INTERVJU Tanja Brzaković: Moj film je priča o borbi za ono što nam je važno

Piše: Marina Lučić

U razgovoru za Nova.rs Tanja Brzaković govori o filmu koji je priča o čoveku koji se posle gotovo pola veka vraća u rodni kraj, o odnosu prema zavičaju, iskustvu gastarbajtera, ali i o društvenim okolnostima koje su inspirisale “Kuću”.

Vaš film „Kuća“ govori o čoveku koji se posle mnogo godina vraća u rodni kraj, ali tamo zatiče potpuno drugačiju stvarnost. Koliko je priča inspirisana onim što se danas dešava u Srbiji, posebno kada je reč o investitorskim projektima koji menjaju lica čitavih krajeva?

- Početna ideja za film je bilo pitanje koje junak naše priče, Jovan, na kraju svog životnog puta sebi postavlja: šta je zaista u životu bitno? Odgovor na to pitanje on pronalazi povratkom u selo iz kog je potekao. Jedna od tih najbitnijih stvari jeste zajedništvo. Sumnjivi investicioni projekti, od kojih profitiraju samo određeni pojedinci ili njihove kompanije, a koji ugrožavaju prirodu, samim tim i način života starosedelaca, jesu postali deo priče, zato što su nešto sa čime se svakodnevno susrećemo. Protiv njih se može samo kolektivnom borbom tj. zajedništvom. Inspiracija za scenario su bile pobune seljana sa Stare planine protiv gradnje mini-hidroelektrana.

Da li je upravo taj paradoks - da često počnemo da cenimo ono što imamo tek kada je ugroženo - bio jedan od pokretača priče?

- Jovan se vraća u svoj rodni kraj prvi put nakon skoro 50 godina. Tada je otišao u Nemačku, kao radnik, a uspeo je da postane uspešan arhitekta. Uveren je da je sve što je tada u zavičaju ostavio sada deo daleke prošlosti i da neće imati problema da proda kuću i zemlju. Ali sećanja i odgovornost prema onima koji ostaju posle njega mu neće dozvoliti da tek tako ostvari svoj prvobitni plan. Jovan je veći deo svog života bio sebičan čovek, motivisan uspehom i karijerom. Sada mora da učini potpuno nesebičnu stvar, kako bi pomogao drugima i sačuvao svoju porodicu. Kada je odlazio pre pola veka, otišao je da bi se izborio za svoju i egzistenciju svoje porodice. Sada se na tom istom mestu susreće sa ljudima koji se takođe bore za egzistenciju, ali sa željom da ostanu tu odakle potiču.

U središtu filma je odnos dede i unuka, dvojice ljudi koji pripadaju različitim generacijama i imaju potpuno drugačije životno iskustvo. Šta ste kroz njihov odnos želeli da kažete o pripadanju i tome šta danas znači zavičaj?

- Nikola je mladić koji je odrastao u Berlinu, bez bilo kakve emotivne veze sa zemljom svojih predaka. Deda i unuk su gotovo stranci, koji sticajem okolnosti kreću na zajednički put u dedino rodno selo i dobijaju možda poslednju šansu da se upoznaju. Nikola pripada generaciji mladih sa zapada koji odrastaju u multietničkim društvima, u kojima reč “zavičaj” nije toliko bitna kao npr. u Srbiji. Ali to ne znači da oni nemaju osećaj pripadnosti i poštovanja prema svojim korenima. Mislim da su za generacije unuka gastarbajtera “zavičaj” osobe - roditelji, deda, baba, a ne lokaliteti. Nikola na ovom putu dobija svoj “zavičaj”, a samim tim i jasnije identitet.

Koliko vam je bilo važno da kroz njegov lik otvorite i temu ljudi koji su otišli iz Srbije, ali nikada nisu u potpunosti prekinuli vezu sa mestom iz kojeg potiču?

- I sama pripadam toj velikoj grupi ljudi koji su otišli iz Srbije u potrazi za drugačijim životom od onog kog smo imali ovde. Većina nas ne može i ne želi da prekine vezu sa Srbijom, zbog porodice i prijatelja, na prvom mestu. Činjenica je da naših priča nema dovoljno na filmu, televiziji, u literaturi. Zbog toga mi je bilo bitno da se izborim za mogućnost da ispričam makar jednu “gastarbajtersku priču”, jer nas je, nažalost, sve više. Kažem nažalost, jer samo mali broj ljudi odlazi zato što im se može, a ne zato što ne moraju. U filmu je kroz lik Ivane, medicinske sestre iz Pirota, upravo ispričana i perspektiva mlade osobe koja danas mora da ode iz Srbije da bi preživela.

Stara kuća i selo u filmu nose snažnu emotivnu težinu. Šta su za vas predstavljali i koliko su uticali na razvoj priče i likova?

