Jasmila Žbanić za Nova.rs: Odbijem Nikol Kidman ili Anđelinu Džoli, i onda plačem i hoću da se ubijem kad vidim koliko imam para u novčaniku

Pre tačno godinu dana, na 80. Venecijanskom filmskom festivalu premijerno je prikazana serija iz "kuhinje" Jasmile Žbanić "Znam kako dišeš". Dočekana s izvrsnim kritikama, ova kriminalistička serija je pobrala simpatije gledalaca u čitavom regionu, a životni put okončala je trijumfom na nedavno završenom 30. Sarajevo film festivalu. Na dodeli Srca Sarajeva za TV serije ova mini serija odnela je ubedljivo najviše nagrada - za scenario, režiju, najbolju glumicu, žensku i mušku epizodnu ulogu. Nagrađivana i priznata širom sveta bosanskohercegovačka rediteljka i scenaristkinja Jasmila Žbanić prvi put se u karijeri takmičila na "svom" Sarajevo film festivalu, otkriva u razgovoru za Nova.rs, i priznaje da je put serije "Znam kako dišeš" bio divan.

- Prošli smo putovanje od Venecije, do prikazivanja na platformi HBO, pa su svi u regionu u isto vreme mogli da je gledaju. To se s jednim filmom retko može doživeti. Obično imate premijere prvo u Sarajevu, pa Beogradu, Zagrebu… I odmah su stigle super reakcije, i bili smo na sedmom nebu. Ljudi su "pročitali" seriju onako kako smo želeli i to nam je puno značilo. Meni je bilo zanimljivo što smo se bavili nekim savremenim, današnjim Sarajevom. Moji filmovi su najčešće vezani za ratni period ili njihove posledice, što nosi sa sobom veliku težinu dok pišem. Emotivno je to veoma teško. I ova serija je bila emotivno zahtevna, ali je bilo uzbudljivo što smo govorili o Sarajevu, našem regionu danas - sumira utiske Jasmila Žbanić.

Priseća se i da je sa serijom, čija je, uz Elmu Tataragić koscenaristkinja, ali i s Damirom Ibrahimovićem kokreatorka, imala i sreće:

- Jer, BH telekom je pokrenuo Kontent lab putem kojeg su davali sredstva i finansirali razvoj serije, što je najvažnije. Zato nije bilo teško izgurati seriju, kao film. Za "Quo Vadis, Aida?" smo imali devet koproducentskih zemalja, i to je bila živa patnja, a ovde smo imali sve finansirano, i od ideje do realizacije prošao je najmanji mogući period. Nikad tako brzo ništa nismo uradili, i to ima svojih čari i lepote. Mi smo navikli na koprodukcije od samih početaka našeg rada. Kad smo radili kratke filmove, nije postojala fondacija, pa smo bili primorani da se povezujemo s Evropom da bi se išta desilo. I kad se Fondacija za kinematografiju pojavila, shvatili smo da nikada nećemo moći da finansiramo film samo od para iz Bosne, nego smo morali da idemo na koprodukcije, na druge zemlje, na Euroimaž. Zato nas je ovo s Kontent lebom pozitivno iznenadilo kad imaš odjednom pare. To je čudesno, jer nikad to nismo doživeli. I moj sledeći film opet će biti koprodukcija, ali traži bar deset odsto novca iz domaće zemlje. Suludo je da su napolju zainteresovaniji za filmove s ovih prostora nego naši.

Ali, proteklih dana se u Sarajevu pričalo o ukidanju Kontent leba i nesveseloj budućnosti bosanskohercegovačke kinematografije?

- Da, u međuvremenu smo imali promenu vlasti. I nova vlast je odlučila da ne podržava na taj način serije i da blokira i Fondaciju za kinematografiju. Šokirana sam zato što se ne radi o desničarima koji su pre bili na vlasti. Mislila sam da će se sve na drugačiji način odvijati. Ne mislim da su ovi postupci usmereni protiv filma, već da se radi o amaterskom pristupu kulturi, bez ikakve svesti o kulturnoj politici. Vrlo je štetno ono što ova vlast radi. I mi smo kao Udruženje redateljica i redatelja reagovali pismom. A nadali smo se da ćemo sve ono što nismo uspevali poslednjih 20 godina, jer smo ideološki bili potpuno različiti od prethodne vlasti, uspeti s ovom koja je bliža našoj gradskoj priči. Nikada gore nije bilo. To su paradoksi našeg života na ovim prostorima. Kad pomislite da ne može gore, iznenade vas. Nadam se da će razum prevladati i da će se naći rešenja.

https://www.youtube.com/watch?v=c-ZFqc9eYlY

Od pokretanja u doba opsade, Sarajevo film festival stigao je do 30. rođendana...

