca, od oduševljenja zbog njihovog obraćanja javnosti i traženja podrške, do pljuvačine po drušvenim mrežama i razočarenja i optužbi za kolaboraciju sa vlastima kad su rekli da su zadovoljni kako je protekao razgovor sa premijerkom i da će u narednih mesec dana pratiti kako se razvija situacija u odnosu na dogovor. Kao da se očekivalo da oni budu korifeji nove pobune protiv ove vlasti. Pa kad se to nije dogodilo, pale su teške optužbe. Prilično sumanuta situacija. Ovde se inače lako napadaju umetnici, prozivaju glumci, i te prozivke idu iz raznih pravaca, ne samo iz skupštinskih SNS klupa. Zaboravlja se na jednostavnu činjenicu da u pozorištu rade ljudi različitih političkih uverenja, ili bez ikakavih političkih uverenja. I takvi različiti ljudi ujedinjeni su u zahtevu da pozorište ostane na Trgu i da se konačno renovira. I za to imaju podršku i esnafa, i oko dvadeset hiljada građana.Ceo taj slučaj govori o tome da je bolje da ne čeprkamo mnogo po tome ko šta danas drži u gradu jer ćemo se zaprepastiti.- Naprotiv. Treba čeprkati, kako kažete, i duboko kopati, istraživati. Saznati ko je i kako došao do vredne imovine. Posvetiti se otkrivanju istine, praviti registar pljački, malverzacija, otimačina, uz nadu da će jednog dana sve to biti preispitano i da će nekad neko u ovom gradu, zemlji odgovarati. Da neće sve odneti košava u zaborav ili politički kompromis.Kako vam deluje Beograd danas? Neko kaže da se provincijalizovao, a neko da nikada nije bio moderniji.- Grad se poprostačio. Beograd doživljavam iznutra, za razliku od prijatelja koji žive u inostranstvu i povremeno dođu pa imaju drugačije utiske od mene na osnovu lepe atmosfere u kafićima, baštama, anarhičnosti gradskog duha, dinamične kulturne scene, neke duhovite slobode i čudne kombinacije stresa i opuštenosti kod ljudi. Ali neosporno je da to više vizuelno nije grad na ušću dveju reke otvoren ka nebu i širokom pogledu. Vizurama grada postavljeni su amovi: K- distrikt je uništio pogled, zatvorio ga sa reke prema Kalemegdanu, i obrnuto. Pozadina Kule Nebojša sad je zgradurina. Ali o tom ataku se ne piše kao o H2O Beogradu. Pričaju i o selidbi ZOO vrta. Vidim da je planirano i rušenje sajma. Ostaće samo hala 1. Beograd na vodi je arhitektonsko ništa, bofl, estetska nula. Kad gledam stare fotografije recimo Trga republike, boli prosto današnja bezličnost tog mesta. Nekadašnji Beograd, taj sa fotografija, gradili su ljudi sa više znanja, ukusa i odgovornosti prema budućnosti. A ovaj danas grade Gospoda Glembajevi. Doduše, ima delova grada koji su lepo sređeni, mislim na pešačke zone. Ti su delovi kao neke minijature u opštoj slici grada kojim dominiraju šljašteće kladionice, kockarnice, slomivrat ulice, fasade koje se osipaju i padaju na pešake. I mogla bih tako u nedogled da opisujem.Bonus video: Predstava "Deca" - Narodno pozorište u Beogradu

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=predstavadecanarodnopozoriteubeogradumm-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="5040446"]