Isidora Stanišić za Nova.rs: Srbija ne nudi ništa, savremeni igrači su prinuđeni da je napuste

Na Velikoj sceni Narodnog pozorišta Užice nedavno je premijerno izvedena predstava „Maga“, po dramskom tekstu Jelene Kajgo o slavnoj koreografkinji Mariji Magi Magazinović. Predstava je izvedena u okviru manifestacije „Užice prestonica kulture“, a komad je režirao Užičanin Boris Todorović, dok je za koreografiju zadužena Isidora Stanišić.

Koreografkinja i pedagoškinja savremene igre Isidora Stanišić za Nova.rs govori o savremenoj igri danas i njenom institucionalnom zapuštanju. Savremenom igrom se bavi više od tri decenije, a posmatrajući istoriju te igre u Srbiji, kaže da ima utisak da je na delu kontinuirana stagnacija i da se svi koraci napred osujećuju vraćanjem unazad.

Bez obzira na veliko interesovanje igrača-izvođača, ali i ono koje ima od strane publike, ta umetnička forma ne uspeva da dobije značaj koji zaslužuje. Od 2003. godine, kada je otvoren Odsek za savremenu igru, u tri državne baletske škole u Beogradu, Pančevu i Novom Sadu, iškolovan je veliki broj plesača. Isidora je i povela prvu generaciju, ali Srbiji za njih mesta nema pa ih školuje za druge zemlje.

- Naši bivši đaci su završili eminentne evropske plesne akademije, igraju u najznačajnijim plesnim kompanijama, dođu na Beogradski festival igre pa ih mi gledamo, a nemaju mogućnost da ostanu ovde i bave se svojim poslom, jer im Srbija ne nudi šansu za to. Školuje ih, ali im za taj obrazovni profil ne nudi ni jedno jedino radno mesto. Ne postoji institucionalizovana plesna grupa za savremenu igru. Mi imamo dva ansambla za klasičan balet - u Narodnom pozorištu i Srpskom narodnom pozorištu u Beogradu. Imamo mjuzikl ansambl u Pozorištu na Terazijama i ansambl „Kolo“ za narodnu igru. Svi ti ansambli imaju igrače na plati i imaju svoj prostor, scenu za probe i igranje, što su osnovni uslovi za rad - kaže za Nova.rs koreografkinja i pedagoškinja savremene igre Isidora Stanišić.

Razlike između Srbije i Francuske

Sagovornica Nova.rs  Isidora školovala se u Francuskoj, gde je dobila stipendiju za profesionalno usavršavanje u savremenoj igri u Monpeljeu. U svakom većem francuskom gradu postoji nacionalni koreografski centar koji vodi jedan od eminentnih koreografa. Obezbeđana im je scena, ali i apartmani za igrače koji drže radionice i vrše dalju edukaciju. Srednju školu savremene igre godišnje u Srbiji završi 25-30 učenika, a neki bi u svojoj zemlji rado ostali da imaju bar minimalne osnovne uslove.

- Nama bi bilo dovoljno da bar može da ostane desetoro igrača na plati, jedan njihov pedagog i jedna scena sala koja za početak može da bude zajednička sa još nekim ansamblom. Mi više od 15 godina imamo “Bitef dens kompaniju” i s tim projektom se svake godine konkuriše kod Ministarstva kulture. Ali dve godine unazad nismo dobili novac, iako je “Bitef dens kompanija” jedina koja pruža neki kontinuitet rada u savremenoj igri. Imamo nezavisnu plesnu scenu u Beogradu i Novim Sadu, ali ne postoji nikakva podrška - priča.

Savremeni ples podrazumeva slobodu pokreta koji podržava slobodan duh. Umesto da podrži razvoj slobode duha i pokreta, sistem teži ka njenom gušenju. Isidoru smo pitali da li je baš sloboda koju taj ples podrazumeva, sporna za institucionalnu podršku?

- Osim što teži slobodnom pokretu, savremena igra većinski teži i osvrtu na savremeno društvo. Ona je u tom smislu često vrlo angažovana i promišljena. Naravno da ima različitih stilova, ali se koreografi uglavnom bave društvom u kome žive, fenomenima, problemima... Mislim da je to čak i u edukaciji problematično, jer zahteva osvešćenje, promišljanje, radoznalost, istraživanje, zahteva analizu sopstvenog tela i sveta oko sebe. To je nešto što čak možda nije svesno potisnuto, ali se potiskuje - smatra Isidora.

Sa druge strane, postoje iskustva razvijenih zemalja poput Švedske koja je savremenu igru eksperimentalno uvela u osnovne škole. Isidora priča o zaključcima analize tog eksperimenta posle deset godina.

- Za 40 odsto je smanjeno vršnjačko nasilje među decom. Zaključili su da je fokusiranost učenika na predmetima poput matematike ili fizike znatno veća. Meni je začuđujuće da mi, posle svega što nam se dešavalo, poput “Ribnikara” i slično, nismo primenili nešto tog tipa, jer savremena igra podrazumeva zajedništvo, zajednički rad. Mnogo toga se radi kroz kontakt improvizacije koji oslobađa i povezuje. Povezivanje kroz dodir je predodređena za zajedništvo i mislim da to više smeta od same slobode, a to je ono što nam se negde i sada dešava - dodaje Isidora.

Nema ograničenja

Zajedništvo dalje oslobađa od straha koji je, kako misli Isidora, u nama već vekovima, kao posledica ko zna čega. Pitali smo je da li misli da je vreme da život, koji možemo posmatrati kao ples, oslobođen straha, postane igra?

- To je divno kod savremene igre, što ne postoje ograničenja, telo ne mora izgledati ovako ili onako. Ne morate se kretati u određenom vokabularu i određanoj formi, ima toliko mogućnosti. Ta velika sloboda takođe može biti problem, jer treba se naći u svemu tome, a da se čovek ne raspline. Savremena igra u svetu nije kao kod nas, već je jedna jako popularna savremena forma. Ona ima i terapeutski učinak, jer postoje ljudi koji upražnjavaju savremenu igru, a nisu igrači. Svako može da se bavi pokretom, što je i Maga tvrdila, ali kod nas toga nema, pa ni kada su u pitanju druge savremene igre - kazala nam je Isidora.

Kako god bilo, zaključak je institucionalni apsurd po pitanju savremene igre u Srbiji koja školuje igrače da bi ih obrazovane, prepuštene samima sebi, uputila u druge države, prinudno, bez mogućnosti izbora. U svoju zemlju dolaze kao gosti, umesto da budu domaćini. Ministarstvo kulture je upoznato sa celokupnom problematikom i svim činjenicama ali reakcije već godinama nema.

Bonus video: Užice, nacionalna prestonica kulture