- Tokom rata kultura i intenzivna dešavanja - koncerti, teatar, i filmovi - održavali su nas u životu. Kad si sveden na animalno preživljavanje kultura ti omogućuje da se još uvek osećaš kao ljudsko biće. I imala je za nas veću vrednost nego hrana. Osetila sam na svojoj koži koliko je kultura deo ljudskog postojanja. Zaista smo stavljali glavu u torbu da bismo gledali film. Festival je puno značio, a ja sam kao studentkinja počela da radim na drugom izdanju. Počinjali smo ni od čega. Nismo imali ni dovoljno publike, morali smo da je obrazujemo jer je u ratu izgubila osećaj... Goste bi smeštali kod tetki, strina jer ili nije bilo dovoljno hotela ili su bili preskupi ili, kao Holidej, rezervisan za novinare.

Reditelj Mark Kazins mi je prošle godine pričao kako je ovde spavao na podu… Kad vidite gde je festival danas, kako to doživljavate?

- Sarajevo ima nešto što drugi festivali nemaju - duh Mire Purivatre (osnivač i dugogodišnji direktor SFF-a, prim.aut.) i cele ekipe. Otvoreni duh, energiju i živost. Sarajevo je prikazivalo filmove iz celog regiona, koji su možda bili kontroverzni, s kojima se neki nisu slagali, ili su ih možda emotivno uznemiravali, ali nikada nijedna projekcija nije bila zabranjena. Prikazivani su LGBT filmovi, nikad nije bila zaustavljena nijedna projekcija. Budile su se nove ideje, ljudi su ga osećali kao svoj festival. Značajno je i što se ovde kolege povezuju. I kad se povežu, to rezultira novim filmom. Jasan je razlog postojanja ovog festivala.

Kad ste pomenuli kontroverze, vaši filmovi su ih takođe izazivali, naročito u Srbiji. Možda je najočitiji primer vaš poslednji film "Quo Vadis, Aida?", koji je ovenčan evropskim Oskarom, a u Srbiji, zvanično, još nije prikazan?

- Da, ali ljudi, kad pogledaju film, imaju potpuno drugačiju perspektivu. Znam da je politička odluka da se ne dozvoli Srbima da dođu u dodir s drugačijim narativom. Ta politička odluka je sprovođena kroz medije koji su bili vrlo negativni i lagali su o svemu što sam radila, od "Grbavice" do danas. Pa, pre nego što je iko pogledao film "Quo Vadis, Aida?" izašla je "filmska kritika" iza koje su stajali Veselin Šljivančanin i Dragoslav Bokan - ljudi koji su ratni zločinci. Oni su ga u medijima proglasili antisrpskim filmom. I onda krene medijska lavina da bi se sprečilo prikazivanje filma. Međutim, zahvaljujući koroni, kad strimeri nisu bili pod kontrolom cenzure, mnogo ljudi je onlajn uspelo u Srbiji da vidi film. I imam osećaj da, kad su ga videli, neke stvari su se pomerile i promenile. Čak neke kolege, koje su imale drugačije stavove, posle filma su osetile empatiju.

https://www.youtube.com/watch?v=hQiMvSdLk_4

Ovih dana ste u Sarajevu pozivali građane da izađu na lokalne izbore, zakazane za početak oktobra, a u Srbiji su, posle nedavnih izbora, opet na vlasti oni koji su, kako ste izjavljivali, zabranili vaš film...

- Znate, Bosna ima tu nesreću da je podeljena i da postoji toliko nacionalnih i stranačkih struja, ali to znači da niko ne može da preuzme punu kontrolu, za razliku od Srbije gde je na snazi diktatorstvo. Bar po mom sudu. Mediji su, u 90 odsto slučajeva, kidnapovani. Nedavno sam čitala da je broj ljudi koji su u SNS-u veći nego što je  bio u Komunističkoj partiji Jugoslavije. To govori koliko se radi o autoritarnom sistemu. Bosna ne može biti autoritarna, zato što je toliko različitih perspektiva i zapravo nas to i spašava. Apsurd… Kad otvoreno govorim protiv vlasti u BiH, mene to ne košta. Ja sam se bunila protiv dolaska ministra kulture Kantona Sarajevo, kojeg smatram zlostavljačem žena, jer je svoju suprugu tukao. Svaki put kad ga spomenem, kažem da je zlostavljač, ali opet sam dobila finansijska sredstva na Kantonu. To je, ipak, zrelost ovog društva. Taj bi čovek voleo da ja ne postojim, ali ne može da me negira, sistem mu ne dozvoljava.

Kada ste, pre nego što je usvojena, pozvali na donošenje Rezolucije o genocidu u Srebrenici, opet je krenulo drvlje i kamenje na vas u srpskoj javnosti. Je l‘ vas to dotiče?

- Mislim da je to šteta. Da bi se Srbija što pre izlečila, a stvarno mislim da je obolelo društvo, mada svi mi u regionu jesmo oboleli, neophodno je da prizna stvari koje su se desile u ratu i onda videla uzroke sadašnjeg stanja. A ono vuče korene iz laži i nasilja koje se desilo devedesetih. Te laži i nasilje su i dalje deo društva. Ne može se očistiti društvo ukoliko se ne krene od korena.