- Kuća je metafora za mesto gde naša duša pripada i gde nalazi mir. Jovanova kuća je razrušena, zato za njega nema mira. Samim tim ona je u samom srcu razvoja priče. Ja sam gradsko dęte i čitavog života sam živela u velikim gradovima, zbog toga za mene ruralna sredina ima specijalan značaj - ona u sebi ima tajnu, težinu, ali i tradiciju, i što je najvažnije poeziju. Mislim da sam samo za vreme studija napravila dva kratka igrana filma koja su se dešavala u gradu, sve ostale priče se odigravaju u ruralnim sredinama.

„Kuća“ govori i o odgovornosti - pojedinca, zajednice, ali i sistema. Da li ste želeli da postavite pitanje koliko smo sami odgovorni za to šta će se dogoditi sa mestima kojima pripadamo?

- Mislim da je uvek odgovornost na pojedincu za sve što se dešava, pa čak i za to šta sistem radi. Ali mislim da pojedinac jako malo može sam da promeni. Zato su nam potrebne zajednice, kolektivi, udruživanje, a da bi oni nastali opet svaki pojedinac mora da nešto učini kako bi sačuvao svoje selo, reku, svoju porodicu, zemlju.

Šta je bilo presudno da Miralem Zubčević, David Stanču, Anica Dobra, Sanja Vejnović, Jelena Bosanac, Nika Rozman postanu vaši junaci?

- Ja sam se skoro dvadeset godina borila da dođem do svog prvog igranog filma. Kada sam dobila prvu, ali možda i poslednju bitku, znala sam da moram da ga radim sa ljudima koji su mi najbliži, a beskrajno talentovani: Anica Dobra i Jelena Bosanac. Presudno da Miralem, Sanja i Nika dobiju uloge je bila njihova vera u ovaj projekat. Oni su fantastični glumci, ali ono što je neophodno malom projektu poput ovog našeg jesu ljubav i želja da zajedno stvarate, bez obzira na žrtve koje to od vas zahteva. David je jedini prošao pravi kasting, jer je trebalo pronaći mladog glumca kome je nemački jezik maternji, a koji koliko-toliko govori srpski. Jako me raduje što je ovaj čudesni mladić dobio svoju prvu glavnu ulogu baš u mom filmu. Ja sam sa glumcima imala osećaj da oni biraju mene i projekat, a ne ja njih. Zahvalna sam im na poverenju.

U filmu igraju i glumci iz Pirota - Zoran Živković, Milan Nakov, Aleksandar Aleksić i Danica Mitić. Koliko vam je bilo važno da u priču uključite ljude koji poznaju taj kraj i njegovu svakodnevicu?

- Sve što sam prethodno rekla, važi i za moje drage Piroćance, iako nisu svi rodom iz Pirota, već su dugogodišnji članovi Narodnog pozorišta Pirot, koji su svojim talentom, autentičnošću i prepoznatljivim govorom dali filmu posebnu vrednost. Danica Mitić je imala važnu ulogu u pripremi ostalih glumaca koji nisu iz Pirota, pomažući im da savladaju i pravilno govore pirotskim dijalektom. Za sve nas to je bio veliki i zahtevan poduhvat i iskreno se nadam da će lokalna publika prepoznati i ceniti trud koji smo zajedno uložili. Posebno me je oduševila njihova skromnost, predanost i požrtvovanost u zajedničkom radu. Dozvolila sam sebi da na neki način „prisvojim” njihov kraj, ali nijednog trenutka nisam osetila otpor domaćih glumaca prema kolegama koji su došli sa strane i imali veće uloge, a pritom su morali da uče i pirotski dijalekat. Naprotiv, tokom celog snimanja vladala je izuzetna kolegijalnost. Kada god je bilo potrebno nešto ispraviti ili doraditi, koleginice i kolege su se međusobno savetovali, pomagali i zajedno dolazili do najboljeg rešenja.

Ovo je vaš prvi dugometražni igrani film, nakon iskustva u dokumentarnom filmu. Šta vam je prelazak u igranu formu doneo kao rediteljki, a šta vam je bilo najteže?

- Iako je ovo moj prvi dugometražni igrani film mislim da sam već napravila toliko kratkih igranih filmova, da se zaista nijednog trenutka nisam osećala kao pred nekim novim zadatkom. Ono što je bilo mnogo teže od dokumentarnih filmova je finansiranje i plasman filma. Čim je veći novac u pitanju mnogo je bitnije „kojoj ekipi pripadaš”.

Živite i radite između Beograda i Berlina. Da li vam život između dve sredine pomaže da neke stvari u Srbiji možda jasnije vidite?

- Mislim da je tako. Ta distanca mi naročito pomaže u dokumentarnim filmovima, jer se ljudi na mnoge stvari naviknu i onda priče/ljude oko sebe i ne primećuju, nego se bave isključivo sobom. Ja se trudim da pričam o onima koji nemaju mogućnost da to sami rade, koji ostaju u senci, preskočeni, nevidljivi.

Nakon premijere na Dunav film festu, kakav će biti dalji put filma?

- Jako se radujem premijeri na Dunav film festu, jer ćemo se okupiti u velikom broju, gotovo čitav autorski tim i glumci. Nakon toga ide još par festivala, koje još uvek ne smem da pominjem, a veliko finale i najveća radost je distribucija u domaćim bioskopima od februara 2027. godine.