0
Za prva tri dana Festivala autorskog filma iz Takmičarskog programa pogledao sam tri filma: domaći "Da li ste videli ovu ženu", indonežanski "Autobiografija", i "Brana" iz Sudana. Sva tri su drugačija i neuporediva, najpre zbog filmskog stila i poetike, ali i zbog vizuelnog izražaja. U tom smislu pohvala za selekciju i selektore Festivala. Na kraju će žiri imati težak posao prilikom ocenjivanja i dodele nagrada.
Piše Dejan Šapić
Domaći film sniman punih pet godina (sa prekidima) „Da li ste videli ovu ženu“ Dušana Zorića i Matije Gluščevića zavodljiv je i zabavan film. Draginja koju glumi Ksenija Marinković (otvorila FAF i koja ima sličnu ulogu u još jednom filmu „Najsrećniji čovek na svetu“ Teone Mitevske u Glavnom programu FAF-a) prolazi kroz niz najblaže rečeno neobičnih situacija.
Vidimo je u ulozi prodavačice usisivača u tranzicionoj Srbiji kako pokušava da zaradi za život obilazeći stanove i nudeći proizvode. Kasnije radi kao medicinska sestra u porodilištu gde krade bebu kako bi iscenirala proslavu lažnog rođenja svog deteta sa lažnim mužem, a sve zbog prijatelja i rodbine. Na kraju ona je beskućnik koji kopa po kontejnerima. Ko je Draginja, žena koja je nestala? Na ovo pitanje reditelji nisu ponudili jasan odgovor, tako da smo svi ostali zbunjeni posle završene projekcije. Odgovor bi trebalo svako od nas da pronađe…
Zapravo ona je jedna od mnogih žena koje lutaju gradom tražeći parče sreće za sebe, nevidljiva, jedna od onih koju niko od nas ne primećuje, nezadovoljna žena u pokušaju da iskoči iz sopstvene kože. Tako su bar reditelji obasnili šta su hteli da postignu sa filmom. Nažalost, filmski postupak nije ostavio takav utisak na gledaoce, nije doveo do tog zaključka, tako da je sve na kraju ostalo nedorečeno. Bolje reći nejasno. Odlična gluma Draginje (Ksenije Marinković) i njena transformacija u različite uloge “žene koja je nestala”, mnoštvo poznatih glumaca koji bukvalno prolaze kroz film u scenama od po minut-dva, stvaranje odličnih dramskih situacija koz koje Draginja prolazi… ipak nisu bili dovoljni da zaokruže strukturu filma i daju nam uzročno-posledičnu vezu junakinje koja je nestala.
Ideja i zaplet su nešto novo prikazano na filmu, što je i selekcija festivala u Veneciji primetila i uvrstila ga u jedan od svojih programa. Treba pohvaliti zahtevan i hrabar poduhvat mladih reditelja Dušana Zorića i Matije Gluščevića – smelost da se upuste u njegovu realizaciju. Svakako ga treba pogledati u bioskopu i doneti sopstveni sud jer već od sutra je na repertoaru.
„Brana“ je vizuelno impresivan film. Prikazuje radnike u pustinji Sudana koji rade u ciglani u blizini brane dok se u glavnom gradu održavaju demonstracije protiv režima. Dok pratimo njihove aktivnosti na poslu sa radija stižu vesti o toku demonstracija koje kao da dolaze iz nekog drugog sveta. Glavni junak Maher istovremeno pored dnevnog rada na brani u ciglani, tokom noći u tajnosti od kolega gradi svoju neobičnu građevinu o kojoj ne znamo ništa. Vremenom njemu se javljaju glasovi i vizije građevine, misteriozne konstrukcije od blata.
Povremeno mu daje životne savete i sugeriše šta da čini. Spor ritam filma kroz svakodnevne rutinske poslove grupe radnika i Maherovo viđenje stvarnosti je pravi umetnički doživljaj za veliko platno zahvaljujući odličnoj fotografiji i osećaju za ritam. Autor filma Ali Čeri je umetnik i reditelj koji živi u Parizu kome je ovo debitantski film, a čiji rad je na nedavno završenoj najvećoj smotri savremene umetnosti, 59. Međunarodnoj izložbi umetnosti Bijenala u Veneciji nagrađen Srebrnim lavom za umetnika koji obećava.
Ovo nije bioskopski film, nema klasičan zaplet, svedoči o odnosu pojedinca sa prirodom, beskrajnom pustinjom i vodom koja preti da preplavi branu i odnese sve pred sobom. Pravi primer savremenog pristupa autorskom filmu.
Treći film „Autobiografija“ još jednog debitanta Makbul Mubaraka dolazi nam iz Indonezije. Govori o odnosu mladog Rakiba i penzionisanog generala. Mladićeva situacija je specifična. Brat mu radi u inostranstvu, a otac je zatvoru. Zato prihvata poziv generala da bude pomoćnik u kući u kojoj živi i istovremeno da mu pomaže oko predizborne kampanje za gradonačelnika. Poverenje koje ima u generala zasnovano je na činjenici da su Rakibovi preci vekovima služili generalovoj porodici, iz generacije u generaciju su bili sluge.
Jednoga dana kada generalov predizborni poster biva pocepan na obližnjem putu nastaje prava drama i započinje spirala nasilja. O represiji režima u Indoneziji kroz viđenje mladića spletom okolnosti uvučenog u predizbornu kampanju generala. Napeta drama o tome kako su ljudski životi jevtini i neizvesnosti koje donosi svaki potencijalni sukob sa moćnima. Film u drugom planu govori o gradnji električne centrale u malom, zabačenom mestu u Indoneziji i oduzimanju zemlje i posla siromašnim meštanima vekovima nastanjenim radi višeg inetresa-električne energije za zejednicu. Uzbudljiv i neizvestan do samog kraja „Autobiografija“ stilski podseća na ranije filmove filipinskog reditelja Brillante Mendoza (Alpha: The Right to Kill, Kinatay).
Bonus video: Otvaranje Festivala autorskog filma u znak sećanja na Purišu Đorđevića