Osećate li se vi danas dobrodošlom u Srbiju?

- Toliko ljudi volim i toliko ljudi mene vole tamo da ne svodim Srbiju na Vučića. Meni su moji prijatelji, kolege, umetnici - moja familija. Kad snimam film uopšte ne gledam da li je glumac srpski, hrvatski, bosanskohercegovački - za mene je to sve jedna teritorija zajedničke kulture i jezika i toliko ima božanstvenih ljudi na svim stranama da za mene te granice ne postoje.

Ali, to vas pitam jer preko puta nas sedi Feđa Štukan kojem je pre dva meseca i zvanično zabranjen ulazak u Srbiju…

- Mislim da je velika šteta napravljena za građane Srbije time što je Feđa ili bilo ko drugi zaustavljen da uđe u Srbiju. Feđa će preživeti bez Beograda i svi ćemo mi preživeti, ali najveća šteta je za građane Srbije.

Jednom ste mi rekli, posle "Aide", da biste voleli da se bavite, bar jednom, "lakšim, umesto teškim temama s ovog podneblja". I imali ste priliku da režirate epizodu američke hit serije "The Last of Us". To iskustvo je, kako ste takođe priznali, bilo čudesno. Da li biste se ponovo poduhvatili lakšeg "štiva"?

- Da, i spremam jedan američki film. Ali, ne samo da ne smem da pričam ništa o tome po ugovoru, već sam osoba koja ne prihvata često, zapravo nikada kompromise, i zato ne znam da li će se to desiti. Za sada dobro sarađujemo i razvijamo zajedno projekat i nadamo se da će sve biti kako treba. To je totalni entertainment, u koji pokušavam da ubacim neke svoje stvari, pa nalazim smisao da se time bavim. Dobijam puno scenarija sad, nude mi super glumce, ali uopšte ne osećam da bih ja to trebalo da radim. I dešava se da često odbijem projekat i onda plačem kad vidim koliko imam novca u novčaniku. Odbijem Nikol Kidman ili Anđelinu Džoli, i hoću da se ubijem, ali ne mogu da pristanem (smeh). I ovo što sad radim lepo se razvija, ali ne znam da li će doći do trenutka kad ću reći - ne može tako. Znam da je to sistem u kojem je najvažnije biti zabavan, i ja na taj način i pristupam tome. Spremam i svoj film i nadam se da ću ga raditi sledeće godine. A ovde mi je zanimljivo da učim šta se sve smatra, pošto su totalno orjentisani na publiku, dobrom zabavom. I osećam se kao da sam na nekom fakultetu, jer smo svake nedelje na Zumu po nekoliko sati i sve ono što bi kod nas bilo drugačije, kod njih ne može. Ali, još uvek nemam osećaj da nešto kompromitujem što se tiče mog sistema vrednosti, pa se zabavljam, ali, da li će se to realizovati, ne mogu da tvrdim.

https://www.youtube.com/watch?v=U3bTualnx-A

Pominjete već drugi put vaš film...

- Želim nastavak "Aide", priče o ženama koje su postale politička snaga. Te žene, vrlo često domaćice, koje nikada nisu morale, ne samo da se javno eksponiraju, već ni da odu do banke, pošte, bilo gde, nakon rata su tražile svoju decu po masovnim grobnicama i postale takva snaga, koja je išla u Evropski parlament, protestovala, menjala stvari. Na kraju, Rezolucija o Srebrenici se desila zahvaljujući tim ženama. Političari su uzeli zasluge za sebe, a ja najbolje znam da je to zasluga tih žena. Isti ti političari su ih vrlo često stavljali na stranu, uz reči - šta će one ženturače... Kad su počele da se otkopavaju masovne grobnice, političari su ženama Srebrenice rekli da će njihovi sinovi biti sahranjeni u blizini Kladnja, a one njima - ne, tamo gde su ih zarobili, tamo će biti sahranjeni. Borili su se protiv domaće politike, evropske politike, američke politike. Za mene je to priča o Bosni i Hercegovini, ali s Ukrajinom, Palestinom, sa ratovima koji se dešavaju sad to je i priča o svetu danas. I o ženskoj perspektivi rata. Potpuno je neverovatno da danas niko ne priča o miru, Evropa sve više naoružava Ukrajinu, a niko ne pokušava da uspostavi mir. Reč primirje je u toku genocida u Palestini smatrana antisemitskom. Potpuno se sve okrenulo, a niko ne shvata da kad se rat završi još 30 godina će biti teško. Žene Srebrenice kažu da su ti trenuci gori od rata. E to je, po meni, priča o onome što Evropu čeka.

https://www.youtube.com/watch?v=ErLD8P4VUjY

Bonus video: Džon Torturo na Sarajevo film festivalu